'Средње силе' се суочавају са тешким изазовом у новом светском поретку

Замолили су ме да говорим на конференцији Школе новинарства на Универзитету Колумбија.

Било је то у јануару 2002. године.

два авиона су ударила у 'Куле близнакиње' у Њујорку, а и даље је могло да се осети како се рањени град осећа.

Могли сте то да видите на лицима Њујорчана са којима сте разговарали.

У говору сам изнео неколико уводних опаски шта мени значе Сједињене Америчке Државе.

„Рођен сам 15 година после Другог светског рата“, рекао сам, „у свету који је створила Америка".

„Мир и безбедности и све већи просперитет Западне Европе у којој сам рођен били су у великој мери америчка заслуга.“

Америчка војска је највероватније добила рат на Западу, наставио сам.

Зауставила је даље ширење совјетске силе.

Говорио сам кратко о трансформативном утицају Маршаловог плана, преко којег су Сједињене Америчке Државе омогућиле Европи да обнови разорену привреду и да поново успостави институције демократије.

Рекао сам публици, који су углавном били студенти новинарства, да сам као млади новинар лично присуствовао инспиративној кулминацији свега овога док сам стајао на Венцеславовом тргу у Прагу.

Тада сам са страхопоштовањем гледао како Чеси и Словаци захтевају крај совјетске окупације и омражене комунистичке диктатуре, да би и они могли да буду део заједнице земаља које су просто звали „Запад“, везани заједничким вредностима, које су предводиле Сједињене Америчке Државе.

Дигао сам главу из белешки ка лицима у публици.

При прочељу амфитеатра седео је младић.

Изгледао је као да има 20 година.

Сузе су му се сливале низ лице и у тишини је покушавао да сузбије јецаје.

Пришао ми је на коктелу организованом после свега.

„Извињавам се што сам изгубио контролу тамо“, рекао је.

„Ваше речи: у овом тренутку се осећамо рањено и крхко. Америци је потребно да чује такве ствари од њених страних пријатеља.“

У том тренутку сам помислио да моја и његова генерација имају среће што живе у ери у којој су међународни систем регулисала правила, у свету који је окренуо леђа неспутаној моћи великих сила.

Али речи једног његовог колеге су те којих се сетим и дан-данас.

Он је допутовао у Њујорк свега неколико дана пре 11. септембра 2001. године из родног Пакистана да би студирао на Колумбији.

Упоредио је Сједињене Америчке Државе са Римским царством.

„Ако имате довољно среће да живити у оквиру зидина царске Цитаделе, што ће рећи овде у САД, ви доживљавате америчку силу као нешто безазлено.

„Она штити вас и вашу имовину. Она вам доноси слободу спроводећи владавину закона.

„Она одговора људима преко демократских институција.

„Али ако, као ја, живите на варварским ободима Царства, ви америчку моћ доживљавате као нешто потпуно другачије.

„Она може да вам уради било шта некажњено. И не можете да је зауставите или да је позовете на одговорност.“

Његове речи су ме навеле да сагледам хваљени међународни поредак заснован на правилима из једног сасвим другог угла: из угла већине Глобалног југа.

И како користи од њега никад нису биле равноправно расподељене, на шта је канадски премијер Марк Карни подсетио публику у Давосу на Светском економском форуму у јануару 2026.

„Знали смо да је прича о поретку заснованом на међународним правилима делимично лажна“, рекао је Карни.

„Да ће се најјачи изузети кад им то буде одговарало. Да су трговинска правила примењена асиметрично.

„И знали смо да међународно право важи са различитом строгошћу у зависности од идентитета оптужених или жртава.“

Пре много година, на Колумбији, пакистански студент ме је питао: „Зар вам није занимљиво што су САД, земља која је настала из револта према арбитрарној примени британске силе, у наше време, најмоћнији експонент те арбитрарне силе?“.

Нови светски поредак или повратак у будућност?

Доналд Трамп је стигао у Давос прошле недеље очигледно чврсто решен да потчини Европљане његовој жељи да добије Гренланд.

Он жели власништво над острвом, рекао је.

Изјавио је да је Данска додала „само још једне саонице са псима“ за одбрану ове територије.

То говори много о неприкривеном презиру са којим он и многи из његовог најужег окружења очигледно гледају на европске савезнике.

„У потпуности делим ваш презир према европском гребаторству“, написао је министар одбране Пит Хегсет у групи на Воцапу у којој је био потпредседник Џеј Ди Венс прошле године, додавши на све то једно: „ПАТЕТИЧНО“. (Није био свестан да је уредник часописа Атлантик био додат у тај групни чет.)

Затим је Трамп недавно рекао за Фокс њуз да је, током рата у Авганистану, НАТО послао „неке војнике“, али да су „оне остале позади, далеко од првих линија фронта“.

Ови коментари су изазвали бес британских политичара и породица ветерана.

Британски премијер Кир Стармер назвао је Трампове опаске „увредљивим и искрено скандалозним“.

Британски премијер је разговарао са Трампом 24. јануара, после чега је амерички председник на властитој друштвеној мрежи Истина (Трутх Социал) похвалио британске трупе као једне од „највећих од свих ратника“.

Знамо из Стратегије за националну безбедност Беле куће, објављене у децембру, да у другом мандату Трамп намерава да избави Сједињене Америчке Државе из окова система транснационалних тела створених, делом уз помоћ Вашингтона, како би се регулисала међународна питања.

У том документу се јасно наводе средства којима ће САД поставити „Америку на прво место“ у срцу америчке безбедносне стратегије, користећи сву силу коју има на располагању, а која варира од економских санкција и трговинских царина до војне интервенције, како би потчинила мање и слабије земље у складу са америчким интересима.

То је стратегија која даје предност снази: повратак свету у ком велике силе одређују сфере утицаја.

Опасност у овоме за „средње силе“, како их је назвао канадски премијер Марк Карни, јесте очигледна.

„Ако нисте за столом“, рекао је, „ви сте на јеловнику.“

Реинтерпретација Монроове доктрине

У Давосу, у јануару 2026, амерички савезници, нарочито Канада и Европа, одавали су последњу почаст ономе што се заједнички назива међународни поредак заснован на правилима.

У неким случајевима чак су оплакивали његову смрт.

Али као што је млади пакистански студент журналистике на Колумбији тврдио пре много година, великим деловима остатка света није изгледало, у последњих 80 година, да су се САД и повремено неки од њихових пријатеља, осећали спутани правилима.

Погледајте видео: Од пријатеља до непријатеља - историја 200 година односа Америке и Русије

„После Другог светског рата, видели смо, под такозваним међународним поретком заснованим на правилима, мноштво интервенција Сједињених Америчких Држава у Латинској Америци“, каже доктор Кристофер Сабатини, виши стручни сарадник за Латинску Америку у Четам хаусу.

„То није ништа ново. Постоје обрасци интервенција који сежу све до 1823. године.

„Постоји израз који користим за америчке политичаре који заступају једностране америчке интервенције. Зовем их задњедворишташи - они који доживљавају Латинску Америку као властито задње двориште."

Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) је 1953. године, у сарадњи са британском тајној обавештајном службом, спровела државни удар у ком је свргнута влада Мухамеда Мосадека у Ирану.

Он је желео да изврши ревизију пословних књига Англоиранске нафтне компаније (касније дела БП-а), а кад је компанија одбила да сарађује, Мосадек је запретио да ће је национализовати.

Зато што је представљао претњу по британске економске интересе, свргнут је са власти и Велика Британија и САД су стали иза краља који је почео да се понаша као диктатор.

Истовремено, САД су се завериле да свргну изабрану владу Гватемале, која је спровела амбициозни програм реформе земљишта, запретивши да науди профитабилности Америчке уједињене воћарске компаније.

Поново уз активну сарадњу ЦИА, левичарски председник Јакобо Арбенз је свргнут с власти и замењен низом ауторитарних владара подржаних од САД.

Америка је 1983. године извршила инвазију на карипско острво Гренаду, после марксистичког државног удара.

