Маша Сеничић, Симона Дмитровић и Милена Марковић: Шта данас значи бити песникиња

Први познати потпис у историји поезије припада жени.

Када је месопотамијска свештеница Енхедуана пре више од четири миленијума записивала химне, можда није ни слутила да ће бити запамћена као прва песникиња у историји.

Од тада до данас, глас жена у поезији прошао је дуг пут - од исписивања светих текстова, преко коришћења мушких псеудонима, до писања о свакодневици.

А како пишу песникиње у 21. веку?

И шта их инспирише?

Иако се њихов поетски израз формирао у различито време, од 1990-их до касних 2020-их, три ауторке различитих генерација - Милена Марковић, Маша Сеничић и Симона Дмитровић - говоре о томе шта данас значи писати поезију.

'Поезија је поезија и ту се ништа није променило'

Песникиња и драматуршкиња Милена Марковић позната је по огољеном поетском изразу.

Рођена је у Земуну, 1974. године, а завршила је Факултет драмских уметности, где данас предаје.

Уметничке дисциплине, а нарочито поезија и музика пошто у себи садрже звук, певања, важне су за људску душу, објашњава за ББЦ на српском.

„Спашавају животе, дају смисао, осећај повезаности са човечанством у екстази или болу.

„Поезија је поезија и ништа се ту није променило. Ако је поезија", каже књижевница која је пре неколико година добила НИН-ову награду за роман „Деца" исписан у стиху, без тачака и зареза у ком говори о деци, детињству, породици.

За немачко издање истог романа освојила је књижевну награду града Минстера за међународну поезију 2026.

Мисли и да простора за песништво увек има.

„Хоће ли се књиге продавати масовно - неће. Хоће ли бити важно песништво, друштвено и статусно значајно - то је непознаница, свет се креће брзо, правац је непознат.

„Хоће ли инфлуенсери који стихоклепају бити познатији од правих и великих - па шта.

„Као што постоје људи који ће ићи да гледају како диван мушки тенор пева арију Куда, куда сте се удаљили, срећни дани младости из опере Евгеније Оњегин, од Чајковског и плакаће од усхићења, тако ће бити и оних који ће читати песме", каже она.

Марковић верује да сваки писац и песник пише „из нужности."

„Често је тешко из разних разлога - животних, друштвених, материјалних, неизрецивих.

„Мени је дато да пишем и то радим из нужности", каже она.

Почела је рано и то је увек било једно од њених „основних тежишта".

„Чињеница да сам успела и да сам дошла до других душа, чини ме одговорном да и даље пишем", говори она.

Објавила је књиге Пас који је пој'о сунце, Истина има терање, Три драме, Црна кашика, Птичје око на тараби, Пре него што све почне да се врти, Песме,Драме, Песме за живе и мртве, Змајеубице.

Сличног је мишљења и њена колегиница миленијалка - Маша Сеничић.

Рођена је 1990. године у Београду, а студирала је на Факултету драмских уметности.

„Време и ресурси који су на располагању песнику одређују колико можемо да се посветимо тексту.

„Пошто готово нико од песника не живи само од поезије, рад у другим секторима књижевности, образовању или прекараним позицијама утиче на осећај и позицију унутар књижевне сцене", говори Сеничић за ББЦ на српском.

Ово су песме за живе и мртве

и за оне што неће умрети

за оне што ходају за оне што трче

по лишћу и барама по снегу и песку

ово су песме за децу

која не иду по мраку

ово су песме за децу

која су по мраку ишла

да нађу пут из мрака да изађу.

ово ћу рећи њима

да нису сами у мраку

ово ћу рећи онима

што су у мраку сами

ово сам ја што сам била

са мртвима и живима

ово сам ја што сам била у мраку

ово сам ја што нисам изашла.

нисте сами у мраку

ту сам ја и има нас пуно

ходамо трчимо играмо дишемо

ту сам и није крај

није крај док не буде крај

мрак није најгоре место

крај није најгоре место

страх је најгоре место.

Речи као игра и слобода

За Машу Сеничић поезија је одвек била начин да „осмисли свет".

„То је простор слободе у ком себи дозвољавам да се играм, и због тога је не доживљавам ни као свој посао, ни као професионални позив.

„Та слобода често значи да нисам у стању да произведем књигу брзо", признаје плавокоса девојка.

За прву збирку поезије Океан добила је награду Млади Дис, за другу Повремена попут викенд насеља награду „Душан Васиљев".

И генерација З проналази место у поезији.

Симона Дмитровић, рођена је 1999. године и са 26 година освојила је награде „Млади Дис" и „Бранкову награду", а збирка Осим шумског пожара биће објављена на француском језику.

За њу, стихови су простор за истраживање - унутрашњег света, симбола, емоција, али и начина на који доживљава спољашњи свет.

„Данас ми делује да не постоји једна доминантна дефиниција поезије, што ми се допада, јер оставља простор за различитост и слободу", каже за ББЦ на српском.

Тако доживљај поезије „постаје нешто врло лично, и код аутора и код читалаца."

„Геополитички и друштвени догађаји свакако утичу на поезију која је често ангажована, па се кроз њу провлаче теме феминизма и еколошких питања.

„Ипак, мени је ближи суптилнији приступ, који више инсистира на слојевитости значења него на директности“, објашњава.

„За мене је поезија пре свега простор за истраживање - унутрашњег света, симбола, емоција, али и начина на који доживљавам спољашњи свет - она није нужно средство за директну поруку или ангажман", дели утиске Дмитровић.

Плен је изостао, није било жртве

И различитим путевима враћамо се кући.

Одсјаји су били јарки, требало је да почне лето

И Траве имитирају сунце

И Река имитира сунце

И Ми имитирамо сунце

Коначно се суочавамо са чињеницом

Твоје и моје златно је различито

'Женска књижевност као нова врста изолације'

Симона више воли да види себе као неког ко се бави књижевношћу уопште, без одреднице пола или рода.

„Код мушкараца тај аспект се не доводи у питање - они су једноставно писци и песници", објашњава она.

Током одрастања, додаје, осећала се више повезаном са делима мушких аутора.

Ипак, када је реч о положају жена у књижевности, сматра да је бољи данас него раније.

„Такође, постоји и тај парадокс да се теме, попут права жена, понекад озбиљније схватају када о њима причају мушкарци", каже Дмитровић.

Са друге стране, иако постоји више простора за жене, понекад се издваја као посебна ниша - „женска књижевност" или „женска поезија", што може деловати као нова врста изолације, објашњава.

Када су почетком 20. века на књижевну сцену, којом су владали мушкарци, иступиле и жене - њихово писање је често посматрано као засебно и критичари су им приписивали заједничку етикету - женска књижевност.

Многе списатељице се нису потписивале, већ су користиле псеудониме, попут српских книжевница Јелене Димитријевић, Данице Марковић, Милице Јанковић и Лепосаве Мијушковић.

Данас се све више песникиња појављује у медијима и учествују на фестивалима, каже Маша Сеничић.

Ипак, важно је правити разлику између саме видљивости и моћи, додаје.

„На местима где се доносе кључне одлуке, као што су уредничке позиције, жирији или управни одбори, жена и даље има мање."

стражње улице свуда су исте:

тихе и овлаш пребрисане,

мушкарци задржавају поглед на мени,

не трепћем, изазивам западну Европу

брзином хода и близином шака.

'Нема младих и старих поетских гласова'

Има ли разлике у приступу писању између генерација песникиња?

„Нисам љубитељка класификација и хијерархија, та питања су ми увек некако најтежа, јер подразумевају сврставање које ми не делује природно", каже Сеничић.

И књижевне генерације су такође комплексне и тешко је сврстати ауторе у строге генерацијске оквире.

„Мој утисак је да су можда аутори мојих година више концетрисани на теме породице, дома и порекла, док млађи аутори више истражују себе, интроспекцију и личну перспективу света", говори она.

И за Милену Марковић - поезија не познаје године

„Сви гласови су исти кад полете, нема младих и старих.

„Моје певање је моје певање. Имам глас. Он се мења, ја учим и развијам се, мењам се", објашњава.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk