Први модерни вишестраначки избори у Србији: Шта је одлучило први „празник демократије"

Тачно једна година и један месец прошли су од европског празника демократије, рушења Берлинског зида који је свет делио на Исток и Запад, па је и на Југославију дошао ред да спроведе свој „празник демократије":

Деветог дана децембра 1990. године, последње две републике тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије понудиле су својим грађанима на биралиштима кандидате више странака, по први пут после Другог светског рата.

Србија и Црна Гора тога дана одржале су први круг парламентарних избора и изабрале да их у последњу деценију двадесетог века поведу мање или више реформисане комунистичке снаге.

Први и једини пут, парламентарни избори су одржани по већинском систему - Србија је подељена на 250 изборних јединица у којима се бирао по један посланик који би у првом или другом кругу стигао до више од 50 одсто гласова.

Већ у првом кругу изабрано је 96 од 250 посланика, док су остали изабрани 23. децембра - и међу њима су биле само четири жене.

Међу 44 изборне листе, Социјалистичка партија Србије (СПС) освојила је 46,08 одсто гласова, али се то због изборних правила преточило у убедљивих 77,6 одсто мандата.

За премијера једине једнопартијске владе у последњих тридесет година изабран је социјалиста Драгутин Зеленовић.

На наредне изборе није се чекало четири године. Већ 1992. поново су људи излазили на биралишта јер се Србија нашла у новој заједници - Савезној Републици Југославији.

ББЦ на српском доноси три кључне ствари које су утицале на резултат првих модерних вишестраначких избора.

Различите стартне позиције

И пре него што су објављени резултати избора, било је јасно да се у политичкој утакмици надмећу две потпуно различите стране - СПС са једне, а све преостале 43 изборне листе са друге стране.

„Веровало се да неће много грађана изаћи на изборе јер су заказани уочи Светог Николе, али је ипак изашло.

„Претходила им је дуга политичка борба са режимом да прихвати елементарне услове за равноправне изборе", присећа се за ББЦ на српском сада 90-годишњи Драгољуб Мићуновић, тада на челу Демократске странке (ДС) која је тек обновила рад.

Социјалисти су настали уједињавањем српског огранка Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа, па су од својих претходница наследиле лидера Слободана Милошевића, али и огромну партијску мрежу, кадрове, ресурсе и инфраструктуру.

„Партије које су тек настале у већинском систему нису имали велике шансе - људи који су били познати из старог естаблишмента нису улазили у нове партије.

„СПС-у је пришао и значајан број интелектуалаца који се у време комунизма залагао за више демократије", тврди за ББЦ на српском тадашњи социјалистички министар енергетике Никола Шаиновић.

Погледајте видео: Кратка историја парламентаризма у Србији

Њима су се супротставиле различите групе политичких ентузијаста који су - кретали од нуле.

„Ми нисмо имали буквално никаквих средстава - ни просторије, скупљали смо се у собици, а они су имали све, извршили су операцију математичког сједињавања Социјалистичког савеза и Савеза комуниста, тако да је СПС преузео све јавне просторе, аутомобиле, инфраструктуру.

„Нисмо имали ни времена да развијемо локалну инфраструктуру, па смо могли само директним сусретима са грађанима да представимо политике," каже Мићуновић.

Оваква расподела снага била је логична за социјалисту Шаиновића.

„Чињеница је да је Савез комуниста престао да постоји, али нису престали да постоје људи васпитавани у комунизму и природан процес је био да они остану у СПС-у.

„Уосталом, и комунистичка партија у Југославији је била много изворнија структура, људи су много радије приступали него у другим земљама источног блока - због тога се странка и данас ослања на ту структуру и мрежу."

Ипак, Драгољуб Мићуновић каже да је све указивало да је наследницима комуниста тешко да прихвате да опозиција постоји, па да је резултат логична последица таквог стања.

„Контролу на биралиштима смо имали једино у Београду и ту смо добили посланике у свим централним општинама.

„На осталим местима нисмо имали контролу, па су могли да нам кажу да смо на свим местима - за мало пропали."

За истраживача ЦеСИД-а Бојана Клачара, нема дилеме да су стартне позиције умногоме одредиле и резултат на циљу трке.

„СПС је ушао у изборе са толико великом инфраструктуром наслеђеном од Савеза комуниста да није могао имати озбиљну конкуренцију.

Ипак, не треба заборавити да је СПС имао и људе чије су биографије биле веома вредне - неке по свим критеријумима, неке за циљну групу, али њихова имена у великом броју средина су била доминантна."

