Србија и вода: Када природно богатство тече на сваком кораку - прича о зајечарским чесмама

Вода за пиће, кување кафе или пасуља, прскање винограда, али и успутно умивање и освежавање по врелом летњем дану, бесплатна је и доступна готово на сваком кораку, на више од тридесет активних чесама у Зајечару.

Прва вода са јавних чесми у граду „пива и Гитаријаде", на истоку Србије, потекла је крајем 19. века да би током 20. њихов број био више десетина.

„Зајечар је једини град у Србији који је за 100 година имао 100 чесама", говори Миодраг Велојић, доктор географских наука и аутор књиге „Зајечарске јавне чесме", за ББЦ на српском.

Поред тога што Зајечарце снабдевају водом, чесме имају и естетску функцију, неретко су и место за дружење, а њихови платои понекад послуже и као протесни, изложбени и концертни простори.

„Шта да ти кажем - седмица на лотоу", радосно говори Владимир Боновић за ББЦ на српском, који целог живота станује тачно прекопута једне од чесама, па је осећај као да точи воду у дворишту.

Неке од најпознатијих зајечарских чесама су Тацкова и Маркова чесма, на острву - другачије код „Говеђе пијаце", чесма код „Зеленгоре" и код „Кожаре", Недељкова и Ђорђевићева чесма.

Вене и артерије Зајечара

Захвалност што данас свуда по граду тече свежа и квалитетна вода, Зајечарци дугују догађајима у далекој прошлости.

На простору данашње зајечарске котлине, улегнућа у тлу омеђеног са више страна, пре више милиона година постојало је језеро - остатак праисторијског мора Паратетиса.

Оно је формирано у геолошкој периоди - неогену, временском раздобљу које почело пре око 23, а завршило се пре нешто више од два милиона година.

Тада су, у плиткој воденој средини, наталожене и серије неогених седимената - слојева од глине, пешчара и другог материјала и стена.

Вода се са простора данашњег Зајечара повукла у периоду пре девет до четири милиона година, после чега је завладала копнена фаза која још траје.

Међутим, као геолошка успомена на морско-језерску фазу зајечарске котлине, остали су вододрживи „неогени седименти" у којима се налазе „водоносни хоризонти".

И управо у тим зонама, формирале су се артеске издани - подземне воде које су под великим притиском и основа за већину јавних (артеских) чесама у граду.

У књизи „Зајечарске јавне чесме", географ Миодраг Велојић наводи да водоносних хоризоната испуњених водом испод Зајечара има укупно шест, од којих се последњи налази на дубини од 398 до 407 метара испод површине.

Преко тифуса до здраве воде

Убрзо по ослобођењу од Турака и припајања Србији 1833, Зајечар постаје административно седиште, у које почињу да долазе бројне занатлије и трговци.

Временом се варош ширила, па је требало понудити нова решења у вези са снабдевањем водом.

Вода се тада користила из копаних бунара и она се мешала са водом из јама, па је крајем 19. века у Зајечару било много болести због неисправне воде за пиће - попут трбушног тифуса", прича Велојић.

На овај проблем су указивали и први зајечарски лекари Лаза Илић и Душан Петровић, који је, додаје географ, „установио да има много деце оболеле од трбушног тифуса и да је граду потребна другачија вода за пиће, не из постојећих бунара".

На његово инсистирање настају и први артески бунари - названи по француској провинцији Артоа где су прво копани, којима се вода из артеских издани довела на површину, како би мештани имали воду за пиће.

Око ових бушотина, односно бунара почиње градња чесама.

„Прво се направи бушотина, а затим постави цев, као код нафте, и одатле вода цури до површине", објашњава Велојић принцип како функционишу артеске (артешке) чесме, односно бунари.

Поред чесама са артеских издана, којих у Зајечару има највише, Велојић је у посебну групу издвојио оне настале каптирањем извора, као и чесме повезане на градски водовод.

Спомен чесма и њено спасавање

Најстарија чесма у Зајечару изграђена је 1895. у центру града, на „Великој пијаци".

Подигнута је у част изгинулим Зајечарцима у ратовима против Турака 1833. и од 1876. до 1878, као и Бугара 1885, због чега је и називана Спомен чесмом.

Воду је испрва добијала са брда Краљевице, односно са чесме краља Александра, што је, каже Велојић, уједно и прва форма јавног водовода у граду.

Ову чесму, названу по краљу Александру Обреновићу, крајем 19. века направили су радници и војска зидајући одбрамбени бастион „Источна тврђава".

На сличан начин је крај бастиона на Kоиловој чуки, са друге стране града, подигнута и чесма краљице Наталије, Александрове мајке и супруге краља Милана Обреновић.

Ове чесме су за Зајечар важне јер се могу сматрати претечама свих чесама из наредног века и обе су настале каптирањем извора - поступком ограђивања извора и хватања постојеће воде унутар својеврсног резервоара одакле се вода путем цеви даље користи.

Спомен чесма на скверу, како гласи локални назив данашњег Трга ослобођења, убрзо је са оригиналног места премештена неколико десетина метара даље испред зграде садашњег Основног суда где је повезана на артески бунар.

Ту се задржала неколико деценија да би је током 1960-их поново уклонили и на њено место поставили фонтану „Kупање", један од симбола Зајечара.

У деловима је пребачена иза Народног музеја где је стајала деценијама, све док је почетком 2000-их од потпуног уништења и заборава није спасио зајечарски колекционар и берберин Бобан Валовић.

„Шетао сам градом када ме је назвала кустоскиња музеја Сузана Антић и рекла: 'Бобане спасавај, ти имаш велико двориште, све одлази на депонију у (суседно село) Халово'", говори Валовић за ББЦ на српском, заваљен у баштенску столицу, на неколико метара од оригиналне Спомен чесме.

Каже да је одмах отишао до пријатеља, директора једног зајечарског предузећа, од кога је позајмио индустријско возило виљушкар, а потом позвао шефа локалне продавнице намештаја за камион.

Када су чули о чему је реч, обојица су притекла у помоћ.

„Унели смо прво други део јер фали једна плоча и такав какав јесте, донели га овде, у моје двориште", поносно наводи антиквар.

Поводом 50 година од ослобођења Зајечара од фашизма - 1994. на скверу је подигнута реплика старе Спомен чесме, али је прикључена на градски водовод.

Крајем 2019. и она је измештена на непознату локацију, а недалеко од ње постављена је нова чесма, сличног изгледа, од белог мермера, која је поново повезана на артески бунар.

„Пасуљ се од ове воде одмах распадне"

Чекање у редовима за воду са гомилом празних флаша и балона редовна је појава испред многих зајечарских чесама, па и током врелих летњих месеци.

Од овог правила није изузета ни чесма на острву или, како је још зову, код „Говеђе пијаце", одакле вода истиче кроз две луле.

Бришући зној са чела, Владимир Боновић, каже да су на овој чесми увек биле велике гужве и да многи Зајечарци ту воду „користе за све", па и за „дечије оједе".

„Пасуљ се од ове воде одмах распадне, а кува се и кафа, али не први дан, већ други, трећи", додаје шездесетдвогодишњак који ради као возач камиона у Словенији.

Ни он се, истиче, не либи да наточи више десетина флаша од „литар и по, два", поготову када крене на вишенедељни пут.

„Пијеш је и са жељом и апетитом."

Некада је, каже, на платоу око чесме „било лепше" и више клупа за седење, док су сада остале две, једна без наслона.

„Поред је дискотека и онда ноћу треба снагу да покажу - ко ће да поломи јачу даску", срдито додаје Боновић.

Ова чесма је изграђена 1928. и дубина прве бушотине била је 104 метара, а налази се на углу улица Хајдук Вељкове, Ивана Милутиновића, Саве Ковачевића и Цара Душана.

Средином осамдесетих је пресушила, па је, наводи Велојић у његовој књизи, поновно бушење обавељено 1987, овог пута на дубини од око 415 метара, што је уједно и најдубља издан одакле Зајечарцима стиже вода на улицу.

„Прво на прадедину чесму по воду"

Поједине јавне чесме подигнуте су и као задужбине виђенијих и имућнијих међуратних Зајечараца, попут Маркове чесме из 1934. године.

Њен задужбинар је Марко Ц. Петковић, локални индустријалац и трговац, а изградио ју је поред његове породичне куће, данашње Матичне библиотеке „Светозар Марковић" у Зајечару.

„Биле су две цеви, са унутрашње стране за потребе куће, а споља за људе који хоће да точе воду и да пију", објашњава његов праунук Милош Петковић за ББЦ на српском.

Иако је прадедина кућа поред чесме национализована после Другог светског рата, његова породица је наставила да живи у стамбеном објекту прекопута, па се тако вода са „дедине чесме" увек пила у њиховом дому.

Милош Петковић, професионални голмански тренер који са породицом живи у Шведској, каже да је чесма некада била редовна станица при одласку и повратку са тренинга.

Она му је, каже, и највише недостајала када је пошао пут Скандинавије из матичног ФК Тимока.

„И сада када дођем са породицом на одмор прво што урадим је - одем да наточим прадедину воду."

Слика Марка Петковића скинута је са чесме после Другог светског рата, па су он и његова мајка затражили од градске управе да им дозволе да је врате на првобитно место.

