Председник Венецуеле Николас Мадуро: 'Одабрани' ког је свргнуо Трамп

Кад је Николас Мадуро наследио Уга Чавеза на месту председника 2013. године, Венецуеланци су били добро припремљени за то: већ је био помазан, лично одабран од харизматичног претходника да преузме полуге власти.

Крајем 2012. године, Чавезова путовања између венецуеланске престонице Каракаса и кубанске престонице Хаване постала су све учесталија док се лечио од рака од ког ће на крају умрети.

Ипак, не пре него што се појавио на националној телевизији да именује наследника.

Чавез је пред камерама изјавио да ако не буде могао да настави са функцијом, тада ће потпредседник Мадуро не само довршити уставом загарантовани мандат, већ ће бити и изабран за председника на новим изборима.

Чавез је доживео Мадура као онога који треба да настави његов политички пројекат – Боливарску револуцију.

Мадуро је за њега био прагматична личност пре него радикал, једнако код куће на уличним митинзима у необавезној, одећи као и на званичним састанцима у оделу и кравати.

Био је то изузетан исход за Мадура који је изградио политичку каријеру на потцењености, доживљаван као брутални човек са врло мало формалног образовања.

Штавише, чинило се да је током председничког мандата управо напредовао због тога.

И управо је Мадуро био тај који је саопштио вест о Чавезовој смрти у марту 2013. године.

У то време економија, изграђена готово искључиво на приходима од нафте, почела је опасно да се дрмуса.

Оно што је уследило била је деценија политичких и друштвених превирања, обележених сталним кризама и критикама, и код куће и из иностранства, због Мадурове аутократске власти и све неизвеснијег останка на власти.

Председник у кризи

Одувек је било очекивано да ће Мадурови изазови бити огромни.

Не само да је морао да пође стопама харизматичног Чавеза и понови дубоку лојалност коју је овај уживао, већ и да се суочи са сталним погоршавањем економске ситуације.

Током Чавезових последњих година, разматрале су се макроекономске реформе кад је цена нафте почела да се успорава.

После Чавезове смрти, спровођење тих реформ, као што је промена система девизног курса, пало је на Мадура.

Међутим, исказавши мање одлучно лидерство од његовог претходника и ухваћен између две ватре ривалских фракција, Мадурове реформе су посустајале.

Светска цена нафте пала је 2014. године, покренувши тешку економску кризу која наставља да потреса Венецуелу и дан-данас.

Аналитичари су у то време критиковали владу зато што није успела да предузме ефикасне кораке како би се изборила са рапидним продубљивањем кризе.

Били су запрепашћени када је Мадуро делегирао крупна административна овлашћења високим војним званичницима, поверивши им увоз хране и основних намирница, па чак и вођење ПДВСА, државне нафтне компаније и главног извора прихода земље.

Упркос све већем утицају војске, немири су се настављали у касарнама, међу њима и завере, унутрашње напетости и хапшења.

Од тих раних година, Мадурова влада је непрестано деловала нестабилно.

Крупан изазов

Усред продубљивања кризе, венецуеаланска опозиција је 2015. године освојила велику већину у Народној скупштини, први пут после 1999. године.

То је значило да је могла да усваја законе и именује званичнике без подршке владајуће странке.

Очекујући то, Мадуро је наименовао лојалне судије у Врховни суд пре него што је нова Скупштина започела с радом.

Они су блокирали скупштинска овлашћења, суспендовали три опозициона посланика да би осујетили квалификовану већину и касније прогласили Скупштину неважећом, поништивши све њене одлуке.

Разне латиноамеричке владе осудиле су ове поступке, али крајем 2016. године судови су блокирали и референдум за опозив и покушаје да се Мадуру одржи политичко суђење.

У марту 2017. године, опозиција је оптужила владу за „државни удар“.

Иако је Врховни суд повукао ту одлуку у року од 72 сата, штета је већ била начињена: широко распрострањени бес у народу покренуо је четири месеца протеста у којима је страдало око 120 људи.

