Политичке партије у Србији: Могу ли грађански покрети да замене опозиционе странке

Битку за друго место на мартовским локалним изборима у Зајечару и Косјерићу није добила ниједна политичка партија, већ две групе грађана.

Бојкот дела опозиције искористиле су групација Ненада Ристовића у Зајечару и листа Чисти људи за чист Косјерић које су се по броју мандата пласирале одмах иза владајућих напредњака.

„Ми се бавимо политиком на нивоу локалне заједнице, а она обухвата питања социјалних, инфраструктурних потреба, образовања и културе.

Када сложите мозаик, та питања су веома важна у унутрашњој политици сваке озбиљне земље", каже Ненад Ристовић, који је освојио 28 одсто гласова.

То је један од најбољих резултата у скорије време неке листа која не носи име Александра Вучића.

Покрети настали у Зајечару и Косјерићу нису први пример успешних локалних иницијатива које су ушле у политичку арену - краљевачки Локални фронт, београдски 1 од 5 милиона или Не давимо Београд већ су део опозиционе сцене.

„Њихова улога је пре свега у покретању активизма, покушају да заинтересују грађане за бављење питањима од општег интереса.

То је много важнија улога од директног уласка у поље политике, кандидовања и преузимања власти", сматра Јелена Лончар са Факултета политичких наука.

Да ли се покрети праве због политике?

Када су се пре седам година окупили у покушају да мењају локалну политичку сцену, члановима Локалног фронта у Краљеву идеја није била да се клоне политике.

„Мислили смо да морамо да уђемо у политичку арену, а то је показивао и наш слоган - Јер су нас сви други издали.

Ми смо имали утисак који нас и данас држи, да немамо заступнике у политичком животу, па да морамо, осим да себе заступамо, да понудимо активизам и другима који се осећају изневерено или преварено", каже Предраг Воштинић из Локалног фронта.

Ипак, улазак у политичку арену није нужно значио и прерастање у политичку партију.

„Нисмо имали намеру да постанемо политичка партија, мада није да никада о томе нисмо разговарали.

Знали смо да преузимањем такве обавезе, преузимамо и обавезу борбе против љутње и беса људи који је окренут ка политичким партијама, а потиче из изневерености и разочарања."

Истраживачи политичке сцене кажу да разлози за оснивање група грађана које улазе у поље политике долазе из бројних слабости актуелне понуде.

„Сиромашна политичка понуда, слабе партије сем једне - владајуће, која је преузела комплетно партијско поље, води оне грађане који желе да се укључе и мењају лошу ситуацију у друге начине бављења политиком.

С једне стране, постоји антипартијско расположење у јавном мњењу, па оно утиче на избор форме деловања.

Такође, доста је тешко у Србији основати политичку странку - треба оверити десет хиљада потписа, а то је скупо", каже Јелена Лончар са Факултета политичких наука.

Шта о свему мисле странке?

На појединим округлим столовима српске опозиције, која кроз различите форме покушава да усагласи своје политичко деловање, гости су понекад и представници грађанских покрета.

Борко Стефановић, заменик председника опозиционе Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, каже да подржава деловање локалних покрета.

„Сваки грађански активизам је добар јер људе мобилише на локалном нивоу да бране сопствена права, али да би се промена спровела у целој држави, потребно је заједничко деловање и што виши степен јединства опозиционих партија.

То не значи да неко има монопол, да спречава људе да се ангажују - напротив, мислим да већи степен ангажмана грађана у оснивању партија или покрета доприноси ослобађању Србије од ове диктаторске власти."

Ипак, Стефановић упозорава и на потенцијалне замке умножавања актера на опозиционој сцени.

„Опасност је када људи фрагментарно излазе на протесте - фриленсери, екологија, просветни радници, лекари, свако гледа сопствени протест или бунт, не желећи мешање са другима.

Потребан је виши степен солидарности јер, ако свако гледа своју политичку мету, не види ширу слику."

Политиколошкиња Јелена Лончар каже да и странке могу вратити значај који би требало да имају.

„Политичке странке су важне јер оне имају политичко памћење које је веома важно за политичко деловање.

То што су партије у Србији, а и широм света устројене према лидерима, не значи да се не могу формирати и партије које ће бити демократске и унутар себе, имати методе укључивања чланова у доношење одлука - партије нису зло само по себи."