То се у присуству неколико десетина грађана и црквеног лица који је освештао воду, догодило 2007. године.

„Баш сам поносан на њега зато што је био такав човек и што је Зајечарцима оставио тако квалитетну воду", закључује Милош Петковић.

Јанковићева чесма

Највећи број зајечарских чесама између два светска рата, подигнут је од 1928. до 1936, а једна од 14 била је и Јанковићева.

Чесма се налази у центру Зајечара и уграђена је у зид биоскопа „Тимок", а подигао ју је његов први власник Чедомир Јанковић 1930. године.

„Пошто је тада радио биоскоп - једна лула је давала воду за грађанство, а друга је служила за хлађење апаратуре за приказивање филмова", тврди доктор географских наука Миодраг Велојић.

Јанковићева чесма је црпила воду из артеског бунара који је подигнут неколико метара даље, у дворишту њихове породичне куће.

За разлику од биоскопске зграде, која пропада, и сале, која је постала права мала депонија, вода на једној преосталој лули ове чесме и даље цури, али често није за пиће.

Ироније ли, изнад цеви је постављена табла на којој, поред тога да је чесма задужбина „синова Марјана Јанковића", пише и: „Савременицима у знаку пажње, а будућим поколењима за пример".

Тацкова чесма

Зајечарске чесме су, поред имена задужбинара, називе најчешће добијале по оближњим кафанама или угоститељским објектима, који су накнадно отварани.

Тако је и Тацкова чесма, једно од омиљених стецишта алтернативне зајечарске омладине и локалних навијача, добила име по кафани и хотелу који се налазио на углу.

И она се попут чесме на Тргу ослобођења, прво снабдевала водом са Краљевице, да би 1935. овуда потекла вода из артеског бунара.

Око чесме се налази мали трг на коме су одржавани и протести, изложбе, наступи локалних репера, а позната је и као место окупљања навијача фудбалског клуба Тимок - такозваних Отрова.

У плаво-беле боје њиховог клуба је и сама чесма офарбана, а годинама се одатле полазило на утакмице, формирањем колоне која је уз песму и навијање корачала ка градском стадиону на Краљевици, недалеко одатле.

Лети и викендима, овај простор се неретко претварао у прави кутак за социјализацију младих, где су се рађала нова познанства, па и нешто више од тога.

„Сећам се да ми је Тацкова чесма била место састанка са првом љубављу", с носталгијом се за ББЦ на српском присећа Јелена Станојевић, 34-годишња Зајечарка, која тренутно живи и ради у Нишу.

Лепе успомене је вежу и за периоде уочи музичке рок манифестације Гитаријада када су клупице око чесме постајале главно окупљалиште пре одласка на фестивал, али и место упознавања и склапања нових пријатељстава.

Мимо тога, Тацкова чесма јој је једном приликом послужила и као скровиште од временских напогода које су погодиле Тимочку крајину.

„Спасило нас је дрвеће, које се налази крај чесме, некако смо се шћућурили, смејали и заправо уживали у летњој киши.

„Били смо слободни", истиче.

Поред Тацкове, по кафанама, хотелима и другим угоститељским објектима, имена носе још и чесме код „Два брата" и „Златне звезде" - обе пресушиле, чесма код некадашњег хотела „Лувр", „Зеленгора" и друге.

Каква је будућности јавних чесама у Зајечару?

Да ли ће Зајечарци и даље моћи несметано да утољују жеђ на улици и носе канистере са водом кући, велико је питање на које ће моћи да одговоре тек неке наредне генерације.

У Зајечару је за више од једног века изграђено око 100 чесама, од којих тренутно функцонише тек тридесетак, док на сваких неколико година понека пресуши.

Овакав податак брине географа Велојића, који сматра да би „водоносни хоризонти" који леже испод Зајечара могли у наредним деценијама да нестану.

Једно од потенцијалних решења могле би да буду такозване „потисне славине" из којих тече вода само када их притиснете, што би код артеских чесама можда било мало компликованије због притиска који мора да се ослободи.

„Поента је да богатство које је природа милионима година таложила у зајечарској котлини остане и за будуће генерације, да сачувамо ту воду, а не да нам са зајечарских чесама у секунди толико воде одлази у неповрат", истиче географ.

Марта 2015. године кроз луле 39 зајечарских чесама текло је 270,69 литара воде у минуту, док је 2001. укупан протицај на њих 54 износио 444 литара у минуту.

То значи да је почетком миленијума са зајечарских чесама за нешто мање од четири дана истицало око 2,5 милиона литара воде, колико стаје у један олимпијски базен.

Ипак, Зајечарци ће, по Велојићу, наставити да негују традицију „коришћења свеже воде са чесама која им је природно дата" и то ће тако остати.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]