Избори 2020, жене и политика у Србији: „Много људи ми је рекло да ми тако нешто није требало у животу"

Александра Милановић је правница и власница ресторана у Лебану. На одлуку да се кандидује за општинску одборницу на предстојећим изборима „нису сви реаговали позитивно", каже.

„Много људи ми је рекло да ми тако нешто није требало у животу", каже Милановић за ББЦ на српском.

Србија је ове године повећала најмањи неопходан број жена на изборним листама са трећине на 40 одсто.

Већ сада у Скупштини седе 93 посланице, по чему је Србија на 25. месту од 190 земаља по броју жена у парламенту.

Међутим, без обзира на међународне резултате и све прогресивније законе, жене у Србији су и даље на маргинама одлучивања у политици, сматрају аналитичари.

Незаступљеност жена у доношењу одлука је, како примећују, посебно изражена на локалном нивоу.

Након избора биће најмање 100 посланица

У фебруару ове године, Скупштина Србије усвојила је измене Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима.

Поред смањења цензуса са пет на три одсто, ове измене значе да ће у посланичким клупама, уместо досадашњих 93, након избора бити најмање 100 жена.

Председница Скупштине Србије Маја Гојковић оценила је да ће „једном у будућности, када будемо разговарали о правима жена, тај закон ући у историју".

Померање законског минимума са трећине на 40 одсто предложила је народна посланица Гордана Чомић.

„Предлог сам изнела зато што сматрам да је једино поштено и равноправно да стигнемо до 50 одсто и јер знам да за веће присуство жена у процесима одлучивања никад није време и увек сви питају што баш сад", каже Чомић за ББЦ на српском.

Александра Милановић се слаже да је однос пола-пола основни услов за постизање суштинске равноправности до које, како каже, предстоји дуг пут.

„Ја сам мајка једне девојчице. Волела бих да се то промени пре него што она порасте", додаје.

Каже да је на њену кандидатуру било и позитивних коментара, попут оног да „неко ко је у контакту са доста људи, међу којима је и много жена, треба да се прикључи оваквом виду борбе".

„Стваран утицај жена упитан"

Док и поред донетих закона жена и даље мањка на појединим изборним листама, аналитичари подсећају да је проблем много шири.

„Уколико се бројке претворе у реалност, евидентно је да је стваран утицај који жене остварују са позиција политичке моћи и даље, у најмању руку, упитан", каже аналитичарка Националне коалиције за децентрализацију Татјана Ђукић за ББЦ на српском.

Она подсећа да је Индекс родне равноправности за Србију указао на унапређење у периоду од 2014. до 2016. године.

„У Индексу се наводи да је просечно учешће жена међу министрима за 2014. износило 21 одсто, а за 2016. годину 22,5 одсто", каже Ђукић.

Поред тога, додаје, одлуком из 2017. године, актуелну владу чине четири жене и 17 мушкараца.

„Међутим, ако посматрамо шири контекст него што Индекс покрива, видимо да је Србија и 2001. имала четири министарке у односу на 15 мушкараца на истој позицији, као и да су 2007. и 2008. министарска места заузимале 4 жене наспрам 19, односно 20 мушкараца".

Ђукић каже да се пораст бележи и у броју одборница локалних скупштина, али да „тамо где нема јасно и прецизно дефинисаних квота, заступљеност жена и даље је далеко мања".

Она објашњава да, иако Индекс бележи бољитак, жене у Србији су готово невидљиве у органима извршне власти на локалном нивоу.

Жене су на челу само 12 општина или градова, а у локалним скупштинама тек је 31,2 одсто одборница, наводи.

„У чак 23 општине нема ниједне жене у општинском или градском већу", каже Ђукић.

Шта се дешавало у Лебану

На листи Иницијативе за Општину Лебане, на којој се кандидује Милановић, укупно је 13 жена. Локална скупштина има 31 одборника.

