Избори у Босни и Херцеговини: Како живе „опозициони" градови у региону

Кохабитација председника и премијера ни до сада није била лака за балканска друштва, али би значење овог појма могло додатно да се закомпликује кад се прошири на однос локалних и централних власти.

На локалним изборима у Босни и Херцеговини (БиХ), грађани Сарајева и Бањалуке већински су се определили да се у њиховим градовима промени власт.

У главном граду БиХ досадашњу администрацију Странке демократске акције (СДА) требало би да замени коалиција групације Четворка и Социјалдемократске партије, док СДА остаје на власти на нивоу државе.

У Бањалуци је победу у трци за градоначелника однео опозиционар Драшко Станивуковић, док је кандидат владајуће Странке независних социјалдемократа (СНСД) Милорада Додика и досадашњи градоначелник Игор Радојичић остао без ове функције.

„Како ће финансирати градско грејање које смо ми сваке године субвенционисали, зашто би то радила Република Српска?

Имамо и друге општине које треба помоћи, прекинућемо све инвестиција са нивоа РС-а", запретио је видно незадовољни Додик иако је његова странка задржала већину у Скупштини града.

Ипак, иако је ова ситуација новитет у БиХ, неки градови у региону већ су искусили овакву „кохабитацију" - неки и више пута.

Београд Зорана Ђинђића

Победа опозиције на локалним изборима 1996. године у Београду је сменила режим Социјалистичке партије Србије (СПС) тек након дуготрајних студентских и грађанских протеста и посредовања међународних преговарача.

После првог великог пораза Слободана Милошевића, Зоран Ђинђић постао је градоначелник, а важну улогу у новој градској власти добила је и странка Вука Драшковића, Српски покрет обнове (СПО).

Ипак, Милошевић је чврсто држао полуге власти и на републичком нивоу у Србији, а и на савезном нивоу у тадашњој Савезној Републици Југославији.

Јулијана Мојсиловић напустила је место новинарке Асошијетед преса и дошла у кабинет градоначелника Ђинђића као једна од пет, како каже, нестраначких личности.

Њена задужења била су усмерена на медије, међу којима истиче да су једино Студио Б, Б92 и тек покренути лист Данас били простор за објективно информисање, док је АНЕМ (Асоцијација независних медија) ширила те информације по Србији.

„Кохабитација практично није ни постојала - ингеренције власти у престоници биле су углавном у вези са комуналним сервисима.

Ни оно што је могло, није се радило јер је републичка власт подметала ногу, опструкције су ишле до тог нивоа да су и донације задржаване на границама", присећа се она у разговору за ББЦ на српском.

Ђинђић на чело Београда долази у тренутку када су у Србији свакодневица рестрикције струје, чести недостатак енергената за централно грејање, градски аутобуски превоз који готово да не постоји.

Током седмомесечног мандата, Ђинђић је иницирао куповину педесет градских аутобуса, укинуо таксу од три одсто која се плаћала само у Београду, покренуо седмодневно чишћење града, бесплатне биоскопске пројекције за децу, туре туристичког брода, почетак изградње бициклистичке стазе у приобаљу.

Ипак, Јулијана Мојсиловић каже да опструкције нису стизале само са републичког нивоа.

„То је било мучење и са политичким противницима, али и са наводним политичким истомишљеницима.

Одлучујућу улогу у смени Зорана Ђинђића одиграо је СПО."

Његова тадашња сарадница каже да је Ђинђић смену прихватио мирно, да се чак шалио када је први покушај да буде разрешен завршен без успеха.

„Он је то доживљавао као једну фазу у борби за нешто другачије и боље сутра.

Није био изненађен што су се удружили да га смене - можда се то временски догодило мало пре него што је он очекивао, али је знао да је то питање месеца, а не године", закључује Јулијана Мојсиловић, данас новинарка портала на енглеском телевизије Н1.

Загреб Милана Бандића

У дводеценијском мандату Милана Бандића на челу хрватске престонице готово да није било политичке комбинације која није испробана.

Бандић је на чело града дошао на победничком таласу тада његове Социјалдемократске партије (СДП) 2000. године, да би на том месту опстао и када је СДП препустио власт Хрватској демократској заједници (ХДЗ).

Пре него што се СДП вратио на власт у Хрватској, Бандић је напустио странку и основао своју, коју је по новом доласку на власт ХДЗ-а приближио овој опцији.

„Бандићу је најугодније било када се бавио искључиво градом и локалном политиком, све до свог првог излета на председничке изборе, разлаза са СДП-ом 2009. године.

Вероватно је желео да се покаже моћнијим него што је био, па кад је осетио ту моћ, у другој декади на челу Загреба се више посветио државној политици и учешћу у државној власти него што се бавио градом Загребом", каже за ББЦ на српском Иван Хлупић, уредник и водитељ радијске емисије „Загреби по Загребу" која се емитује на хрватском јавном сервису.

Хлупић каже да је Бандићу најтеже било управо када је изашао из СДП-а 2009. године, што га је довело у ситуацију да нема већину у градској скупштини.

„У нашим емисијама, он често на поједина питања која имају везе са министарствима воли да каже да у време Зорана Милановића није разговарао ни са председником владе, ни са министрима о пројектима у вези са Загребом.

То се може тумачити као потпуни застој сарадње, али то је само Бандићева перспектива целе ситуације", каже Хлупић и додаје да опструкције у великој мери није било, осим што је готово десет година одлаган пројекат обнове жичаре.

Иако формално није био део владајуће коалиције са ХДЗ-ом, Хлупић каже да је политичка блискост градоначелника са владајућима велика.

„Када СДП више није могао да формира већину на локалном нивоу, Бандић почиње да кокетира са ХДЗ-ом.

Они то зову пројектне коалиције, што би значило да сарађују само на добрим пројектима, али у реалности се на свакој скупштинској седници гласа једнако."

Ипак, иако је тензија било, у Хрватској се никад нису чуле отворене претње попут оних којима је Милорад Додик дочекао опозиционог градоначелника Бањалуке.

„Разлог томе видим у политичкој клими у Хрватској - ми нисмо дошли у ситуацију да неко некоме прети или не признаје изборне резултате

Постоје суптилнији начини обрачуна са политичким противницима", закључује Хлупић.

Београд Драгана Ђиласа

Други мандат последњег градоначелника Београда из редова Демократске странке прекинут је 2013. године, иако је Драган Ђилас на то место дошао само годину дана раније.

Пошто је његова тадашња странка изгубила председничке изборе, а потом није успела да формира ни владу, Српска напредна странка (СНС) и њени нови коалициони партнери „издржали су у кохабитацији" нешто више од годину дана.

Како је тада образлагао шеф одборника напредњака Александар Јовичић, „међу грађанима Београда настала толико узаврела атмосфера да је промена власти неопходна".

Иначе, и сам Ђилас је свој први мандат 2008. године почео након што је раскинута коалиција коју су предводили тадашњи радикали Александра Вучића - Социјалистичка партија Србије напустила је договор уз образложење да жели исту власт као на републичком нивоу, где су формирали већину са ДС.

„Атмосфера у друштву, граду и Скупштини града на крају је била веома лоша, нисте могли да функционишете нормално, бавили сте се оптужбама, уместо плановима - оно што је било текуће, ми смо реализовали колико смо могли.

Када је СНС преузела Београд, укинути су скоро сви пројекти - од бесплатних уџбеника за основце, помоћи за труднице, породиље, нису се више градили вртићи и школе, смањио се број аутобуса, продати су Сава центар, Београђанка и ПКБ", каже тадашња заменица градоначелника Татјана Пашић.

У предлогу за разрешење градоначелника, напредњаци су тада навели да Драган Ђилас сноси највећу одговорност за финансијску ситуацију у Београду и за „чињеницу да је угрожен развој града и његово свакодневно функционисање".

Ипак, једногодишња „кохабитација" није била непремостива препрека за тадашњу београдску власт.

„Ми нисмо имали великих проблема, такво стање није дуго трајало, па смо ми неке од наших пројеката несметано реализовали јер нисмо од републичке власти ни добијали ни узимали - није било никаквих трансфера, пројекте су углавном финансирале међународне институције.

Наше финансије су биле много боље од републичких, па нам никаква помоћ није била потребна", каже Татјана Пашић и додаје да је Београд тада помагао осталим општинама слањем мазута за грејање, пакета за бебе, механизације за снег.

Ђиласова заменица напомиње да је против тадашњег градоначелника вођена снажна медијска кампања, а поруке Милорада Додика против будућег градоначелника Бањалуке оцењује као „сулуду освету".

„Грађани Бањалуке су гласали за кога су желели, а сада ће им се светити политички губитник.

То је потпуно сулудо и слика времена у коме живимо", закључује Татјана Пашић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]