Опције Америке и Израела за окончање рата се сужавају

САД и Израел недељама инсистирају да је војна способност Ирана значајно умањена.

Амерички председник Доналд Трамп и министар одбране Пит Хегсет понављају тврдње да су концентрисани напади осакатили иранску заповедну структуру и ослабили његову способност да одговори.

Према њиховим тврдњама, сукоб би већ требало да се креће ка окончању.

А опет изгледа као да се дешава све супротно.

Ескалација се наставља брже, оштрије и са мање јасних тачака излаза.

Током викенда је обелодањено да су лансиране две ракете ка америчко-британској бази на острву Дијего Гарсија у Индијском океану, на удаљености од више хиљада километара.

Техеран је негирао да је он лансирао ракете, а шеф НАТО-а је изјавио да не могу да потврде да су оне заиста полетеле из Ирана.

Иако те ракете нису стигле до острва, инцидент је побудио свеже страхове у вези са војним способностима Ирана. Све до сада, веровало се да домет његових ракета износи око 2.000 километара.

Било да ово одражава до сада непознату способност или да се ради о некој новој способности развијеној под бомбардовањем, импликација је савршено иста: војни притисак није зауставио напредак Ирана.

Ако је већи део његовог вођства заиста елиминисан, међу њима врховни вођа Али Хамнеи, више личности као што је Али Лариџани, команданти Исламске револуционарне гарде (ИРГЦ) и генералштаб оружаних снага, а кључна постројења за производњу ракета уништена, ко онда води акције и како је Иран успео да концентрише способности под толиким притиском?

Неизвесност почиње од самог врха.

Моџтаба Хамнеи, који је наводно преживео напад у којем су погинули његов отац и неколико блиских чланова његове породице, у међувремену је именован за новог вођу.

А опет се није појављивао у јавности.

Поред две писане поруке, није се ни видео ни чуо.

Његово стање остаје нејасно, баш као и његова способност да предводи.

У систему заснованом на централној власти, ова тишина ствара неизвесност у самом средишту моћи.

А опет, иранска дела указују на све само не на колапс.

Иран је 21. марта погодио град Димону у израелској пустињи Негев, област повезану са израелским недекларисаним нуклеарним програмом.

Овај напад је уследио после израелских удара на иранску енергетску инфраструктуру близу Бушера, у којем је и иранска нуклеарна електрана.

Порука је била једноставна: на ескалацију ће бити одговорено истом мером, а кључне локације више нису ван домашаја.

Ове акције сугеришу да постоји координација, а не конфузија.

Претпоставка америчке и израелске стратегије, да ће уклањање врховног вође довести до парализе, сада делује крајње неизвесно.

Идеја „шока и беспомоћности“ зависи од тога да се структуре које доносе одлуке брзо распадну.

Али шта ако су те структуре отпорније него што се првобитно очекивало?

Ако је тако, онда се јавља много хитнији проблем: са ким је преостало да се преговара?

Ирански председник Масуд Пезешкијан је смањио јавна појављивања.

У раној фази сукоба он се извинио суседима погођеним иранским ударима, што је наводно наљутило руководство ИРГЦ-а.

Од успона Моџтабе Хамнеија на власт, изјавио је мало тога, додатно сузивши дипломатске опције.

Са тачке гледишта Техерана, недавни догађаји нуде врло мало разлога за поверење у било какве преговоре.

За 14 месеци Трамповог повратка на функцију, знакови напретка ка нуклеарном споразуму у два засебна скупа преговара били су праћени војном акцијом.

Ирански званичници тврде да су, током друге рунде преговора у Женеви 27. фебруара, удовољили већини америчких захтева.

Припреме су биле у току за техничке расправе у Бечу.

Али Трамп је изјавио да „није задовољан“ начином на који преговоритеку и удари су почели већ наредни дан.

За доносиоце одлука у Ирану, порука је јасна: преговори не спречавају нападе, они их можда чак и призивају.

Али није само Иран тај који може да ескалира овај сукоб - Трамп је такође током викенда подигао улог.

Дао је ултиматум на 48 сати захтевајући да Иран поново отвори Ормуски мореуз, једну од најпрометнијих светских трговинских рута, упозоривши да ће неиспуњење захтева довести до америчког „уништења“ иранских електрана.

Иран је одбио тај захтев и одговорио сличном претњом: било који напад на његову инфраструктуру биће праћен ударима широм региона.

Ирански Врховни савет одбране такође је потегао могућност минирања делова Персијског залива.

Ова размена само истиче ризике који предстоје.

Трамп се ужурбано креће у правцу који не оставља превише других могућности.

Без копнених снага, Сједињење Америчке Државе и Израел могу да нападају само из ваздуха, правећи штету, али не постижући нужно циљ потпуне предаје.

Истовремено, такви удари могу да изазову ширу одмазду, без отварања Ормуског мореуза.

Размена је послала обе стране директном путањом ка опаснијој фази сукоба.

Погледајте видео: Зашто је Ормуски мореуз толико важан за светску трговину

А опет, свега неколико сати пре истека задатог рока, Трамп се повукао.

У објави на његовој друштвеној мрежи Истина (Truth social), написао је да је дошло до „веома добрих и продуктивних разговора“ са Ираном и најавио петодневну паузу што се тиче било каквих планираних удара на иранску енергетску инфраструктуру.

Темпирање овога је од великог значаја.

Уследивши непосредно пре његовог властитог ултиматума, потез је створио потенцијалну излазну рампу, макар за сада.

Тржишта су одговорила опрезно.

Цена нафте је пала, одразивши одређено олакшање, али су реакције биле одмерене.

Саопштење још увек мора да се тестира у стварности и остаје нејасно колико дуго ће ова пауза издржати или да ли одражава искрено померање ка преговорима.

Суштински још важније, преостаје питање: ко у Ирану заиста говори и ко држи власт над ИРГЦ-ом и снагама безбедности, које делују као да наступају по наређењу „пуцај по властитом нахођењу“?

Ако се ова ситуација настави, а Ормуски мореуз остане проблематичан, обе стране би могле да се врате њиховим претњама, а последице би могле бити озбиљне.

Око 170 милиона људи широм региона, међу њима више од 90 милиона људи у Ирану, могло би да се суочи са озбиљним несташицама струје и другим виталним услугама.

Уз ограничене канале за преговоре, Трампови избори се сужавају.

Даља ескалација ризикује да постане циклус уништења са мало стратешке добити, а на столу би му остале само најекстремније опције.

Ситуација је тешка и по Иран.

Земља је ушла у сукоб већ под ионако великим економским притиском и суочавајући се са широко распрострањеним немирима.

Рат је, за сада, смањио тај притисак, дајући властима простор за појачавање унутрашње контроле.

То ствара деликатну равнотежу.

Ескалација Ирану служи и као начин да одговори на спољне претње, баш као и да заузда домаће немире.

Али уједно појачава ризик од скупе грешке.

Обема странама су сада сужени избори.

Иран не може лако да се повуче а да не делује слабо, док Америка и Израел не могу да постигну одлучан исход само кроз акције ваздушних снага.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk