ББЦ у фан зони Евробаскета: Стопирање, подршка из дијаспоре и бургер на ватри

Шта у центру летонске Риге спаја љубитеље врућих кромпирића из Турске, аутостопере из Француске, чешке фанове пива и српске навијаче?

Одговор је, наравно, кошарка.

Стихови чувене песме британског бенда Квин Wе wилл роцкyоу (Разбићемо вас) одзвањају ми у глави од доласка на Евробаскет.

Има ту мало и симболике јер са ким год да сам разговарала од навијача који су пристигли са разних страна, сви верују и надају се да ће њихови тимови победити противнике на паркету.

Речи овог хита, старог готово пола века, не напуштају ме ни док табанам Фан зоном код Шаоми арене у Риги, окружена штандовима пуних ђаконија и хране.

Мимоилазим се са грлатим навијачима Естонаца, раздраганим обожаватељима турске репрезентације, лежерним фановима из Чешке и смиреним домаћинима - Летонцима, али невољним да разговарају са медијима.

„Наравно да Турска побеђује, Србија је добра, али ми смо бољи", каже ми самоуверено 20-годишња Мелда Муфто док са млађим братом и мајком игра уз музику која одзвања простором.

Кошаркаши Турске су успшено савладали Летонију и Чешку, а тек их чека меч са Србијом.

Турски навијачи су поред Естонаца, чини ми се, најгласнији.

У дресовима и шаловима, шепуре се између дрвених клупа.

Деца трчкарају, старије жене певуше и машу заставицама, а мушкарци аплаудирају и скандирају.

Као да су на неком породичном весељу.

Мелда живи у Шведској, у главном граду Стокхолму, око 522 километара удаљеном од Риге.

Раздваја их Балтичко море.

„Иако живимо дуго у Шведској овде представљамо турску заједницу и бодримо наше", прича усхићено.

На руци јој је исписано Џеди Осман, име омиљеног репрезентативца Турске.

„Ми сигурно идемо даље - нема грешке", добацује и враћа се брату.

Недалеко од њих је још једна весела екипа турских навијача, уроњених у вруће кромпириће и хладно пиво.

Не чуди да у продавници са опремом за Евробаскет најпре плану турски шалови и дуксеви.

Више од 50 их је купљено у року од два сата, каже ми продавац.

„Мада ни Естонци не заостају, купују све што стигну".

Шалови и качкети су око 20 евра, а дресови су три пута скупљи, скоро као карта за утакмицу и то у делу где се седи.

Деца највише желе мале кошаркашке лопте које су око 15 евра, док је она права три пута скупља.

Весело је и за столом петочлане екипе из Чешке, иако нису толико задовољни игром њихових репрезентативаца.

„Много су нам смањена очекивања после меча са Португалом, али ту смо да бодримо.

„Из (наше) групе највише шанси има Србија али видећемо, никад се не зна", каже оптимистично Филип Ајстоф.

Али тај оптимизам нестаје када се осврне на читаву организацију такмичења.

„Све је тако чудно. Купили смо пиво, али са чашом нисмо могли да уђемо унутра у саму арену - не разумем", каже зачуђено.

„Али то неће да нам поквари долазак - овде смо да гледамо добре утакмице и да се зезамо, зар не? " пита остатак дружине.

Узвраћају му подигнутим пластичним чашама.

У близини кувар Имантс припрема бургере на отвореном.

Распаљује ватру и обрће месо попут жонглера.

„Јеси ли спремна?" пита ме самоуверено.

Игра се са јајима као да је у циркусу.

Ватра се распламсава, склањам се од дима, а он наставља ноншалантно да поставља мале земичке и склања већ печене комаде меса.

За тренутак опојни мирис печене хране испуњава простор.

Неколико младића чека у реду и зачуђено гледа округли црни импровизовани шпорет.

Тик уз њих је штанд са мало лаганијом храном и освежењима, док је са друге стране простор намењен игри.

Девојка покушава скоком да дохвати разгледнице, али јој не успева.

У помоћ јој прискаче младић.

Нису ухватили.

Призор насмејано посматра Естонац Андрес Јосеф.

Поносан је на сународнике и атмосферу коју праве, како каже, где год да оду.

Око 6.000 Естонаца је стигло у Ригу да би бодрили кошаркаше националног тима.

Естонци су убедљиво изгубили од Србије у првој утакмици 28. августа, иако су њихови навијачи бројчано били моћнији.

„Мислим да је био тежак противник, али не можемо ни да негирамо да је Србија јака и да су међу најбољим кошаркашима.

„Ипак, надамо се, без обзира колико су нам мале шансе", додаје.

За разлику од чешких навијача он је одушевљен организацијом и добром, њему познатом, храном.

„Осећам се као код куће, иако ће многи рећи да има ривалства Естоније и Летоније, али ми смо комшије.

„Свађамо се, али као што то чине брат и сестра", додаје.

У фан зони су и два велика видео бима на којима се пуштају претходно одиграни мечеви, а глас коментатора се меша са гласном музиком која допире са огромних звучника.

Та какофонија не ремети окупљене - као да сте на некој журци на отвореном.

Када зађете мало иза бине наилази се на неколико кошева у низу.

Тројица расположених момака наизмечно „закуцава".

Један од њих је Карло Вотсон са Новог Зеланда.

Последњих година живи у Лондону, а на Евробаскету утакмице прати у дресу Летоније.

„Наравно да сам за њих", добацује насмејано.

„Али највише шанси за златну медаљу има тим Србије - имате Јокића, а он је Г.О.А.Т (греатест оф алл тиме - најбољи свих времена)", додаје.

Допадају му и се и капитен Богдановић и момак у дресу 30.

„Аврамовић", надовезујем се.

„Да, сјајан је, луд је скроз, гледали смо их на Олимпијским играма у Паризу 2024 - били су невероватни", присећа се.

„Хоћеш ти да бацаш?", убацује се у разговор његов пријатељ, не желећи да се представи.

Промашила сам.

Напуштајући весели трио који планира да гледа све утакмице сваког дана срећем Радоја из Војводине на северу Србије.

У Риги је са 17-годишњим сином у дресу некадашњег репрезентативца СР Југославије Предрага Стојаковића који је играо и у НБА лиги.

Стојаковић и Дејан Бодирога ће му увек бити омиљени, али том списку додаје и тренутног капитена репрезентације Богдановића и Аврамовића.

„Очекивали смо лагану победу Естоније, слично ће бити и са Португалом.

„Само нека наставе да играју као до сада", каже Радоје за ББЦ на српском.

Док се лагано враћам ка излазу, а сунце за разлику од претходних свежих дана увелико пече, уочавам два момка који се такмиче ко ће више да удари лопту у једном минуту.

Они су у Ригу стигли аутостопом из Француске.

„Неки људи су нас гледали баш зачуђено, али ми смо хтели да дођемо да гледамо бар две утакмице и успели смо", каже 22-годишњи Марк.

За пет дана прешли су више од 2.000 километара.

„Било је лудило и опет бисмо", додаје.

Пријатељи су им рекли да су луди, али њих двојица су се ипак одлучила на овај, како кажу подвиг.

Иако Француска групне утакмице игра у Пољској, они су дошли да гледају мечеве Србије и Чешке.

„Сви кажу да је Србија фаворит, али мислим да ћемо ми изненадити на терену.

„Разбићемо све", поприлично самоуверено каже Марк.

Поздрављамо се, а ја настављам да певушим - Wе wилл, wе wилл роцк yоу. Алригхт!

(Разбићемо, разбићемо вас. Важи!)

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]