Рат у Југославији: Контроверзна смрт адмирала беспрекорне биографије, ко је био Владимир Баровић

Судбина Владимира Баровића, контраадмирала Југословенске народне армије (ЈНА), окончана трагичном смрћу, могла би да послужи за филмску причу.

Не би то била само драма или психолошки трилер, већ прича o крају једног живота, једне морнарице и једне државе.

Док се рат на подручју Југославије разбуктавао, остао је упамћен по речима које су уклесане на спомен плочу с његовим именом која је постављена 2022. на хрватском острву Вис у Јадранском мору.

„Овде неће бити разарања док сам ја заповедник, а ако ипак будем присиљен наредити разарање, мене тада више неће бити."

Баровић је био командант гарнизона ЈНА у хрватском приморском граду Пули, да би био премештен на Вис, али је првог дана прекоманде извршио самоубиство 29. септембра 1991.

У опроштајном писму, чија аутентичност никад није званично потврђена, успротивио се агресији на хрватске градове, рекавши да „Црногорци не могу да се боре и уништавају народ који им ништа није скривио".

У Црној Гори је постхумно одликован, а у Србији га се мало ко сећа.

„Био је изврстан официр, савестан, педантан, често смо се сретали.

„Баровић је био веома поштован, сви су га звали Баре, памтим га као доброг другара и човека, способног официра, патриоту", описује Бошко Антић, адмирал ЈНА у пензији, који је познавао Баровића још од 1970. године и заједничког школовању на Вишој специјализацији поморских официра у Дивуљама, месту између Сплита и Трогира у данашњој Хрватској.

Стицајем околности и географије, седиште југословенске морнарице било је на хрватској обали и острвима, а баш у залеђу ће 1991. почети неки од првих сукоба ЈНА и хрватских снага.

'За понос Црној Гори'

Баровићев чин је за понос Црној Гори каже некадашњи црногорски председник Филип Вујановић, током чијег мандата је 2016. Баровић одликован.

„Тај метак, код нас кажу, који је испалио себи у главу је највреднији метак на који Црна Гора треба да буде поносна", каже Вујановић за ББЦ на српском.

Три деценије касније, трају и спорења да ли је Баровић био црногорске, српске или југословенске националности.

Вујановић на то каже да је њему „битно да је он изнад свега показао да је велики човек.

„Није важно које је националности кад је његов чин величанствен с аспекта потребе да се сачувају животи оних које је он требало да бомбардује, торпедује и чини све да уништи тај простор.

„Баровић то није желео у име било чега", сматра Вујановић.

Како је текао пут официра и морнарице?

Готово упоредо.

Прва Управа школа и курсева Морнарице Народно ослободилачке војске Југославије, отворена је још за време Другог светског рата баш на Вису 1944. који је тада био једна од територија коју су партизани ослободили од немачких и италијанских окупатора.

Само неколико година раније, на копну Балкана, у Бањалуци се родио Владимир Баровић - 7. новембра 1939. године.

Отац му је био војно лице, службовао у Приштини, на Косову, али Баровић у родном граду завршава основну и средњу школу.

Бањалука је данас главни град Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине.

Завршио је 12. класу Војнопоморске академије 1960. године.

Југословенска Ратна морнарица имала је више парадни, него војно-тактички значај, оцењује Златко Црногорац, који је у недељнику Време писао о успону и паду Југословенске ратне морнарице.

„Имали су задатак да прате Тита и брод Галеб на његовим путовањима и да се о њој праве документарни филмови.

„Била је то врста лагодног рода, носили су беле униформе. Модерним језиком речено, копнена војска је била рударски посао, а морнарица и ваздухопловство као програмери", каже Црногорац.

У том роду, Баровићева каријера је ишла узлазном путањом, уз стицање нових звања, специјализација и чинова.

Као млад старешина, у команди Војнопоморског сектора Бока био је на различитим функцијама од 1966. до 1987. године, где је на крају био начелник Одсека за поморске и обалске снаге Kоманде Војнопоморске области.

Одатле на неколико година прелази у Центар високих војних школа ратне морнарице Маршал Тито, која је била смештена у Дивуљама, што је било седиште васпитно-образовног и научно-истраживачког рада југословенске Ратне морнарице.

Налазио се у непосредној близини ратне луке Лоре, која ће током рата и после постати један од најзлогласнијих логора под контролом хрватске војске и мучилиште за српске и црногорске заточенике наредних седам година.

У мирнодопско време Југославијe, овај војни Центар код Сплита је располагао великим књижним фондом, тактичким вежбаоницама и полигонима, полигоном за борбену отпорност бродова те одредом школских бродова, попут бродова Јадран и Галеб.

Тамо је Баровић водио Kомандно-штабну школу тактике и оперативе ратне морнарице до 27. септембра 1990. године.

Крајем те године добија чин контраадмирала.

Адмирал је највећи чин у ратној морнарици у рангу генерала у копненој војсци, а испод њега су вицеадмирал и контраадмирал.

Док је он скупљао звездице на еполетама, Југославија је постајала све мања.

Словенија је 23. децембра 1990. године одржала референдум о независности на коме је око 95 одсто грађана подржало напуштање Југославије.

Неколико месеци касније, то ће учинити и Хрватска, прогласивши независност јуна 1991, на основу референдума из маја те године.

Југословенска народна армија, велики троми систем распоређен широм државе, није могао да прати брзину доношења политичких одлука, али је била директно изложена њима - у две некадашње републике, постаје непријатељска војска.

Школске задатке у околини Сплита, Баровић замењује касарном.

Постаје помоћник команданта Војнопоморске области за позадину до 29. јуна 1990. године и командант Војнопоморског сектора Пула до 28. септембра 1991. године.

Положај ЈНА 1991.

Бити официр ЈНА у то време није било нимало једноставно, сведочи Бошко Антић.

„ЈНА се тада нашла на удару сецесионистичких снага, разапета између сопствених обавеза и командног кадра кога је представљало Председништво СФРЈ - имали смо колективни орган за команданта, а то за војску није добро.

„Због тога је долазило до спорих одлука и нереаговања на време.

„Морнарица је била специфична по томе јер је била на територији Хрватске, што су полако у објекте Ратне морнарице улазили хрватски кадрови", каже Антић који је аутор и бројних научних радова из области војне вештине и хроника ЈНА.

Антић ће касније постати контраадимирал Војске Србије.

Није било једноставно у то доба бити ни руководилац, ни обичан војник.

Златко Црногорац је био на одслужењу војног рока у Задру, као 20-годишњак.

Отишао је у септембру 1990. године, како каже, у време „хуманизма и ренесансе" у читавој држави.

„То је време Анте Марковића (последњи премијер бивше СФР Југославије), имали смо плате 2.000-3.000 марака, то је била лабудова песма читаве државе, живели смо као да сутра не постоји.

„Првих шест месеци војске сам живео као у филму Топ ган, излазили смо, пили, авионом се враћали за Београд", описује Црногорац, по струци сценограф.

Затим, као у филму, настаје помрачење.

Први већи оружани окршаји локалних Срба и хрватске полиције на Плитвичким језерима на Ускрс 1991. године започињу крваву серију догађаја у којима ће референдум о независности Хрватске бити једна од успутних етапа.

Све то се одражава на војнике: забрањује им се да напуштају касарне, хрватске власти искључују им воду и струју.

„На дневној бази одлазе Хрвати, Словенци су већ били отишли", присећа се Црногорац тешких дана који су тек почињали.

Тада се и Морнарица, као формацијски мала јединица, нашла у непознаници шта да ради, што ће му бити тема новинског истраживања много година касније.

Борбу локалних Срба у залеђу приморских градова Хрватске ЈНА је „здушно подржавала", каже он и наводи да се морнарица склања у касарне, на острва попут Виса које је било истурено командно место.

„Тактички некад позиционирана ка спољашњем непријатељу, са стратешким ослонцем на острвској и обалској одбрани и војним упориштима, сада је окренута наглавачке", пише Црногорац у Времену.

У то време, главни јунак наше приче Владимир Баровић је на северном делу приморја, у Пули, важном стратешком месту, као командант гарнизона.

Лист Глас Истре подсећа да је Баровић био заповедник ЈНА „која је три месеца држала Пулу на нишану и у чијем су мандату пулске мајке протестовале да им врате синове из војске, када су се широм Пуле појавили плакати и графити усмерени против ЈНА".

Пише и да је Баровић био на челу војске чија је ратна морнарица блокирала пулску луку на пет дана.

„Ипак, он се снажно противио заповестима за разарање Пуле, храбро је одбио наредбу, преговарао са пулским градоначелником Лучаном Делбијанком и спасио град", навео је локални званичник Матија Томац.

Он је и предложио да Баровић постхумно, 2023. године, постане почасни грађанин Пуле.

Прекоманда на Вис

У јесен 1991, Антић је био у Генералштабу, у Београду, одакле је пратио дешавања.

Стицајем околности, баш ту, у лифту, срешће Баровића који је дошао на разговор због прекоманде.

Кратко су се поздравили, али нису много разговарали, иако се изненадио што га види.

„Имао је помало избезумљени израз лица, шокиран - нисам знао шта се десило с њим, чак сам, нажалост, помислио да није пијан.

„Међутим, он је тада одлазио на разговор код начелника Генералштаба за постављење на ново место, а кад се увече вратио на Вис, урадио је оно што је урадио", каже Антић и накратко застане.

Када је пребачен на Вис за начелника штаба Ратне морнарице, истог дана је трагично преминуо 29. септембра 1991. године.

Самоубиство је извршио у згради на острву где је био смештен да преспава.

„По нашем старом обичају, ми увек каснимо са саопштењима, а Хрвати су први кренули у акцију, прогласили да је извршио самоубиство, јер није желео да ратује против Хрватске и појавило се и неко његово писмо.

„Међутим, ми смо ми убеђени да је то писмо фалсификовано и да то није Баровић тако написао, да је разлог што је био рат, као савесни старешина - можда је он поштовао Хрватску, али је поштовао и Црну Гору, Србију, Босну и Херцеговину", каже Антић.

Сличног става је и Ђорђе Пражић, капетан бојног брода у пензији, који је Баровића упознао током школовања у Сплиту и стекао утисак о њему као фином и културном човеку.

Вест о самоубиству, Пражића затиче у опкољеној касарни Дивуље, без воде и струје, у којој су млади војници на одслужењу војног рока, без везе са командом.

Читао је наводно опроштајно писмо објављено у Слободној Далмацији и посебно га је зачудило да је писмо за два дана из касарне на Вису стигло до редакције у Сплиту.

„За мене је то било разочаравајуће, у то време су људи бежали, Хрвати одлазе, Словенци су већ отишли.

„Нас је погодило шпто је тако нешто урадио адмирал за кога сматраш да треба да дође да те спаси и да нађе решење за ситуацију у којој се налазимо - он се убија на слободном Вису, а ми треба да се боримо где смо опкољени", каже Пражић.

Херој Хрватске

За представнике Ведре, удружења хрвaтских ратних ветерана и антифашиста, Баровић је херој и једна од најсветлијих тачака рата.

„Војничка част подразумева да се бориш против непријатеља који напада, угрожава и сигурност домовине, а Баровић је одбранио част свих оних људи који су били против таквог рата.

„Скренуо је пажњу домаће и светске јавности да још постоје људи који тону са својим бродовима и одлазе са својом војском", каже Ранко Бритвић, председник Ведре, за ББЦ на српском.

Овај часник, што је хрватска реч за официра, показао је колико је био частан - био је спреман да умре, само да не погази морална начела, додаје.

„Он даје живот и постаје симбол нечег што на овом простору још није достигнуто, осим индивидуалних херојстава.

„Зато се залажемо да се њему да одликовање хрватског председника", каже овај хрватски ратни ветеран.

Није лично познавао Баровића, али они који јесу причали су му да је био велики професионалац, потпуно стабилне свести, иако је сигурно доживео шок због пуцњаве по градовима.

„Баровић је тим чином поручио свим колегама `размислите добро да ли да наставите овај рат` - да је било више Баровића, било би више ефекта.

„Није могао остати жив из два разлога: да не би издао и да не би нападао", уверен је бивши хрватски полицијски службеник.

Током постављања спомен-плоче на Вису септембра 2022. године, министар спољних послова Хрватске Гордан Грлић Радман поручио је да је „Баровићев чин људскости и неслагања са злом симбол оних вредности које су и данас, као и пре 30 година, залог односа темељених на међусобном поштовању".

'Идеални лични јунак за драму распада Југославије'

Забележено је да је Баровић читаве ноћи пред смрт разговарао са супругом и да је оставио опроштајно писмо.

Пражић је, међутим, уверен да то није оно које је објављено у Слободној Далмацији.

Писмо, за које је он убеђен да је право, показао му је човек који је вршио увиђај на месту самоубиства и много је краће.

Без обзира, сматра да треба „пустити покојног човека на миру".

„Адмирал Баровић је за мене трагичар грађанског рата.

„Херој свакако није, јер је могао за минут да напусти ЈНА и да се као цивил бори за мир", каже Пражић.

Додаје да су хероји морнарице морнари и старешине који су одбранили себе, додељену технику, а надасве војничку и људску част, попут 26 припадника Морнарице који су погинули у време напада хрватских снага у рату 1991-1992.

Поносан је што је морнарица са само четвртином људства сачувала три четвртине опреме и наоружања, све до напуштања војних објеката на хрватском приморју и острвима 1992. када се званично седиште пребацује у Боку которску у Црној Гори.

„Баровићево самоубиство је злоупотребљено, а његова супруга Радмила одбила је да прими признања од Црне Горе и Хрватске", каже и Антић.

У име породице, Орден власти у Подгорици примио је тадашњи командант Mорнарице Војске Црне Горе Дарко Вуковић који данас не жели да за ББЦ на српском говори о овом чину.

„Чином одликовања сам показао да га врло вреднујем и мислим да је човек за свако дивљење.

„То сам учинио још само за убијеног српског премијера Зорана Ђинђића. Онда вам је јасан мој доживљај Баровића", каже Филип Вујановић.

Владимир Баровић је сахрањен најпре на Вису, а затим су посмртни остаци пренети у Херцег Нови, град на црногорском приморју.

Дуго је остао ван радара шире јавности.

Поновно интересовање за његову причу поклопило се са заокретом Црне Горе према НАТО-у, чији члан постаје 2017. године, оцењује Златко Црногорац.

„Лик Владимира Баровића је послужио као мост између Хрватске и Црне Горе.

„Учитано му је да је био Црногорац, иако није рођен тамо, само је службовао у Кумбору", наводи Црногорац.

Ипак, мит о њему није добио шире размере.

„Баровић је идеалан лични јунак за драму која би илустровала распад Југославије и морнарице, иако се историографија није бавила тиме.

„Имао је срећу да његово име остане неукаљано јер није имао снаге да се супротстави, али то може да се тумачи и као линија мањег отпора", закључује Црногорац.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]