Животи осуђеника на смрт пред објективом јапанског фотографа

Упозорење: Прича садржи детаље који могу бити узнемирујући за неке читаоце

Тоши Казама из Токија је годинама радио као фотограф у маркетиншкој индустрији у Њујорку када му је пажњу привукла вест у новинама о малолетном затворенику осуђеном на смртну казну.

Прича га је заинтригирала и одлучио је да га упозна.

Та спонтана одлука је усмерила његову каријеру у потпуно другом правцу.

Казама је касније фотографисао 22 осуђеника на смрт - једног на Тајвану, а остале у Сједињеним Америчким Државама (САД).

Неки од њих су у међувремену погубљени, док су други и даље у затвору.

Такође се сретао са члановима породица жртава.

Каже да је због посла постао истрајан борац против смртне казне.

'Обичан дечак'

Први затвореник који му је привукао пажњу био је Мајкл Шон Барнс који је 1996. године чекао извршење смртне казне у америчкој савезној држави Алабами.

Ухапшен је када је имао 17 година и осуђен на смрт електричном столицом због убиства и силовања.

Казама је о Барнсу сазнао из новинских вести.

После бројних покушаја, успео је да добије дозволу да га посети у затвору.

Када га је коначно упознао, Казама каже да је био изненађен.

„Мислио сам да ћу видети чудовиште.

„Али дечак који се појавио био је сасвим обичан момак каквог сам могао да сретнем било где", каже он.

„Нисам могао да одолим и руковао сам се са њим пре него што сам га фотографисао".

Барнс има веома низак коефицијент интелигенције и озбиљне потешкоће у развоју.

Када је осуђен, порота је препоручила доживотну казну затвора без могућности условног отпуста, али је судија ипак изрекао смртну казну, наводећи као разлог недостатак милости Барнса према жртвама.

Првостепени суд је 12. јуна 1998. године, узимајући у обзир олакшавајуће околности, поново осудио Барнса на доживотну казну затвора без права на условни отпуст.

Без кајања?

Шона Селерса, осуђеног на смрт због троструког убиства, Казама је фотографисао док је чекао извршење казне.

Селерс га је позвао да присуствује његовом погубљењу у Оклахоми 1999. године, „као пријатељ".

Казама је одлучио да не оде, али је Селерсу писао да му каже да ће мислити на њега током извршења казне.

Сазнао је које су све фазе погубљења: прво се убризгава једна хемикалија, а пет минута касније и друга.

Прва служи да за смирење, а друга за успављивање.

„Трећа инјекција је смртоносна и доводи до грчења свих мишића у телу".

Селерс је за неколико минута проглашен мртвим, али је Казама још дуго био дубоко потресен и, како каже, наредна три месеца се осећао као „живи мртвац".

„Потпуно сам утрнуо. Нисам могао ништа да радим.

„Био сам много депресиван".

Непосредно пре погубљења, док је био везан за покретни кревет, Селерсу је дат микрофон да изговори последње речи.

„Није се много кајао, што је узнемирило породице жртава".

Казама је разговарао са многим осуђеницима на смрт и каже да је тачно да многи од њих не говоре о злочинима које су починили.

Упознао је и фотографисао Наполеона Бизлија, који је 2002. погубљен смртоносном инјекцијом у Тексасу због убиства 63-годишњег мушкарца.

„Причао ми је о томе шта би желео да поједе пре погубљења и сличним стварима.

„Они заиста не могу да се суоче са убиством", каже Казама.

Људи често не разумеју то и питају се зашто се осуђеник не каје пре погубљења, указује он.

Жртва злочина

Једног дана 2003. године, Казама је у Њујорку са ћерком пешке ишао кући када га је напао непознати мушкарац и снажно ударио у главу.

„И ја сам жртва злочина. Био сам нападнут.

„Био сам у коми пет дана и успео сам да се вратим", каже Казама за ББЦ.

Изгубио је слух и од тада има проблеме са равнотежом, као и трајни ожиљак на глави.

„Овај ожиљак никада неће нестати.

