Може ли јефтина нафта да помогне Трампу у Украјини, као некад Западу у Хладном рату

Амерички председник Доналд Трамп обавио је нове, „огромне“ санкције које на црну листу стављају две највеће нафтне компаније како би ограничио финансирање руску „ратну машинерију".

Кремљ одговара да је Русија „имуна" на санкције, али лекција из историје показује један други начин на који би Трамп могао да искористи нафту да стигне до мира.

Пољски дисидент и новинар Адам Мичник једном је рекао: „Историја нас учи да су околности натерале комунисте да се понашају рационално и прихвате компромисе."

За Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) једна таква околност била је цена нафте, која је почела непрестано да скаче и пада 1970-их и 1980-их, након више деценија послератне стабилности.

Нагли скокови, 1973-1974. и 1978-1980. године, додали су уље на ватру инфлације која је већ била узаврела у Сједињеним Америчким Државама и Западној Европи, које су, у покушају да зауздају незапосленост услед успореног економског развоја, почели да гомилају дугове.

За то време, Совјетски Савез, уз повећане приходе од извоза, могао је не само да одржи властиту неефикасну али стабилну економију, већ и да финансира огромну индустријску и војну инфраструктуру, појачавши утицај у Африци и Азији и давши огроман подстрек трци у наоружању.

Рат и мир

У суботу 6. октобра 1973. године, коалиција арапских држава предвођених Египтом и Сиријом покренула је изненадни напад на Израел, отпочевши оно што ће постати познато као Јомкипурски рат.

СССР је подржао арапске државе, али су САД пружиле подршку Израелу, а као одговор арапски произвођачи нафте прекинули су снабдевање и увели ембарго Сједињеним Америчким Државама, пославши цену нафте у небеса.

„Нафтни ембарго је 1973. године уздрмао глобално енергетско тржиште", каже Данијел Јергин, аутор књиге Потрага и награда: Епска потрага за нафтом, новцем и моћи.

„То је уједно ресетовало геополитику, реорганизовало светску економију и увело на велика врата савремену енергетску еру."

А у време кад је потписан мировни споразум између Египта и Израела, 1979. године, иранска Исламска револуција покренула је другу нафтну кризу.

Победници и губитници

И док су се САД и Западна Европа суочавале са рецесијом, СССР је одржавао релативну стабилност нечега што је касније постало познато као његова Ера стагнације.

Сибирска нафтна поља пружала су му највеће светске резерве ако изузмемо Заливске државе, а раст цена учинио је извлачење веома уносним - и 1980. године, Совјетски Савез је постао највећи извозник нафте на свету.

Источноевропски савезници, заједно са Кубом и Вијетнамом, добијали су совјетску нафту по повлашћеној цени, створивши мрежу „зависних", док је извоз у западне земље доносио чврсту валуту.

Овај изненадни масивни прилив петродолара омогућио је СССР-у да увози све што његова социјалистичка привреда више није производила, од пшенице до индустријске робе и технологије, али је такође прикрио дубље системске проблеме, док је масивно улагање у нафтну индустрију исцрпло ресурсе из других сектора привреде - сем трошења на одбрану.

А Запад је почео да га сустиже, са немачким канцеларом Хелмутом Колом који се нашалио да је Совјетски Савез постао „Буркина Фасо са ракетама", што се односило на осиромашену западноафричку државу.

Време и новац

После совјетске инвазије на Авганистан 1979. године, САД и друге западне земље увеле су СССР-у санкције на увоз технологије, што је моментално нашкодило његовој производњи нафте.

А кад је почетком 1980-тих светска потрошња почела да се смањује а цена нафте коначно да пада, „златни" приходи који су хранили совјетски буџет почели су да нестају.

Дизање цена није била опција за совјетске лидере, нарочито након што су штрајкови и протести у Пољској довели до увођења ванредног стања.

Уместо тога, ослонили су се на кредите да би попунили све веће рупе у буџету.

Али као што Тони Џадт пише у књизи После рата: Историја Европе од 1945, совјетски блок није само живео на позајмљеном новцу, већ и на позајмљеном времену.

Договор или нема договора?

Између 1980. и 1986. године, цена нафте је пала са 35 долара по барелу на 10-15.

Запад се усредсредио на штедњу енергије, пребацивши се на електричну енергију и појачавши домаћу производњу, како би смањио увоз са Блиског истока.

Али онда је, према Андреју Јермаку, шефу кабинета украјинског председника, такође препознао „прилику да еродира московске финансије смањивши цену нафте и повећавши производњу“.

„Амерички председник Роналд Реган и краљ Фахд од Саудијске Арабије су 1986. осмислили план за смањење цене нафте", пише Јермак у Волстрит џорналу.

„Смањене од 10 долара по барелу значило би годишњи губитак од 10 милијарди долара за Совјете."

„Саудијска Арабија, најутицајнији играч у Организацији земаља извозница нафте, оглушила се о ОПЕК-ов консензус и појачала производњу.

„Америка је такође појачала производњу и увела ембарго на извоз технологије у СССР.

„Цена нафте се стрмоглавила чак и више од очекиваног - на 12 долара по барелу.

„Колосални губици, у комбинацији са масивним трошењем на војску, нашкодили су совјетској привреди."

„Оно што се потом десило добро је познато. СССР се распао 1991. године. Није могао да га спасе ни највећи нуклеарни арсенал на свету."

Реганова администрација је, међутим, негирала да је такав споразум постојао и читава ствар наставља да буде предмет жучне расправе међу економистима, историчарима и дипломатама све до данашњих дана.

И заиста, економиста и директор експертске групе Центар за анализу и стратегију у Европи Дмитри Некрасов одбацују то као теорију завере која „не пролази озбиљну анализу".

Срп и чекић

Кад је Михаил Горбачов касније 1985. године постао лидер СССР-а, он се надао да ће нафтни приходи помоћи у финансирању његове политике гласности, веће слободе говора, и перестројке, економске либерализације.

Али иако је Совјетски Савез до тог тренутка већ постао највећи светски произвођач нафте, више није могао да намири властиту домаћу потражњу или потражњу „зависних“ савезника, нарочито по субвенционисаним ценама, које су биле добрано испод нивоа тржишних.

Једном кад је СССР укинуо те субвенције, совјетски систем је почео да се распада.

А након револуција које су избиле широм Источне Европе крајем осамдесетих, застава са српом и чекићем која се вијорила над Кремљем коначно је била замењена руском тробојком 25. децембра 1991. године.

Али, баш као и у случају СССР-а, привреда савремене Русије и даље се ослања на извоз енергената.

„Руска економија зависи од природних ресурса земље, баш као што је то био случај у совјетско време“, пише Јермак.

„Последњих година, нафта и гас су чинили и до 60 одсто укупног извоза робе из Русије и 40 одсто њених федералних прихода."

И упркос западним санкцијама, са Кином и Индијом, две најмногољудније земље на свету, ка највећим муштеријама Москве, плус Турском, десетине милијарди долара које Русија зарађује од нафте могу се искористити за финансирање рата у Украјини.

'Буши, бебо, буши'

Кад је амерички председник Доналд Трамп најавио политику „Буши, бебо, буши" за повећање домаће производње фосилних горива, у инаугурационом говору одржаном у јануару 2025. године, неки су спекулисали да би он сад могао да пође Регановим стопама, који је СССР назвао Злом империјом, и још једном, како каже Јермак, „еродира финансије Москве смањивши цену нафте и повећавши њену производњу".

Сада је најава Трампових санкција уместо тога довела до светског повећања цене нафте, са Брентом - глобалним показатељем - који је скочио за пет одсто, на 65 долара по барелу.

Али главна руска сирова врста, Урал, обично је јефтинија од Брента, а санкције, које ће је учинити још токсичнијом за купце, вероватно ће још више спустити њену цену.

Повратак у будућност?

У међувремену, украјински ваздушни удари на руске рафинерије и енергетску инфраструктуру настављају да се појачавају.

Али да ли ће ови напори бити довољни да учине трошење на рат неодрживим за Русију остаје још да се види.

Не рачунајући њену зависност од извоза енергената, савремена руска привреда не личи превише на ону СССР-а, истиче уредница за економију ББЦ-јевог руског сервиса Олга Шамина.

Иако је пад цене нафте одиграо своју улогу, фатални проблем у срцу совјетског економског система био је неефикасност.

За разлику од њега, пре рата у Украјини, руска привреда била је прилично стабилна.

Погледајте: Како су повезани раст цена, рат у Украјини и климатске промене

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]