Погрешна политичка процена опозиције оличена је у допунским изборима у београдској општини Раковица, где су се на поновљеним изборима неколико месеци касније надметали Војислав Шешељ из Српске радикалне странке, аутомеханичар Радош Караклајић из СПС-а, али и славни писац Борислав Пекић за ДС и професор Јован Марјановић за Српски покрет обнове (СПО).

„Многи људи који су били веома заслужни, добри писци и филозофи, мислили су да је подршка елите довољна за успех на изборима - али ко је читао Пекића у Раковици!?

„Радничка класа је имала сасвим другу индоктринацију, за њу нису били лидери они које нису ни познавали.

„Догодило нам се то у многим приградским општинама - пропали су нам бројни академици јер их маса није познавала, а и била је индоктринирана у популизам који је тад био на сцени", описује Мићуновић трку у којој је у финалу Шешељ победио - Караклајића.

Предизборна кампања

Осим што се у Србији први пут бирало између више партија, први пут се могла пратити и вишестраначка кампања - било је важно имати добар слоган.

„Слогани са првих избора се и даље памте - најпре јер су то били први избори који су, уз све мане, могли да задовоље неке формалне критеријуме демократичности.

Поруке и комуникација су били слободни, није било саветника који су правили оквире порука, одређивали циљне групе", каже Бојан Клачар.

Социјалисти су се определили да бирачима понуде оно што о њима већ знају и да им понуде улазак у деведесете године 20. века без - неизвесности.

„Ми смо у ту паролу веровали, били смо људи који су учествовали у градњи тог друштва које није било класично источноевропско - са нама није било неизвесности у даљем развоју система.

То није била само маркетиншка парола, тада маркетинга практично није ни било, то је била права политичка парола", каже Никола Шаиновић.

Истраживачи, пак, процењују да је простор за деловање социјалиста био веома широк.

„То су избори на којима се СПС готово није ни трудио да направи неке спотове - имао је толику моћ коју је могао да црпи из инфраструктуре, медија", закључује Клачар.

Опозиција је покушала да укаже да је време за другачије одлуке већ на почетку вишепартијског система.

„Та парола је говорила о нашој жељи да кажемо да смо доста грешили, па је време да преломимо паметно.

„Ретко кад смо преламали паметно, масама се много манипулисало на овим просторима, подложни смо пропаганди, митовима, масовним залуђивањима - мало је простора за рационални избор", каже Драгољуб Мићуновић.

Странка Вука Драшковића у свом првом изборном наступу поиграла се акронимом свог имена - пароле су се сводиле на речи које почињу словима С, П и О.

„Важно је било бити добар говорник и бити креативан, па су зато слогани били врло домишљати и квалитетни - али нису давали велике резултате опозицији јер нису били намењени правим циљним групама.

„Људи се са сетом сећају времена када је политика била област у којој су учествовали велики интелектуалци, што је данас тешко замисливо", каже Бојан Клачар из ЦеСИД-а.

Бојкот албанске заједнице

Поделом Србије на 250 изборних јединица, 34 посланика тражено је и у срединама већински насељеним албанском заједницом на Косову.

Ипак, рачуница да би тако велика етничка заједница могла да утиче на резултате избора била је погрешна - СПС је освојио додатних тридесет мандата.

„Идеја да ће Албанци добити значајан број посланика и тако утицати на политичку оријентацију Србије није се остварила.

„Касније се показало да то није изузетак него континуитет односа Албанаца према Србији - њих избори у Србији их нису занимали, сматрали су их туђим јер су они својим илегалним уставом већ прогласили независно Косово", каже Никола Шаиновић који је пред Хашким трибуналом осуђен за злочине на Косову почињене 1999. године, а у јавни живот се вратио после издржане две трећине затворске казне.

За Драгољуба Мићуновића, овакве одлуке имале су далекосежне последице.

„Због бојкота Албанаца, у неким срединама је било довољно стотинак гласова да се уђе у парламент.

„Прва реч коју сам изговорио као посланик била је на тему верификације мандата - немојмо да се брукамо, за неке су гласале само фамилије."

Однос косовских Албанаца према првим изборима нацртаће скицу готово читавог политичког живота у Србији на крају прошлог века.

„То је била лоша порука за односе две заједнице, већ тад се могло наслутити да ће проблеми у дужем временском периоду оптерећивати тај однос.

„Неучешће албанске заједнице на свим изборима претворило је Косово у место са којег је СПС могао да генерише велике изборне неправилности током скоро десет година", закључује Клачар.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]