Влада је одговорила репресијом, али је и организовала властите масовне про-владине демонстрације.

Њена најефикаснија стратегија била је да распише регионалне изборе који су поделили опозицију око одлуке о учешћу.

То је такође створило Конститутивну скупштину, законодавно тело изнад Народне скупштине, али на страни владе.

Оба избора била су укаљана тврдњама о крађи.

На крају су репресија, замор од протеста и неопозивост владе помогли Мадуру да опстане током овог турбулентног периода.

Мадуро против Гваида

У јануару 2019. године, Мадуро је положио заклетву за други мандат након што је добио председничке изборе у мају 2018. године, одржане без учешћа већине опозиције.

Сједињене Државе, Европска унија и више од десетине латиноамеричких земаља те изборе су сматрали нерегуларним.

Опозиција је одговорила тврдњом да је место председника остало упражњено и да према Уставу, председник Народне скупштине Хуан Гваидо треба да преузме ту улогу и распише изборе у року од 30 дана.

Гваида је признала Трампова администрација, као и велики број земаља у Европи и Латинској Америци.

Трамп је потом увео санкције венецулеанској нафтној индустрији, главном извору прихода за земљу.

Венецуеланска производња нафте је драстично опала, док је Мадурова влада изгубила контролу над средствима вредним милионе долара које је Венецуела држала у иностранству.

У раним сатима 30. априла, у пратњи групе венецуеланских војника и опозиционог лидера Леополда Лопеза, Гваидо је емитовао поруку у којој је позвао грађане да изађу на улице.

Међутим, није дошло до значајног нарушавања војне подршке Мадуровој влади и, под сталном претњом да ће и сам бити ухапшен, Гваидо је на крају изгубила снагу.

Нарастајући притисак

Мадурова контрола власти значајно је ослабила у последњих 18 месеци због два догађаја – председничких избора у Венецуели у јулу 2024. године и повратка Трампа у Белу кућу у јануару прошле године.

Мадуро је проглашен победником на председничким изборима, али нису били објављени званични резултати.

Поређења ради, опозиција је објавила више од 80 одсто пребројаних гласачких листића према којима је њен кандидат Едмундо Гонзалес Урутиа био очигледан победник.

Ускоро су почеле да се појављују крупне пукотине у Мадуровој бази подршке.

Хиљаде Венецуеланаца, међу њима они из традиционално про-владиних четврти, изашли су на улице да протестују.

Влада је одговорила хапшењем више од 2.000 људи, према званичним бројкама.

Гонзалес Урутиа је побегао Шпанију, док је опозициона лидерка Марија Корина Мачадо, којој је било забрањено учешће на изборима, почела да се крије.

Појавила се у јавности само у децембру 2025. године да би примила Нобелову награду за мир у Ослу.

Уз Трампов повратак у Белу кућу, дошла је и још већа и чвршћа стратегија за борбу против трговине дрогом у Латинској Америци.

Трамп је убрзо оптужио Мадура да предводи истакнути картел међу венецуеаланским оружаним снагама, што је он негирао.

Месецима су САД слале оно што је Трамп назвао „највећом флотом окупљеном у историји Јужне Америке“ око Венецуеле, заједно са снагама од око 15.000 војника.

Те снаге су почеле да нападају бродове наводно пуне дроге, убивши од септембра најмање 110 људи, што су борци за заштиту људских права описали као „вансудска погубљења“.

У данима пре Мадуровог заробљавања, Роксана Виџил, истраживачица националне безбедности при Савету за иностране односе, рекла је за ББЦ да америчко војно присуство у Карибима у значајној мери смањују Мадурове опције за излазак из кризе преговорима.

Изгледа да је то довело до драматичног исхода сада када се човек, кога је лично одабрао Чавез да настави револуцију у Венецуели, суочава са властитим свођењем рачуна у њујоршкој судници.

Погледајте довођење Мадура у притворску јединицу у Њујорку

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]