Загребачка прича

Снагу локалних покрета од регионалних престоница могао би најпре да осети Загреб.

Смрт дугогодишњег градоначелника главног града Хрватске Милана Бандића оставља у трци на овогодишњим локалним изборима као главног фаворита Томислава Томашевића, кандидата политичке платформе Загреб је наш.

„Активизам и политика су формално одвојени - активизам баштине покрети грађана, а они нису политички, у смислу да се не боре за власт.

Део нас дуго смо били активисти који не учествују у власти и нису организовани као странке, мада смо последње три године организовани као платформа Загреб је наш те смо се са четири посланика етаблирали као вође опозиције у градској скупштини", рекао је Томашевић у интервјуу за ББЦ на српском након претходних парламентарних избора у Хрватској, одржаних у лето 2020.

Постоји ли начин за сарадњу странака и покрета?

Када су се налазили за заједничким опозиционим столом, странке и покрети већ су размењивали идеје.

Предраг Воштинић каже да „није недостајало поштовања за Локални фронт", добијали су прилику да каже шта мислимо, мада су ретко стизали позиви за такве састанке.

„Нисмо били ниподаштавани, али то само по себи није била плодна сарадња у којој бисмо могли да се хвалимо успесима и производима јер се није променила методологија пласирања политике у јавност.

А то је да свако држи сопствену страну, нема заједничке иницијативе, ентузијазма, бескомпромисности, намерености да се ствари реше по сваку цену, а то краси управо покрете", каже Предраг Воштинић.

Он наводи да постоји и модел сарадње за који сматра да може да буде успешан.

„Најчешће се говори о укрупњавању опозиције, а ја мислим да је то чак и штетно - када покрет каже да нешто неће са партијом, то значи да неће да носи оптерећење прошлости, али не и да ћемо се нужно нападати.

Нека свако понесе оно што је из прошлости донео, па нека то некоме буде проблем, а некоме предност."

Сарадња би добро дошла и опозиционим странкама, сматра Борко Стефановић.

„Опозиционе партије су постале ствар изоловане храбрости - као и грађански покрети.

Зато је то важно повезати - бунт и бес грађана је нормалан, али га треба повезати против правог узрока јер ниједан од парцијалних проблема неће бити решен док се власт не промени."

Хоће ли странке „усисати" покрете?

Када су пребројани гласови у Зајечару, група грађана доктора Ненада Ристовића постала је друга најјача политичка групација у том граду.

Освојени гласови чине значајан политички капитал и за будуће изборе, који превазилазе границе општине - парламентарне или председничке.

„Партнери смо са свима који имају циљ, идеје и људе - небитно да ли су то појединци или странке.

Али ако странке желе на рачун покрета и група грађана да свој рејтинг повећају - ми ћемо им се захвалити", каже Ненад Ристовић.

Локални фронт неколико изборних циклуса успео је да задржи независност од политичких партија.

„Усисавање би њима било корисно, али ми се тога не плашимо јер нисмо ништа мањи од политичких странака, њихове инфраструктуре су данас прилично предимензиониране.

У оваквим околностима, од тог сабирања је важније да се вредносно одредимо према главним непријатељима овог друштва.

Онда би се на тим вредностима истрајавало, без међусобног нападања, јер ћемо касније једни другима бити политички противници, док нам је садашња власт државни непријатељ", закључује Воштинић.

На питање да ли странке имају жељу да „усисају" успешне покрете и привуку их у своје чланство, Борко Стефановић каже да треба рачунати на заједничку корист.

„Увек ћемо имати отворена врата и пружену руку - никад нећемо радити нешто против заједничког интереса или покушавати да их заобиђемо.

Они јако добро познају проблеме у својим срединама и то је добро за све нас", каже он.

Ипак, нешто песимистичнију слику шаљу истраживачи политике који тврде да тренутни актери немају капацитет да озбиљније угрозе режим Српске напредне странке.

„Не мислим да актуелне партије могу да мобилишу активисте друштвених покрета, не видим капацитет ни да се покрети удруже - још се трага за организацијом која би могла да привуче активисте из цивилног друштва", закључује политиколошкиња Лончар.

Погледајте видео о искуствима посматрача у Србији

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]