Била је то земља чији је шефица државе била покојна краљица Елизабета Друга.

А САД су 1989. године извршиле инвазију на Панаму и ухапсиле војног лидера Мануела Норијегу.

Остатак живота, изузев последњих неколико месеци живота, он је био у затвору.

Све ове интервенције биле су манифестација Монроове доктрине, коју је први заступао амерички председник Џејмс Монро 1823. године.

Она је успоставила америчко право на доминацију западном хемисфером и држала европске силе подаље од покушаја да се мешају у нове независне државе Латинске Америке.

Послератни међународни поредак заснован на правилима није одвратио САД од наметања властите воље слабијим суседима.

Кад ју је објавио пети амерички председник Џејмс Монро, доктрина названа по њему, била је нашироко доживљена као израз америчке солидарности са суседима.

Била је то стратегија за њихову заштиту од покушаја европских великих сила да их поново колонизују: САД су, на крају крајева, делиле са њима републиканске вредности и историјат антиколонијалне борбе.

Али Доктрина је брзо постала израз права Вашингтона да доминира суседима и користи сва средства, па и војну интервенцију, да њихову политику доведе у склад са америчким интересима.

Председник Теодор Рузвелт рекао је 1904. године да она даје Америци „међународну полицијску моћ“ да интервенише у земљама где долази до „неправде“.

Да ли је онда могуће да је Трампова реинтерпретација Монроове доктрине само саставни део америчке спољне политике у континуитету?

„За државни удар у Гватемали 1954. године у потпуности је била заслужна Америка.

„Она је оркестрирала читаво преузимање земље“, каже доктор Кристофер Сабатани.

Државни удар из 1973. године у Чилеу против левичарског премијера Салвадора Аљендеа „није оркестрирала ЦИА, али су Сједињене Америчке Државе изјавиле да ће прихватити државни удар“, додао је он.

'Трампов повратак у будућност'

Током Хладног рата, главна мотивација за интервенције била је перцепција да совјетске странке, које уживају подршку Совјетског Савеза, узимају маха у локалу, представљајући комунистички продор у западну хемисферу.

У наше време, претпостављени непријатељ више није комунизам, већ трговина дрогом и (и)миграција.

Ако занемаримо ту разлику, поновно успостављање Монроове доктрине председника Трампа „апсолутни је 'повратак у будућност'“, каже историчар Џеј Секстон, аутор књиге Монроова доктрина: Империја и нација у Америци Деветнаестог века.

„Друга ствар која пружа Трамповим Сједињеним Америчким Државама утисак 19. века јесте његова непредвидљивост, његова несталност.

„Посматрачи никад не могу стварно да предвиде шта ће САД урадити следеће.

„Не знамо шта доноси будућност.

„Али и овлашан поглед на савремену историју, од 1815. године па надаље (крај Наполеонових ратова), показује да ривалитети Великих сила доносе истинску дестабилизацију.

„Они воде у сукоб."

Јединство међу савезницима

Амерички унилатерализам није ништа ново.

Оно што је ново овај пут јесу амерички пријатељи и савезници који су се нашли на мети америчке силе.

Наједном Европљани и Канађани почињу да осећају оно што је одавно познато осталим деловима света - арбитрарно спровођење америчке силе које ми је млади пакистански студент артикулисао толико добро у недељама после напада 11. септембра 2001.

Током прве године његовог другог мандата, европски лидери су ласкали Трампу.

Стармер је, на пример, тражио од краља Чарлса да га позове у другу државничку посету Великој Британији, што је част која није указана ниједном другом америчком председнику у историји.

Генерални секретар НАТО Марк Руте бизарно га је назвао „татицом“.

Погледајте видео из јуна 2025: Шеф НАТО-а Марк Руте ословио Трампа са 'татице'

Али Трампов приступ Европи донео му је очигледан успех.

Претходни председници, међу којима Барак Обама и Џозеф Бајден, такође су сматрали да европски савезници не улажу довољно у НАТО и желели су да ови троше више на властиту безбедност.

Али, само је Трамп успео да их натера да то и учине: у одговору на његове претње, они су пристали да повећају трошење на властиту одбрану са око два одсто БДП-а на пет одсто, што је било незамисливо до пре само годину дана.

Чини се, међутим, да је Гренланд био прекретница.

Кад је Трамп запретио данском суверенитету на Гренланду, савезници су почели да се окупљају око новооткривеног отпора и одлучили да овај пут не попусте.

Канадски премијер Марк Карни успео је да артикулише тај тренутак.

У његовом кључном говору у Давосу, он је рекао да је то била тачка „прекида“ са старим међународним поретком заснованом на правилима, у новом свету политике великих сила, „средње силе“ морају да наступају јединствено.

Ретка је појава да у Давосу публика устане на ноге и награди говорника овацијама.

Али она је то учинила за Карнија и у том тренутку сте могли да осетите како се ствара јединство међу савезницима.

И у том часу је претња царинама нестала.

Трамп није успео да добије ништа од Гренланда што САД већ нису имале деценијама, право, уз дански благослов, да гради војне базе, шаље неограничени број припадника војске на острво, па чак и на ископавање минерала.

Изазов са којим се суочавају 'средње силе' данас

Нема никакве сумње да је Трампова стратегија „Америка на првом месту“ популарна у његовој МАГА (Маке Америца Греат Агаин - Учинимо Америку поново великом) бази.

Они деле став да слободни свет већ предуго живи на рачун америчке великодушности.

А европски лидери, приставши да повећају трошење на одбрану, признали су да је Трамп био у праву: да неравнотежа више није фер или одржива.

У јуну 2004. године, извештавао сам о прослави 60. годишњице Дана Д у Нормандији.

Још је било много живих ветерана Другог светског рата и хиљаде оних који су препловили Ламанш 60 година раније вратили су са тога дана на плаже, многи од њих из САД.

Нису желели да се говори о херојству или храбрости њихове младости.

Гледали смо их како један по један или у малим групама одлазе на гробља да пронађу гробове младих људи које су познавали и које су оставили за собом на тлу ослобођене Француске.

Гледали смо како шефови савезничких влада одају пошту тим старим људима.

Али затекао сам себе како не размишљам толико о биткама које су они водили и храбрости и жртви њихових млађих верзија, већ о миру који су пошли да граде код куће кад су се борбе окончале.

Свет који су нам оставили у аманет био је неупоредиво бољи од света који су наследили од родитеља.

Јер били су рођени у свету ривалитета Великих сила, у којем, речима Марка Карнија „јаки могу да раде шта им је воља, а слаби морају да пропате оно што морају“.

То је била генерација која се вратила кући да изгради међународни поредак заснован на правилима, зато што су научили на тежи начин до чега систем без правила, без закона, може да доведе.

Нису желели томе да се врате.

Они рођени у деценијама после рата можда су направили грешку поверовавши да свет више никад не може да се врати томе.

А пре 24 године, док сам држао говор у Њујорку, још трауматизованом од напада 11. септембра 2001, да ли сам и ја направио исту грешку, мислећи да је поредак после Другог светског рата, подржан, као што је био, америчком силом, нова трајна нормалност?

Мислим да јесам.

Јер тада нисмо предвидели свет у којем ће вера у традиционалне изворе вести и информација бити нагрижена услед пораста цинизма, турбо-погона друштвених мрежа и, све више данас, вештачком интелигенцијом.

У доба економске стагнације и екстремне неравноправности, вера народа у демократске институције је нагрижена.

Она је нагрижена не само у САД, већ и широм западног света већ деценијама.

Као такав, Трамп би могао да буде симптом, а не узрок Карнијевог „прекида“ са послератним поретком.

Посматрање тих старих људи како се ходају гробљима Нормандије био је пластичан и потресан подсетник: демократија, владавина закона и влада која се позива на одговорност нису природан феномен; они нису чак ни, историјски гледано, нормални.

За њих се мора борити, морају се градити, одржавати, бранити.

А то је изазов са којим се од сада суочавају, како их Марк Карни назива, „средње силе“.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk