Могу ли разгледнице да преживе у ери телефона

Дигитална комуникација и друштвене мреже омогућавају нам да останемо у сталном контакту кад путујемо, али разгледнице које путују спором поштом и даље уједињују путнике.

Било је спарно јутро на тајландском острву Кох Ченг кад сам седела у кафићу, знојећи се над малим правоугаоним парчетом картона.

Снимила сам га на полици на прашњавом рафу за разгледнице у ћошку, док сам пролазила, жонглирајући пластичну посуду са лепљивим пиринчем и кришкама манга.

Данима сам тражила неку да би је послала најбољој пријатељици у Северној Каролини.

Ово је наш обичај више од 10 година, откако се њена породица одселила док смо ишле у средњу школу.

Изабрала сам омиљену слику са рафа, кадар плаже са белим песком на којој сам одсела, платила разгледницу и маркицу, нашкрабала поруку љубичастим маркером, а потом је убацила у црвено поштанско сандуче постављено напољу на главној улици острва.

За мање од пет минута, за око 1.30 евра, наставила сам нашу вољену традицију, повезала сам нас преко континената и времена.

Стара љубав

Моја пријатељица и ја имамо све ређу навику.

Природа дигиталне комуникације, у коју спада могућност слања текста „волела бих да си ту" или качење фотографија на друштвене мреже, гурнула је разгледнице слате спором поштом у запећак и доделила им споредну улогу у позоришту путовања.

Назовите то обележјем времена: америчка Пошта је тренутно у дуговима од 15 милијарди долара и изгубила је више од 9 милијарди долара само 2025. године.

Промет поште прве класе, који обухвата писма и разгледнице, опао је за 50 одсто у последњих 15 година у Америци, а очекује се да ће опасти додатних 29 одсто у наредној деценији.

Американци су 2024. године послали отприлике 325 милиона печатираних дописница и разгледница, што је запањујући пад са више од 2.7 милијарди послатих 2000. године.

У Данској, државна пошта ове земље PostNord саопштила је почетком године да ће окончати испоруке писама до краја 2025. године.

Позивајући се на пад од 90 одсто у количини писама послатих после 2000. године, земља је почела да уклања препознатљиве црвене поштанске сандучиће са улица, окончавши наслеђе старо 400 година.

За многе је слање разгледница постала реликвија прошлих времена.

Али иако је ова ретро традиција са путовања можда угрожена, она и даље у тишини ради оно што је радила најбоље: повезује најмилије.

Позиви да се спасу разгледнице шире се преко канала на друштвеним мрежама као што су ТикТок и Instagram, где су хештегови #постцард сакупили 6.5 милиона објава које најављују размену и савете за украшавање разгледница.

Очигледно је да их путници, од бумера преко миленијалаца до припадника генерације З, и даље користе као начин да ангажују најмилије на сврсисходнији начин.

Путничко искуство у залогајима

Разгледнице су настала средином 19. века, паралелно са развојем туристичке индустрије.

Како је читава привреда почела да се гради око искустава са путовања, разгледнице су брзо постале популарне као јефтин и лак начин комуникације, објашњава Џордан Жирарден, историчар путовања и туризма.

Ране разгледнице су представљале слику са малим простором за поруку спреда; позадина је била посвећена поштанској маркици и адреси.

„Разгледнице је требало да промовишу туристичко искуство", каже Жирарден, миленијалац који шаље разгледнице члановима породице кад путује.

„Имало је много везе са публицитетом, рекламирањем одређеног места са одређеном репутацијом, оставити визуелни утисак било је веома, веома важно", додаје.

У Великој Британији, 1871. године послато је неких 75 милиона разгледница, а до 1910. године земља је слала више од 800 милиона разгледница годишње.

Разгледнице какве знамо данас, са сликом на једној страни и простором за поруку и адресу на другој, појавиле су се почетком 20. века.

Тада је почело „Златно доба разгледница" у Америци, помама сакупљања и слања разгледница која је трајала између 1907. и 1915. године.

А до 1913. године, Американци су слали више од 900 милиона разгледница годишње.

Уметница из Сан Франциска Џинџер Слонакер, бумерка која је одрасла у време кад су разгледнице још увек биле најбржи и најјефтинији начин дељења искустава са путовања, сећа се како су их барови, ресторани и ликовне галерије буквално делили бесплатно.

Кад је живела у иностранству, писала је и слала неколико разгледница недељно родитељима и свекрви.

„Желела сам да то буду мале кришке онога кроз шта сам пролазила у животу.

„Примити разгледницу било је нешто посебно, зато што су се везивале за путовање на неко ново место", објашњава она.

Скочимо унапред до успона интернета 1990-тих, и разгледнице су почеле да губе на привлачности, али не за све људе.