„Није било тешко окупити 13 жена, чак ни нама који смо нови, незадовољство је исувише велико.

„Жене су ту јер желе да нешто промене", говори Милановић.

Међутим, листе које су предале Српска напредна странка (СНС) и Социјалистичка партија Србије (СПС) у том месту имају по 12 жена.

Иницијатива каже да је то мање од законског минимума, јер износи 38,7 одсто од укупног броја одборничких места.

Из општинске изборне комисије су за ББЦ на српском рекли да 40 одсто од 31 одборника у Општини Лебане износи 12,4, што је комисија „заокружила" на 12.

Иницијатива је уложила приговоре на те листе локалној изборној комисији, која их је одбацила као неблаговремене. Жалбе које су поднели Управном суду одбачене су из истог разлога.

По закону, рок за подношење приговора је 24 сата од доношења одлуке, али из Иницијативе кажу да су ове две листе нису објављене до 25. маја, иако су проглашене у марту.

Из општинске изборне комисије кажу да немају законску обавезу да објављују изборне листе које учествују на изборима.

Жене на највишим државним функцијама

Србија је 2016. године постала прва земља ван Европске уније која се прикључила мерењу годишњег напретка земаља под називом Индекс родне равноправности, које спроводи Европски институт за родну равноправност.

Према последњим подацима Индекса, објављеним у децембру 2019. године, Србија има 67,4 бода, чиме је остварила европски просек и бољи резултат него више од половине земаља Европске уније.

Највећи скок од када се врше мерења Србија је остварила након избора 2016. године, зато што је тада на високе положаје именовано пет жена:

Јурење ранга на листама

Ђукић сматра да је повећање броја припадника мање заступљеног пола међу кандидатима на 40 одсто „формална, а не суштинска промена".

„Ова измена не гарантује да ће парламент заиста чинити 40 одсто жена, - у случају губитка мандата или повлачења са функције, одласка на породиљско или трудничко одсуство, мандат жене не преузима жена, већ наредни кандидат са изборне листе, што је готово увек припадник мушког пола", истиче она.

Додаје да је тај „недостатак" могао бити отклоњен „да је постојала квалитетна јавна расправа о овом питању и воља да се заиста чује глас жена".

„Овако делује као да само јуримо нека рангирања на неким листама", закључује Ђукић.

Међутим, Гордана Чомић истиче да „нема разлога да жена због рођења детета напушта посланичко или одборничко место, као што нема ни да то уради отац који је добио дете".

Она подсећа да обавеза да на посланичко место које напушта особа мање заступљеног пола дође неко истог пола није постојала ни у досадашњем предлогу Закона.

„Потпуно је незахвално прогнозирати да ли ће то смањивати или повећавати број жена у мандату новог сазива Скупштине. Ја мислим да ће га повећавати", каже Чомић.

Каква је слика политичарки у медијима?

Из Новосадске новинарске школе (ННШ) наводе да се политичарке много чешће појављују у медијима као подршка мушким колегама, него као лидерке.

ННШ је до сада радила мониторинг предизборних кампања током свих изборних циклуса од 1996. године.

Једна од категорија коју редовно прате је род субјеката и објеката медијских објава.

„У свим изборним циклусима, па и у овом, у традиционалним медијима, али и на Фејсбук страницама изборних листа појављује се свега 14 одсто жена као субјеката информација", каже за ББЦ на српском Дубравка Валић Недељковић, аналитичарка Новосадске новинарске школе и професорка Универзитета у Новом Саду .

Она истиче да праћења „за све ове године нису забележила више од 15 одсто жена као субјеката информација".

„Жене се много чешће појављују као подршка кандидатима са листе", наводи Валић Недељковић.

У предизборном ТВ споту, „најучинковитијем облику плаћеног предизборног огласавања", жене су готово увек те које говоре у корист носиоца листе или изговарају текст који се односи на такозвану „женску сферу": породицу, образовање и културу, додаје она.

„Оне најчешће изговарају речи попут 'љубав', 'поверење', 'људске вредности', 'деца' и томе слично", каже професорка.

„За сада само једна предизборна порука о женским правима"

Валић Недељковић каже да предизборне поруке које се тичу женских права готово да се нису појављивале током претходних година.

Ове године је, како каже, о правима жена од 20. маја до 3. јуна говорила само једна кандидаткиња са листе СПС-ЈС.

„Тачније, 28. маја емитована је предизборна порука на телевизији N1, када је млада, урбана кандидаткиња Ања Букумура изговорила да се ова коалиција залаже за права жена и да их има 108 на листи, што је прави пример клишеа и стереотипног приказивања задате теме", сматра Валић Недељковић.

Како каже, то значи да се „подразумева да о женским правима може да говори само млада, дотерана жена из градске средине, јер је то део искључиво урбане и модерне културе, а не нешто што се подразумева за све припаднике и припаднице демократског друштва".

Валић Недељковић закључује да је било „неколико имплицитних порука у спотовима СНС изборне кампање 2012. године, али се нису тицале директно жена", док отворено залагање за права жена ова истраживања „нису забележила".

Политичарке у Србији кроз историју

Жене на овим просторима су право гласа добиле 1945. године, након завршетка Другог светског рата, каже историчарка Ивана Пантелић у разговору за ББЦ на српском.

„Пре тога, политичка партиципација жена практично не постоји", додаје Пантелић, ауторка књиге „Партизанке као грађанке".

Од Босне под османском влашћу до нешто либералнијих крајева тадашње Аустроугарске, до Краљевине Југославије, жене не само да нису имале право гласа, већ често нису могле да иницирају развод, траже ванбрачно очинство или преузму старатељство над децом у случају развода.

Пантелић истиче да је генерација партизанки дала многе политичарке, али да у поратном периоду овај број креће да се осипа.

„То је рад који није плаћен, велики број жена се волонтерски бави политиком, а у 23. или 24. години већина жена већ има породице, долазе деца и одбацује се каријера политичарке.

„То важи за жене у политици на светском нивоу, не само код нас", закључује Пантелић.

Пантелић каже да историја бивше државе посебно памти имена неколико високих функционерки:

„Навика у политици је да се жене киње"

„На моћ жена у српској политици утиче и наше друштво које карактерише ауторитарна политичка култура, базирана на дубоко укорењеном патријархату, како у приватној, тако и у јавној сфери", сматра Татјана Ђукић.

Она додаје да се ауторитарност, између осталог, огледа кроз „вербално и физичко насиље, сексизам и мизогинију, што додатно отежава учешће жена у процесима доношења одлука и њихов приступ ресурсима и политичкој моћи".

Чомић наводи да је током политичке каријере често сусретала са дискриминацијом.

„Навика у политици је да се жене киње тиме да су ружне, да се лоше облаче, често је ругање мушким атрибутима - да сте мушкобањасте, да имате бркове и слично", каже Чомић.

Она истиче да се користи „доста маштовит речник" - од „усташка 'жена којој се плаћа за секс'", преко „крава", „кобила", „жуто ђубре".

Као озбиљан случај наводи ситуацију о којој је говорила председница Скупштине Маја Гојковић током расправе о предлозима изборних закона, у фебруару 2020. године.

Гојковић, сада чланица СНС, тада је рекла да је желела да буде кандидаткиња за председницу Србије у време док је била у Српској радикалној странци, али јој је речено да не може, јер нема деце.

„Пракса показује да ако желите да постигнете исти успех као ваш колега мушкарац, морате бити двапут бољи од њега да би били једнаки", говори Чомић.

Она додаје да је то начин на који се „друштво односи према претпостављеној улози жене, којој се говори да јој је место у кући, у породици, са децом и поготово ван јавних послова".

„Свака која се усуди да ступи у политику треба да буде спремна да ће бити објекат омаловажавања само зато што је жена".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]