Зашто заливске земље не узвраћају Ирану

Иран наставља да напада земље широм Залива као одговор у склопу рата са Сједињеним Америчким Државама и Израелом.

Погодио је катарски енергетски комплекс Рас Лафан пошто је Израел напао ирански Јужни Парс - део највећег поља природног гаса на свету.

До сада Катар и друге заливске државе нису одговарале на нападе Ирана.

Зашто избегавају ударе и шта би могло да их натера на акцију?

Велика рањивост, ограничена добит

Кад су САД и Израел покренули заједничку војну кампању против Ирана 28. фебруара, Техеран је одмах одговорио не само нападима против Израела, већ и против заливских држава сврстаних уз САД.

Све земље су гађане - Бахреин, Кувајт, Саудијска Арабија, Катар, Оман, а посебно Уједињени Арапски Емирати (УАЕ).

Поред гађања америчких војних база на њиховој територији у региону, заливски званичници кажу да је Иран ударао на цивилну инфраструктуру, попут аеродрома, хотела, стамбених насеља и, најистакнутије, енергетских постројења.

Ипак, заливске државе су одлучиле да за сада саме не нападају Иран и директно се умешају у рат.

„Из те перспективе, ово није њихов рат, а одмазда ризикује да их претвори од рањивих посматрача у крупније мете, јер још увек имају много више да изгубе него да добију“, каже Сина Туси, виши гостујући сарадник у америчкој групи стручњака Центар за међународну политику.

Ова одлука да се суздрже потиче од „мешавине рањивости, стратешке калкулације и ограничене добити“, каже Туси.

Заливске државе имају економије које зависе од енергетске инфраструктуре, бродског превоза робе и инвеститорског поверења, наглашава Туси, „а Иран је показао да све то може да угрозии“.

Најизразитије, Иран користи Персијски залив и Ормуски мореуз - оба кључна пловна пута светске економије - као главну полугу за прављење тог притиска, каже он.

Међутим, Билал Саб, генерални директор у Трендс Рисерч енд адвајзорију и бивши званичник Пентагона у првој Трамповој администрацији, каже да ако заливске земље наставе да не нападају Иран, „практично шаљу сигнал Техерану да може да им нанесе озбиљну штету без икаквих последица“.

„Циљ узвраћања био би, на кратке стазе, да присиле Иран да престане са нападима, а на дуже стазе, да створе некакву меру одвраћања од будуће иранске агресије.“

Он додаје да би ризик био „позамашан“, јер остаје нејасно да ли би било који удар заливских држава значајно утицао на рат или уопште био стратешки мудар.

Заливске државе такође оклевају да се сврстају уз Израел и његове циљеве за регион, каже Роб Гајст Пинфолд, предавач из области међународне безбедности са катедре студија одбране на Краљевском колеџу у Лондону.

„Влада осећање да је Израел увукао САД у овај рат“, додаје он.

'Дух 2003. се и даље осећа'

За многе заливске вође, наслеђе рата предвођеног Америком против Ирака 2003. године и даље баца велику сенку на регионално размишљање, каже Пинфолд.

Америка је 2003. године извршила инвазију на Ирак и брзо срушила са власти Садама Хусеина.

Али оно што је уследило био је вакуум моћи који је довео до побуне, секташког насиља и много година нестабилности у Ираку и ширем региону.

„Духови 2003. године и даље се надвијају над свима“, каже Пинфолд.

„Они су се тада плашили да ће то отворити капије хаоса и нестабилности на њиховом прагу и да ће дозволити Ирану да прошири властити утицај. И њихови страхови су се углавном остварили.“

Пинфолд каже да заливске земље сада страхују да САД „води бескрајну војну кампању без јасног циља или пута како да се стигне до првог дана после рата“ и да ће регион тада бити „остављен у хаосу“.

Иако у Заливу влада незадовољство због тога што су Америка и Израел покренули овај рат, оне и даље умногоме зависе од америчке војне заштите.

Поред тога што су домаћини америчким војним базама и трупама, велики број заливских држава дели обавештајне податке и ослања се на америчке противваздушне системе одбране.

Њихова противваздушна одбрана је пресрела већину ракетних напада из Ирана, према заливским званичницима.

„Иако заливске земље доводе у питање Америку на политичком нивоу, на оперативном и војном нивоу тај однос је био тестиран и заправо је прошао прилично добро“, каже Пинфолд.

Откако је покренула нападе прошлог месеца, Америка је излагала различите циљеве војне кампање, од уништавања иранске способности да изгради нуклеарно оружје до потпуне смене режима.

Ипак, заливске вође виде дипломатију као једини пут до окончања напада, каже Пинфолд.

„Једини пут да буду сигурни да се ни на једног од њих више неће пуцати је да постигну неку врсту договора и да имају неку врсту преговараног компромиса“.

Издељена регионална динамика

Иран није гађао све заливске државе с „истим жаром“, каже Пинфолд, позивајући се на различите односе које овај има са сваком земљом понаособ.

Уједињени Арапски Емирати су једна од најчешће нападаних земаља током рата.

Године 2020, и они и Бахреин су нормализовали односе са Израелом.

Поређења ради, Оман, који гаји дугогодишњу улогу преговарача између Ирана и Запада, бо је много мање нападан из Техерана.

„Оман је једина заливска држава која је честитала новом иранском врховном вођи Моџтаби Хамнеију“, наглашава Пинфолд.

„То баш није најбоље прошло у другим заливским престоницама.“

Ипак, Мухамед Бахарун, генерални директор Центра за истраживање јавне политике из Дубаија , рекао је да „Иран гура Залив у све ширу коалицију против себе“.

„Нападајући заливске државе, Иран их претвара у непријатеље и ризикује шири рат који нико не жели“, додаје он.

После састанка заливских министара спољних послова у Саудијској Арабији, арапске земље су нагласиле право на самоодбрану у складу са Чланом 51 Уједињених нација.

Шта би могло да покрене одмазду?

Док се заливске државе за сада суздржавају од одмазде, „политичка рачуница би врло брзо могла да се промени“, каже Х. А. Хелијер, виши стручни сарадник при британској стручној групи Краљевски институт уједињених служби, нарочито ако се напади који осујећују извор енергената наставе или ескалирају.

Једна могућност која би могла да промени мишљење био би велики напад на енергетска постројења, каже он.

После напада на катарски енергетски комплекс Рас Лафан, Иран се зарекао да ће „потпуно уништити“ америчке савезнике у Заливу ако се наставе напади на његова постројења.

Друга промена ставова у Заливу могла би да се деси ако их директно буду напали ирански регионални посредници.

„Ако их нападну Хути... то би отворило нови фронт“, каже Пинфолд.

У том сценарију, заливске државе би могле да доживе сукоб не више као само амерички и израелски, већ и њихов властити, додаје он.

У сваком случају, иако заливске државе за сада нису узвратиле, Пинфолд каже да је иранска стратегија „невероватно високоризична“.

„Иранци спаљују све мостове које су имали са заливским државама, што показује колико егзистенцијално Иранци доживљавају овај сукоб“, каже он.

Хелијер каже да заливске државе „неће прихватити“ да их Иран напада бесконачно, нарочито кад су у питању цивилни циљеви.

На крају, он мисли да ће се иранска стратегија високих улога - да направи притисак на заливске државе да ове зауздају Вашингтон - на крају да им се обије о главу.

„Оне би могле да одлуче да је, иако су се од почетка противиле америчко-израелском рату против Ирана, сада угрожена њихова безбедност од иранских репресалија против њих, и да има више смисла подржати америчку кампању како би се уклонила непосредна претња од Ирана.“

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk