Екологија, наука и Србија: Игра зелених мехура - Шта је фото-биореактор и како смањује загађење у Београду

Људи журе, некуд јуре и тек понеко упути летимичан поглед ка њему - великом акваријуму, ушушканом између два дрвета на ивици тротоара, у чијој зеленој води лута на стотине побеснелих мехурића.

„Приметила сам га, али појма немам шта је", каже Милица Драшковић, пензионерка из Београда.

И није једина.

Многи њени суграђани још увек се нису подробније упознали са првим урбаним фото-биореактором у Србији под именом LIQUID3 решеним да, у складу са скромним могућностима, стане на пут загађењу.

„Овај наш систем је алтернативни концепт озелењавања намењен за урбане микросредине где је загађење толико велико да ни дрво није функционално посадити", говори за ББЦ на српском Иван Спасојевић, руководилац пројекта са Института за мултидисциплинарна истраживања.

LIQUID3 замењује једно одрасло дрво или 200 метара квадратних травњака.

Ипак, циљ није да се замене шуме, већ да се попуне „урбани џепови" где нема простора да се засади ново дрво.

Прототип је постављен у септембру, испред зграде београдске општине Стари град у Македонској улици.

Иза овог пионирског пројекта стоји тим научника са Института за мултидисциплинарна истраживања Универзитета у Београду, који је подржало неколико међународних организација и домаћих институција.

Како функционише фото-биореактор?

Фото-биореактор је систем за узгој микроалги које вршећи фотосинтезу везује угљен-диоксид и производи кисеоник и биомасу.

Начин функционисања овог течног дрвета није толико компликован.

„Док ваздух пролази кроз систем, микроалге везују угљен-диоксид, односно врше фотосинтезу и тај угљен-диоксид заробљавају у форми биомасе и уз то производе кисеоник", објашњава Спасојевић, научни саветник на Институту за мултидисциплинарна истраживања.

Тврди да су ове једноћелијске алге које, између осталог, живе и у језерима, рекама и барама Србије, 10 до 50 пута ефикасније у фиксацији угљеника у односу на копнене биљке.

Такође, далеко су издржљивије у поређењу са дрвећем, могу да живе у далеко загађенијим срединама од урбаних, али и да трпе друге гасове са ефектом стаклене баште.

Ефекат стаклене баште је процес који доводи до прекомерног загревања Земљине површине, а поред угљен-диоксида, групи ових гасова припадају и водена пара, метан, азот-субоксид и хлорофлуорокарбонати.

Србија je према неким подацима 2018. године учествовала са више од 50 одсто емисије угљен-диоксида и осталих гасова са ефектом стаклене баште у региону Западног Балкана.

Према речима Александра Јововића, професора Машинског факултета у Београду, Србија годишње у атмосферу емитује 58 до 62 милиона тона угљен-диоксида или његовог еквивалента.

Поред ослобађања кисеоника, пречишћавања ваздуха и озелењавања посивелих бетонских површина, фото-биореактор служи и за производњу биомасе.

Она се, наводи Спасојевић, може користити и као органско ђубриво за засаде или паркове јавног зеленила.

Међутим, биомаса београдског урбаног пречишћивача није још увек нашла властиту примену јер су тек први узорци послати на анализу.

„Чекамо резултате да видимо да ли смо и колико у тој биомаси заробили тешких метала који се налазе у ваздуху у облику честичног загађења - олова, хрома, титанијума, алуминијума, цезијума - свега тога има у урбаној загађењој средини", додаје Спасојевић.

Да ли је овај систем адекватна замена за дрво?

Одговори Београђана на ово питање су различити, јер за многе становнике престонице Србије њихов нови комшија са Старог града и даље представља једну велику енигму.

„Не верујем да је боље од дрвета, а не знам ни шта је, ни на шта личи", одговара Милица Драшковић, док ужурбано одлази низ улицу.

Неколико минута касније до акваријума, како га је назвао, стиже и седамдесетједногодишњи Петар Ђуричић.

„Је л' су ове алге увек овако тамне или су се потрошиле? Некако ми делују доста нагарављено", констатује Београђанин, пажљиво проматрајући направу.

Загледан у зелену воду, наглашава да не бежи од модернијих облика, али да је ипак више за неке природније.

„Не може да се уобличи као дрво, али мало ми делује као клупа на Тргу републике за мобилне телефоне", додаје Ђуричић, не слутећи да је погодио још једну од функција овог уређаја.

На станици градског превоза, неколико метара даље, двадесетогодишњи Александар Гутић чека тролејбус и спорадично баца поглед на LIQUID3.

„Нисам баш компетентан да износим неко мишљење о екологији и урбанизацији, стварно не знам ништа о томе, али сматра да то јесу неке теме о којима треба доста водити рачуну, поготово у Београду", истиче младић.