Иако Слонакер данас шаље више текстуалних порука него разгледница, и даље их шаље неколико пријатељима сваког месеца.

На крају крајева, моћ текстуалне поруке је ограничена.

„У сваком случају се у њој не очитује ваша личност. А колико пута уопште можете да пошаљете смајлија?", каже.

Мелиса Мекгибон, миленијалска ауторка и уредница путописа која шаље разгледнице већ 30 година, каже за њих да су „најбољи сувенир“.

„Сви имају утисак да су изашле из моде и да их више не користи много људи. Међутим, мислим да нас још увек има много тамо напољу", додаје.

Мекгибон, која је посетила скоро 60 земаља и готово свих 50 савезних америчких држава, ценкала се за разгледница на пијаци у Каиру, ловила их близу токијске раскрснице Шибуја и чак их слала са Галапагоса и Антарктика.

Оно што је започело као ритуал у детињству који је делила са баком и дедом у међувремену је нарасло; током година, саставила је списак од 75 особа са којима се дописује на путовањима.

„То је веома исплатив начин да кажете: 'Мислим на тебе'.

„На неки начин ми даје сврху, као некакву мисију, да ловим разгледнице на сваком месту на које допутујем", каже она.

За писца путописа и творца садржаја Џејмса Барета, разгледнице су „нека врста временске капсуле. Савршен су поклон који показује да мислите на некога док сте на одмору а да му не заузимате превише места у његовом дому."

Барет, који је путовао на свих седам континената, увек шаље разгледницу дечку и члановима породице кад путује, било да је са далеких дестинација као што су Фиџи и Черчил, светска престоница поларних медведа, или Грчка и Дизниленд.

Такође повремено пошаље једну себи, ако је дестинација нарочито посебна.

„Кад напросто добијете разгледницу, то има много већу тежину од текстуалне поруке. То је вероватно најпажљивији поклон који неко може да добије", каже он.

Повратак

У времена кад су друштвене мреже презасићени пладањ савршених слика и режираних тренутака, опипљивост стављања оловке на папир да би поделили тихе тренутка са најмилијима никад није био толико дубок.

За Софију Корус Васкез, слободну уметницу и преводитељку, управо се у томе крије привлачност скромне разгледнице.

„Она нуди нешто са свеснијом намером, кад је у питању комуникација. Ових дана, због непосредности порука и хитности културе која је прати, она делује много интимније.

„Има нечег романтичног и забавног у одржавању те традиције у животу", каже

Васкез, која припада генерацији З, први пут је почела да пише разгледнице као дете њеној баки и деди који су бумери.

Данас их шаље пријатељима.

Верује да њена генерација можда не шаље разгледнице толико често као миленијалци или бумери, али оне и даље имају чар.

То може да се види по пројектима као што је Postcrossing, светски програм размене разгледница са више од 800.000 чланова у 210 земаља, који постоји 20 година.

„Мејл се брзо изгуби у поплави других мејлова које добијемо", каже Пауло Магалес, оснивач овог програма.

„Али разгледница? Она се истиче и одмах стекне место на вратима фрижидера или на нашем радном столу."

Упркос радости добијања и слања разгледница, данас овај ритуал са собом носи властите изазове.

Мекгибон је приметила да прости чин лоцирања разгледница вредних слања уме да буде тешко.

Она верује да кад би продавнице сувенира ставиле приоритет на продају естетски задовољавајућих разгледница и поштанских маркица, више путника би се посветило овој пракси.

„Био б то златни рудник", каже она.

Одсуство финансирања које разара светски поштански систем такође је учинило путнике као што су Васкез и Барет неповерљивим према слању разгледница из иностранства.

Барет обично пошаље властите разгледнице кад се врати кући у САД, или их у неким случајевима уручи лично.

„Помало сам параноичан, радије бих био сигуран да ће стићи до оног коме је намењена", објашњава он.

Упркос изазовима, Мекгибон их је послала хиљаде за живота, а не планира да сада стане са тим.

„То можда није најпаметнија финансијска одлука на дуже стазе, зато што цена поштанских маркица наставља да расте, али је то улагање у односе са људима."

Иако писање и слање разгледница можда није више начин на који људи највише комуницирају док путују, Жирарден верује да и даље имају будућност, нарочито међу људима који цене оно што оне представљају.

„Оно што су људи радили у прошлости и што раде данас, јесте, разликује се. Али је и исто: трудимо се да опишемо тренутак открића док путујемо и да то поделимо са другима."

Требало је скоро шест недеља да моја пријатељица из Северне Каролине добије моју разгледницу са Тајланда, када је моја порука већ постала далека успомена, изненадивши и одушевивши нас обоје, као развијање филма из старог фото-апарата.

Слање разгледница ме подсећа да будем организованија са временом док путујем.

А то ће увек победити фотографију на Instagramу.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]