„Међутим, могу да променим начин на који гледам на тај напад", каже он.

Надао се да ће му се нападач извинити, али он никада није пронађен.

Да би превазишао трауму, снагу је тражио у људима као што је Бад Велч, чија је 23-годишња ћерка Џули Мари била једна од 167 погинулих у бомбашком нападу на савезну зграду у Оклахома Ситију 1995. године.

Велч је у почетку био огорчен због губитка ћерке и подржавао је смртну казну, али је касније почео да се залаже за укидање.

И Казама чврсто верује да смртна казна заправо не помаже породицама жртава да се изборе са губитком.

Сматра да је потребно да се породицама пружи другачија врста подршке, која подразумева и финансијску.

„Породице жртава највише пате.

„Али људи то често погрешно разумеју и мисле 'и ја сам жртва' и да ће самим тим желети освету.

„То је тај луди менталитет који имамо", каже Казама.

Овакав став, каже он, додатно учвршћује подршку смртној казни.

'Само један корак'

Најзначајније признање за његов рад Казама је добио 2005. године, када је Врховни суд САД користио његове фотографије као доказ у пресудном случају Ропер против Симонса, у којем је одлучено да је неуставно изрицати смртну казну људима који су у тренутку извршења злочина били млађи од 18 година.

„Драго ми је што су фотографије имале позитиван утицај", каже он.

„Још имам много тога да урадим", додаје Казама.

„Ово је само један корак.

„Осетио сам мало олакшања (у тренутку доношења пресуде).

„Не доживљавам то као победу".

У разговору са затворским чуварима схватио је да рад са осуђеницима на смрт оставља снажне емотивне последице и на њих.

Током прве посете затвору у Алабами, видео је како чувари припремају погубљење.

„Када сам ушао у просторију за извршење казне, осетио сам мирис паљевине људског меса", каже Казама за ББЦ.

Поред просторије за погубљење је део затвора где се држе осуђеници који чекају извршење смртне казне.

Казама каже да никада неће заборавити израз лица затвореника ког је тамо видео.

„Чувари су рекли да је то мртвац који хода".

Причали су му и о непријатном задатку скупљања угљенисаних остатака тела осуђеника после извршења казне.

Затворски званичници му често говоре исто, каже.

„Тоши, молим те, испричај то целом свету, да више не бисмо морали да убијамо људска бића", наводи Казама њихове речи.

У америчким затворима, електричне столице имају два или три дугмета за активирање, да ниједан од извршилаца не би осећао личну одговорност за смрт осуђеника.

У Јапану се смртна казна врши вешањем, а у затворима постоје три прекидача за отварање подних врата испод осуђеника који виси, али само један је оперативан, тако да чувари не знају који активира механизам, каже Казама.

Светска организација за заштиту људских права Амнести интернешнел наводи да је у 2024. години извршено 1.518 погубљења, од којих 1.380 у Ирану, Ираку и Саудијској Арабији, и 25 у САД.

Амнести интернешнел каже да ови подаци не обухватају хиљаде људи за које се верује да су погубљени у Кини, јер та земља не објављује годишње податке о броју извршених смртних казни.

Следећа битка

Једна од затвореница коју је Казама фотографисао је Криста Пајк, осуђена за брутално убиство 19-годишње Колин Слемер, које је починила 1995, када је имала само 18 година.

Власти у Тенесију су њено погубљење заказале за 30. септембар 2026. године.

Уколико казна буде извршена, биће то прво погубљење жене у тој савезној држави после више од 200 година.

Када ју је упознао, Казама каже да је „деловала као заиста драга девојка".

„Нисам могао да верујем да би била способна да уради тако нешто.

„Она каже да је то урадила".

Додаје и да Пајк није показала ни трунку кајања.

Казама годинама није разговарао са њом, али га је вест о заказаном погубљењу навела да дубоко размишља о њеном случају.

Каже да жели да покуша да некако издејствује одлагање извршења казне:

„Морам да разговарам са адвокатом одбране о томе шта може да се уради да се спаси од погубљења".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk