Балкан у 2020. години: Шта је могло, а није се десило

Почела је као година великих очекивања, завршава се као година која ће се памтити по мало тога што није имало везе са природним и здравственим катастрофама.

Балкански живот умногоме је остао непромењен - избори у три државе нису донели политичке промене, мада је Црна Гора показала да чак и најдуговечнији могу изгубити на гласању.

Улицама се поново протестовало, али ни огромне количине сузавца и покушаја упада у институције нису суштински променили друштвене односе.

Председник Србије и премијер Косова седели су на столичицама поред америчког председника, али су односи на терену остали једнако компликовани, док о европској перспективи Балкана одлучују суседи који сада исправљају оно што сматрају историјским неправдама.

ББЦ на српском доноси преглед шта је све могло да се деси у 2020. години, а није.

Избори у Србији, Хрватској, Северној Македонији

Година је почела помало неочекиваном изборном променом - опозициони кандидат Зоран Милановић постао је председник Хрватске, а Колинда Грабар Китаровић није успела да се домогне другог мандата.

Хрватска је ушла у доба политичке кохабитације припремајући се за парламентарне изборе, које су за пролеће планирале Србија и Северна Македонија.

Пандемија је све изборе померила у летње дане након првог таласа заразе и свима им донела једну заједничку карактеристику - победу владајућих.

„Била је ово година континуитета у највећем делу Западног Балкана", сматра Драган Ђукановић са Факултета политичких наука.

Владајућа Хрватска демократска заједница (ХДЗ) остварила је бољи резултат него што је очекивала, док је у Србији странка Александра Вучића дошла до скупштинске већине у парламенту без иједне опозиционе странке.

„ХДЗ-ова влада је успела прилично успешно да реагује на прве изазове ковида и то је Пленковића учврстило на власти.

У Србији није чак ни било икаквих фактора који су могли да доведу до изненађења на летошњим изборима", каже Ђукановић.

Најнеизвесније је било у Северној Македонији, где је разлика од свега неколико мандата одлучила да Зоран Заев остане премијер.

„Обећање добијања статуса кандидата за чланство у Европској унији, као и пуноправно чланство у НАТО-у, пресудно су одредили резултат избора у Северној Македонији.

Пандемија није преламала ситуацију у овој земљи."

Политичке прилике на већем делу Балкана тако су остале непромењене, са приличним шансама да и у предстојећој години исход буде сличан.

Неприкосновени останак на власти Мила Ђукановића

Црна Гора је остатку Балкана показала да може и другачије - у пандемијској години ускратила је подршку странци Мила Ђукановића који се на различите начине на власти одржава већ више од три деценије.

„Избори у Црној Гори вратили су поверење у снагу личног и слободног избора и то је веома позитиван сигнал који је довео до промена за које се сматрало да су незамисливе", каже Срђан Мајсторовић из Центра за европске политике.

Ђукановић је задржао председничку функцију, али су владу формирале три веома различите опозиционе листе - победници избора из Демократског фронта, странка Демократе и покрет УРА политичке звезде Дритана Абазовића.

Формирање нове већине било је све само не лако - потрајало је готово до истека законског рока, а у влади се нису нашли политички лидери Демократског фронта који често оштро критикују потезе кабинета који води човек који је управо њих предводио до изборног тријумфа, нови премијер Здравко Кривокапић.

„Пресудно је било настајање три колоне и смањење расипања гласова опозиције.

Ипак, веома је тешко предвидети до када ће ова влада, која има само један глас више у Скупштини, имати пун капацитет", каже Драган Ђукановић.

Једначина постаје још компликованија када се зна да на животној и друштвеној сцени више нема митрополита црногорско-приморског Амфилохија, умногоме заслужног за дуготрајне протесте против Закона о слободи вероисповести који су створили значајан део предизборне атмосфере у којој је доминирала жеља за променом власти Мила Ђукановића.

Протести мењају друштвену климу

Избори у Србији били су завршени упркос бојкоту дела опозиције, убедљиви победници напредњаци били су апсолутни господари у скупштини без политичких противника, други талас епидемије вируса корона жестоко се разбуктавао.

На најаву председника Србије Александра Вучића да је могуће ново увођење полицијског часа и затварања Србије, на улице су изашли грађани незадовољни овим мерама.

Ипак, иако се од закључавања убрзо одустало, протести су настављени, праћени оштрим интервенцијама полиције.

Демонстранти најразличитијих политичких опредељења нашли су се једни до других, део њих покушао је да упадне у Скупштину Србије, па су сви били изложени количинама сузавца каква се не памти на улицама Београда.

„Протести су показали слабост опозиције и оних који су протестовали јер је било много конфузије.

„Јасно је да неко ипак мора рационалније да води и усмерава масовне протесте", каже социолог Ратко Божовић.

Протести су се тихо угасили, а да нису добили ни вођу нити заједничко усмерење свих учесника.

„Матрица поништавања опозиције дошла је до самих протеста који су постали апсурдни јер је и на протестима постојао став да од њих треба одаљити опозицију", сматра Божовић.

Када су се и најупорнији демонстранти склонили са улица Београда, политички и друштвени живот наставио се непромењеним токовима.

Свеобухватни споразум Србије и Косова

Многи познаваоци прилика били су спремни да 2020. годину означе као ону у којој ће Србија и Косово потписати кључни споразум који би требало да реши вишедеценијски замрзнути конфликт.

Година је почела споразумима о обнови железничког и ваздушног саобраћаја између Београда и Приштине, а када је средином године стигла најава о састанку двојице председника у кабинету Доналда Трампа, било је јасно да су се преговори водили упркос пандемији.

Ипак, амерички преговарач Ричард Гренел није тада успео да за Трампов сто доведе Александра Вучића и Хашима Тачија.

Косовски председник непосредно пред потенцијални састанак сазнао је да се налази на листи осумњичених пред Међународним судом који се бавим злочина на Косову, па је био спречен да учествују у изради финалног споразума.

На одложене преговоре и свечани потпис код Трампа касније током године отпутовао је Авдулах Хоти који је постао премијер Косова након што је експресно смењен прави победник избора Аљбин Курти.

„Очекивало се да споразум буде фокусиран и на политичке односе, али изгледа да је успостављена нека врста прелазне године док се не убрза политички део дијалога", каже Драган Ђукановић са ФПН-а.

Документ који су потписали Београд и Приштина тако садрже бројне одредбе које се не тичу односа Србије и Косова, већ спољнополитичких питања, попут локације амбасада у Израелу.

Када је крајем године Трамп изгубио на америчким изборима, а влада Авдулаха Хотија на суду изгубила већ тесну већину, постало је јасно да ће примена споразума и његово евентуално проширење у месецима који долазе бити велики изазов.

Преговори које води европски посредник Мирослав Лајчак готово да суштински нису ни почели, а камоли приближили стране неком конкретном договору.

Напредак у европским интеграцијама

Година у којој је институције Европске уније (ЕУ) најпре требало да предводи балканска чланица Хрватска, а потом Немачка као једна од чланица које су најзаинтересованије за Балкан, била је оцењена као највећа шанса региона да напредује у евроинтеграцијама.

Амбиције је подргевала и нова стратегија проширења Уније која се коначно нашла на столу, али даље од стратегије - није се одмакло.

„С једне стране, разлози су објективни и тичу се пандемије корона вируса, како у Европској унији, тако и у земљама региона.

Нова методологија проширења пала је у други план јер је пандемија натерала земље чланице да се боре за здравље својих грађана, док су остала питања Брегзита, новог буџета Европске уније", каже Срђан Мајсторовић из Центра за европске политике.

Одговорност за чињеницу да Србија у 2020. години није отворила ниједно ново, а ни затворила ниједно старо поглавље, стручњаци приписују и властима у Београду.

„У земљама које желе да постану чланице, пандемија је отворила нова питања уређености институција, владавине права, суочавања са економским и социјалним последицама - у Србији је дошло до разоткривања ауторитарне природе политичког система који није био спреман да се суочи са изазовима који траже успостављање поверења власти и грађана.

Дошло је и до још већих подела, нетолеранције према свему што није у складу са владајућим мишљењем, а Народна скупштина је показатељ тог стања."

Ипак, најозбиљнији негативни сигнал Балкану стигао је из Брисела.

Иако је Северна Македонија, а у највећој мери и Албанија, испунила све европске захтеве који су били постављени пред Скопље и Тирану за коначно отпочињање приступних преговора, Европа је прекршила своја обећања.

Вето Бугарске због различитог гледања на историју зауставио је интеграције Северне Македоније.

„Те земље су испуниле највећи део обавеза који је пред њих постављен и тиме су показали свој део кредибилитета, али Европска унија није успела да покаже свој кредибилитет.

„То је лош сигнал свим државама у региону, манифестација како не треба да се води политика проширења", сматра Мајсторовић.

У сенци тог лошег сигнала остао је и умерено оптимистични Загребачки самит - замишљен као скуп подршке интеграцији Балкана у ЕУ, остаће упамћен само као једно од „онлајн дружења" политичких лидера.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]