Да би донео „неко валидно мишљење", додаје, мора још да истражи о чему се тачно ради, али „на прву лопту" поздравља идеју.

„Па сад да ли је то добро или нешто друго, то је већ друга прича."

Шест година старија Милена Митић, која на истој станици чека превоз, мисли да је и овакво решење прихватљиво.

„Свакако би требало избећи ситуације да се дрвеће сече, али ако већ дође до тога мислим да је то ок алтернатива, уколико већ има тако добре функције."

Практична употреба и едукативни карактер

Док помно посматра игру зелених мехура, Петра Ђуричића брине да ли би течно дрво могло да одоли нападима вандала, уколико се нађе на њиховој мети током протеста.

Фото-биореактор заправо представља један велики акваријум од 600 литара, направљен од стакла дебелог неколико центиметара и челичне конструкције.

„Схватили смо да излазимо у урбану средину, негде где постоји механички стрес, а треба и да издржи време, да га људи чачкају, лупкају, па смо зато ишли на максималну безбедност", истиче доктор биофизичких наука Спасојевић.

LIQUID3 такође може да се користи као клупа, поседује УСБ пуњач, а захваљујући соларном панелу на врху уређаја, ноћу служи и као улично осветљење.

Одржавање система је једном месечно и траје 90 минута.

„Испустите 90 одсто воде са биомасом, налијете свежу воду са чесме и сипате минерале - калијум, натријум, гвожђе и то је то од одржавања", наводи биофизичар.

Вредност фото-биореактора је, додаје, и у томе што је практичан и због малих димензија може да се постави у физички ограничен простор, између дрвећа, зграда и других објеката.

„Оно што је његова предност је да можете да га поставите за један дан, не морате да чекате 20 година да порасте дрво, и тамо где је огромно загађење, рецимо на излазу из Теразијског тунела", говори Спасојевић.

Такође сматра и да LIQUID3 има едукативни карактер, те да утиче на еколошку свест.

„Људе застану, па погледају и крену да причају - 'очигледно имамо проблем са климатским променама, урбаним загађењем, чим је нешто овако комплексно развијено'", наглашава.

Како се дошло на ту идеју?

Фото-биореактор LIQUID3 је направљен у оквиру трогодишњег пројекта који су подржали Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у Србији, фонд Global Environmental Facility и Министарство заштите животне средине.

Пројекат је препознао високу емисију и концентрацију угљен-диоксида и других гасова са ефектом стаклене баште у урбаним срединама као проблем који, поред тога што утиче на здравље људи, значајно доприноси и климатским променама.

„Циљ је био пронаћи нове начине за смањење количине угљен-диоксида и других гасова са ефектом стаклене баште, односно ваздушног загађења у урбаним срединама", објашњава руководилац пројекта Иван Спасојевић.

Током реализације пројекта примарни задатак његовог тима био је да пронађу врсту алге која ће моћи да се развија у води са чесме, односно из водовода, којој неће сметати ниске и високе температуре и која ће бити ефикасна у везивању угљени-диоксида.

Експерименте су вршили у стакленику и лабораторији на отвореном у једној централној београдској улици.

Напослетку је требало пронаћи и адекватан дизајн који ће одговарати амбијенту.

„Имали смо пет решења док смо дошли до овог јер оно мора да буде једноставно за одржавање, прилагођено јавној употреби, статички поуздано, естетски лепо и да заузима мало простора", говори Спасојевић.

Поред њега, део тима су и докторке Даница Стојиљковић, која је и урадила дизајн, и Марина Станић, задужена за узгој алги.

Првобитна замисао је била да се фото-биореактор постави у Смедереву, али су се ипак одлучили да први овакав систем у Србији буде у центру Београда где су имали подршку и општине Стари град.

„Временом смо схватили да је важно да тај процес буде логистички добро покривен, да нам буде близу и да можемо да одемо и проверимо систем", истиче Спасојевић.

Овакви систем постоје и у Немачкој, Шведској и Пољској, тврди он, али су њихове намене углавном другачије - на пример узгајања микроалги за прехрану.

Шта даље?

Спасојевић каже да су њихови будући планови углавном везани за праћење рада и учинка њиховог прототипа.

„Имамо капацитете да произведемо 40 комада годишње, јер је то радионичка производња, није индустријска, али видећемо да ли ће бити интересовања."

Постоје неке назнаке да би још неки комад могао да буде постављен у центру Београда, тамо где нема места за ново дрво.

„Ми јесмо једни од пионира и наш концепт је био да фото-биореакторе укључимо у урбану средину, да направимо системе који су поуздани, чврсти, издржљиви и да изађемо у народ.

„Наша идеја је била да будемо, не само тамо где је највеће загађење, већ и нека врста става - екологија је важна и то је наша порука", закључује Спасојевић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]