'Провео сам 30 година тражећи тајну среће – одговор није онај који сам очекивао'

У емотивној исповести, Фергал Кин говори како је живети са ПТСП-ом и депресијом и тражити равнотежу у животу.

На том путу је успео да боље разуме срећу, што може да буде корисно не само људима који се боре са озбиљним менталним изазовима, већ и свима који просто траже подстрек.

Пре скоро две године, доживео сам тренутак који ме изнутра дубоко променио.

Шетао сам с вољеном особом источним делом плаже Курага у Ардмору, у округу Вотерфорду у Ирској, месту које ми је одувек пружало топлину и утеху још од детињства.

Застали смо поред реке која се улива у залив Ардмор.

Слушао сам различите звукове које је стварала вода – брзи хук реке, таласе који су ударали о обалу.

Одједном се изнад чуо клепет десетине крила.

Јато гривастих гусака, ношених ветром, долетело је преко литице.

Осетио сам лакоћу у себи и такву захвалност да сам се гласно насмејао.

„Значи, то је тај осећај", помислио сам.

Позајмљујући и мало преокрећући речи писца Милана Кундере, осетио сам предивну „лакоћу постојања".

Тог тренутка сам се сетио ове недеље.

Размишљао сам о феномену „тужног понедељка", јануарског дана који се сматра најтужнијим у години.

Као што ће вам рећи свако ко познаје клиничку депресију или посттрауматски стресни поремећај (ПТСП), туга се не јавља одређеним данима у години.

Може да буде најсунчанији дан, на најлепшем месту, а ви ћете се и даље осећати као да вам је ум заробљен у вечном леду.

Али „тужни понедељак" ме навео да размислим о срећи.

Шта је то уопште? Шта је срећа у мом животу?

Сиви дани и мрачне ноћи

Непосредно пре тог дана кда сам видео предивне гуске, опоравио сам се од нервног слома.

Било је то у марту 2023. године, када сам се осећао као да сам у рингу одбоксовао 12 рунди са шампионом у тешкој категорији.

Али особа против које сам се борио био сам ја сам.

Баш као што сам то радио деценијама уназад.

Током тих деценија, још од раних 90-их, био сам неколико пута смештан у болницу.

Водио сам неуморну борбу са стидом, страхом, бесом, порицањем – свим тим осећањима која су потпуна супротност срећи.

Било је суморних, застрашујућих дана.

Свака грана била је огољена, чак и усред врхунца лета.

А ноћу бих се будио сав мокар од зноја, због црних мисли и лоших снова који би ме морили до свитања.

Ако се томе придода и опоравак од алкохолизма крајем деведесетих, могу рећи да сам провео много времена у духовној пустоши без зрна утехе.

До нервног слома који сам имао 2023. године, престао сам да се надам срећи.

Тих дана, тек мало душевног мира било би ми довољно.

Са позиције уредника ББЦ Африка повукао сам се 2019. године због проблема са ПТСП-ом.

Две године касније написао сам књигу о тој теми и снимио телевизијски документарац за ББЦ.

Ипак, чак и након свега тога, доживео сам још један нервни слом.

Наука о срећи

Професор Брус Худ са Универзитета у Бристолу у Енглеској, говори о људској склоности да „претерујемо у стварима... [усредсређујући се] на сопствене грешке и недостатке".

Он у Бристолу држи десетонедељне курсеве о науци о срећи и наглашава потребу да се пронађе равнотежа, јер, како каже, „наши умови су склони да ствари тумаче веома негативно".

Са тим сам потпуно сагласан.

Међутим, треба напоменути да се професор Худ бави осећањима генерално ниског благостања и јасно наглашава да усредсређивање на науку о срећи неће нужно бити универзални лек за све који имају неке дијагнозе, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП).

Моја дијагноза је специфична.

Још давне 2008. године лекари су ми први пут рекли да имам ПТСП, који се јавио услед вишеструких траума када сам био ратни извештач, али и због околности у мом детињству јер сам одрастао у породици коју је разорио алкохолизам.

Депресија и анксиозност били су кључни узроци тог стања, као и зависност од алкохола.

Препустио сам се узбуђењу, колегијалности и осећају да имам сврху које ми је доносило извештавање из ратних подручја.

Такође желим да нагласим да оно што мени помаже док покушавам да пронађем срећу не мора нужно да буде од помоћи свима.

Одређени ментални поремећаји захтевају посебна лечења.

Код ПТСП-а, комбинација терапија ми је веома помогла, као и дружење с људима који су имали слична искуства.

Лекови су такође ублажили физичке симптоме анксиозности и појачане будности.

Звукови попут разбијања тањира или паљења аутомобила могли су у секунди да ме претворе у бледог, дрхтавог и знојем обливеног човека, а због ноћних мора сам се често бацакао у сну.

Привилегован сам, јер сам имао приступ најбољем лечењу.

Нажалост, многи у нашем друштву то, немају.

Према подацима Британског медицинског удружења, више од милион људи чека на приступ лечењу.

Такође је важно препознати да постоје бројни друштвени, економски и културни чиниоци који утичу на нашу способност да осећамо срећу.

У току је истраживање о генетској предиспозицији за депресију и зависност.

Светски покрет за благостање (WWМ), добротворна организација која промовише благостање у пословним и јавним политикама, наводи да једна од осам особа у Британији живи испод, како кажу, границе недостатка среће.

Ова граница се мери на основу података из годишњих извештаја Националног завода за статистику и темељи се на питању: на скали од 0 до 10, „колико сте генерално задовољни вашим животом данас?"

Светски покрет за благостање (WWМ) каже да је податак да једна од осморо особа живи испод границе недостатка среће „запањујући" и наводи да постоје „забрињавајући проблеми повезани са менталним здрављем [који] се не решавају и за то се не издваја довољно средстава".

Иако сам изнео сопствене проблеме, надам се да у мом искуству псотоји нешто, алати за опоравак које сам великодушно добио, што може да помогне људима који се боре са усамљеношћу због депресије или ПТСП-а, или се једноставно повремено суочавају са нормалним болним ситуацијама које живот доноси.

Тајна срец́е није тајна

Из мог искуства, тајна среће је... да тајне нема.

Срећа је свуда око нас, на дохват руке, само чека да је пронађемо.

Али она није увек присутна.

Није природно, свакодневно стање људи, исто као што нису депресија или бес.

Како каже америчка психотерапеуткиња Витни Гудман, ауторка књиге „Токсична позитивност: Како прихватити сваку емоцију у свету опседнутим срећом": „Свако ко се бави тиме да вас учини срећним све време, по мом мишљењу вам продаје маглу.

„То нема смисла. То не функционише…

„Говорити људима да само треба да буду срећни, да исказују другачије мисли – верујем да би до сада то већ успело".

Годинама сам проводио сате седећи у фотељи код терапеута, а понекад гледајући кроз прозоре психијатријских одељења, надајући се савршеном леку који би зацелио мој ум и напаћени дух.

За мене је усамљеност била кључна карактеристика мојих проблема са менталним здрављем.

Повукао сам се дубоко у себе и нисам нашао ништа што бих могао да волим или ценим.

Затворио сам врата.

Решење није стигао преко ноћи.

Ако бих могао да издвојим једну ствар која је направила највећу разлику, након што ми је стање стабилизовано лечењем, то је био, и увек ће бити, рад.

Али не онај рад који ме је довео до готово сталног стања исцрпљености док сам јурио ексклузивне приче и награде које су биле од виталног значаја за мој несигурни его.

Напомена свима који своје вредности потврђују радом: радохоличар је најприхваћенији зависник од свих.

Заправо, радохоличари се славе.

Зашто бисте желели да се промените када вам шефови и друштво аплаудирају?

Рад је велика дозвољена зависност.

Рад о којем говорим је потпуно другачији.

Нико вам неће рећи да сте храбра и надарена зато што радите на проналажењу праве среће.

Али то ћете осетити у реакцијама људи које волите, у захвалности што се будите без осећаја страха, у свесности о лепоти која вас окружује.

И у сазнању да ћете обављати ваше обавезе и живети као особа која не само да прича да брине о другима, већ се труди колико може да то и уради.

Једне ноћи у болници 2023. године када сам примљен због ПТСП-а, гледао сам документарац у ком је амерички психотерапеут Фил Штуц говорио о три основне истине које треба да прихвате људи који имају проблем са менталним здрављем: да живот може да буде пун бола, да може да буде пун промена и да као такав захтева непрестани рад.

Био сам исцрпљен од патње.

Али био сам и спреман да радим шта год је било потребно да пронађем унутрашњи мир.

Срећа је дошла касније.

Повратак једноставним стварима

Шта сам радио?

У почетку, много једноставних ствари.

Свако јутро сам писао списак ствари због којих сам захвалан.

Свакодневно сам се присећао добрих ствари у мом животу.

Читао сам више поезију, јер ме смирује.

Ишао сам у дуге шетње са мојим псом поред реке Темзе и у Ричмонд парку.

Почео сам чак да медитирам, што је било право чудо за човека који није могао мирно да седи дуже од пет минута.

Ишао сам чешће у биоскоп.

Обављао сам неке кућне послове, као што су редовно чишћење, прање веша, кување, и плаћање рачуна.

Какво чудо над чудима, то сам све могао!

Одвојио сам више времена за дружење.

И за љубав људи који су ми највише значили.

Слушао сам, уместо да само попујем.

Много сам се трудио да оћутим на нечије неслагање и нисам дозвољавао да контролу преузму одбрамбене навике из детињства.

Нудио сам помоћ онима којима је била потребна.

Они који се опорављају од зависности знаће начело трезвености: „Ако желите да останете трезни, ваша искуства треба да поделите са другима у невољи".

Исто важи и за срећу.

Фински филозоф Франк Мартела каже да је чињене добрих дела део решења.

А његова земља је прва на свету по индексу среће.

„Повежите се с другима и повежите се са собом", каже он.

„Повежите се са другима кроз друштвене односе… чинећи добра дела за друге људе, доприносите вашим радом или чините лепе ситнице за друге".

'Јачи сте него што мислите'

Био је са мном мој диван стари пријатељ Гордон Данкан, саветник за зависности, који ме је први упозорио да се у мени нагомилао гнев, и да је то био узрок прекомерног пијења алкохола и депресије.

Током првих недеља познанства имали смо много сукоба, али смо временом постали најближи пријатељи.

Једног дана када сам га посетио у болници док је био на самрти, био је у коми.

Ниједан од нас није био нарочито религиозан, али сам му шапнуо молитву коју смо волели обијица:

Боже, дај ми смиреност да прихватим ствари које не могу да променим.

Храброст да променим ствари које могу.

И мудрост да знам разлику.

Не знам да ли је могао да ме чује, али претпостављам да није.

Али се сећам шта би ми говорио када бих почео да тонем дубоко.

„Јачи си него што мислиш, сине. Јачи него што мислиш".

Ово преносим свима који пате.

Знам да код мене ствари могу брзо да се промене.

Не постоје гаранције – за срећу, нити било шта друго.

Али то прихватам.

Амерички писац Рејмонд Карвер, који је имао проблем са алкохолизмом и написао је неке од најлепших стихова о тузи и срећи, оставио је кратку песму пре него што је умро од рака у 50. години.

То је био његов епитапх, и мислим да сажима целукупну потрагу за срећом.

И да ли си ипак добио оно

што си желео од овог живота?

Јесам.

А шта је то што си желео?

Да зовем себе вољеним, да осећам

да сам вољен на овом свету.

Сутра ћу се пробудити и бићу срећан да разгрнем завесе, попијем кафу и размишљам о онима које волим, било да су близу или далеко.

А онда ћу се посветити раду, оном стварном који се обавља дубоко унутра, свакодневно.

Додатно извештавање: Херијет Вајтхед

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]