Дијагнозе аутизма су у порасту, али само обољење можда није

Аутизам се боље познаје и боље му се поставља дијагноза него икада пре, што доводи до погрешних закључака да је број случајева скочио у небеса.

Кад је у питању била дијагноза аутизма њеног сина, Шенон Дес Рочес Роса сматра верује да је на неки начин имала среће.

Како изгледа поремећај аутистичког спектра (АСД) може у огромној мери да варира међу појединцима, баш као и између групе људи.

Симптоми код девојчица се често разликују од симптома који се јављају дечака.

Лео је као мали, бели дечак, био део групе са посебно добро успостављеним дијагностичким критеријумима, а неке су приметили и други људи.

Он је као мали ретко успостављао контакт очима и у вртићу није реаговао на говор као друга деца.

Често је испољавао компулзивно понашање, као што је млатарање рукама и жвакање одеће.

Лако би га опхрвао стрес или би постао сувише узбуђен.

Као последица тога, Леова дијагноза из 2003. када је имао две године, била је релативно једноставна.

Али Роса није добила много смерница у вези са наредним корацима.

„Осећала сам се веома изгубљено“, каже Роса, уредница и мајка троје деце која живи у Калифорнији.

„Била сам истински бесна.“

Попут многих других родитеља, желела је, изнад свега, да зна зашто њено дете има аутизам.

Видела је на интернету да и други родитељи траже исте одговоре.

Неки су веровали да су њиховој деци нашкодиле вакцине.

Бројне студије спроведене на хиљадама деце доследно нису проналазиле везу између вакцинација и аутизма, а вакцинисана деца немају већу стопу аутизма од невакцинисане.

Али без јаснијег разумевања зашто је Лео аутистичан, Роса је одлучила да не вакцинише њену другу децу.

Током година, Роса је схватила да је погрешила.

Не само да је променила став о вакцинацији, већ је и покренула интернет страницу Водич о аутизмукако би помогла другима.

„Саосећам се са људима који верују у ове ствари зато што сам прошла кроз све то.

„Али сада знам да су то биле дезинформације", каже она.

Погледајте видео о жени која је покренула мали бизнис са сином који има аутизам

Росина прича је пример како, после постављања дијагнозе аутизма, неке породице само траже јасне одговоре.

Почетком 2025. Роберт Ф. Кенеди Млађи, амерички министар за здравље, обећао је „масивне“ истраживачке напоре стотине научника како би се разрешило оно што је назвао епидемијом „аутизма“ пре септембра исте године.

Али деценије истраживања аутизма показале су да су ти узроци сложени и углавном генетски.

Највећи разлог за пораст дијагноза аутизма највероватније нису ти узроци, већ промена начина на које се врши прегледи и како се поставља дијагноза овог стања, указују стручњаци.

Аутизам је неуроразвојни поремећај који често обухвата разлике у обрасцима мишљења, обради чулних сензација, комуникацији и друштвеним интеракцијама.

Заступљеност аутизма процењује се на отприлике један до три одсто у земљама у којима је проучаван, мада нема довољно података у многим државама са ниским и средњим примањима.

У земљама које ове податке прате деценијама, долазило је до постојаног раста дијагноза аутизма од средине 20. века.

На основу здравствених и образовних записа, од 2000. до 2022. присуство аутизма у САД повећало се са 1-на-150 на 1-на-31.

Ово присуство је порасло и у Аустралији, на Тајвану и у другим земљама.

„То може да делује забрињавајуће за људе који не познају контекст и статистику“, каже Зои Грос, директорка Мреже аутистичног самозасутпања (АСАН), америчке непрофитне организације коју воде аутистични људи.

Није нужно да се број случајева аутизма повећава, истиче Грос.

Тачније, у порасту је број дијагноза.

Као признато одвојено стање, аутизам је релативно нов.

Није био уврштен у Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ) - књигу са детаљима о симптомима и препорученом лечењу стотине менталних стања све до 1980. године.

Деца са АСД-ом су често пре тога добијала погрешну дијагнозу стања као што је шизофренија или никад нису ни добили дијагнозу, каже Грос.

Али чак се и ово признање показало веома уским.

Критеријуми из 1980. године су, на пример, обухватали прве симптоме пре 30. месеца живота, одсуство реакција на друге људе и кашњење у језичком развоју.

Сви наведени критеријуми су морали да буду испуњени да би се добила дијагноза.

Четрдесет пет година касније, дијагностички критеријуми за аутизам су проширени.

До велике промене дошло је 2013. кад је, први пут, ДСМ увео подкатегорије као што су Аспергеров синдром под кишобран поремећаја аутистичког спектра (АСД).

Људима којима раније не би била постављена дијагноза испуне критеријуме за њу би сада вероватније испуњавали критеријуме за ову болест.

Дијагностички јаз се такође смањио у групама које су историјски биле занемариване, као што су расне мањине у САД.

Чак и данас, стопе дијагноза могу у огромној мери да се разликују у зависности од области у којој појединац живи.

Поремећај аутистичког спектра (АСД) је пронађен код мање од једног одсто осмогодишњака у Тексасу у априлу 2025, али више од пет у Калифорнији, што највероватније одражава разлике у приступу процени.

Дијагнозе аутизма могу да помогну и у добијању помоћи као што су државне повластице или више времена за завршавање испита.

То су неки потенцијални разлози да се потражи дијагноза која не би нужно била доступна протеклих деценија.

У међувремену, прегледи за аутизам су постали осетљивији, а многа деца се прегледају и откривају раније него претходних година.

Верује се да је и постепено смањење стигме довело до више процена аутизма код деце и одраслих, док су и припадници јавности и здравствени радници постали много свеснији великог броја појавних облика АСД-а.

Људи боље разумеју и различите начине на које би аутизам могао да буде видљив, у шта спадају и „људи који можда не би били регистровани претходних година, а можда имају мање интензивне потребе за помоћи“, каже Грос.

Ово важи за многе делове света.

Јун-Џу Кох, главна истражитељка са Корејског института за друштвени развој деце, каже да у тој земљи многи родитељи сазнају за АСД преко друштвених мрежа и долазе на њену клинику раније него што су то некада чинили.

Све ово значи мање скривених случајева аутизма.

„Аутистични људи су увек били присутни, али никада нисмо имали добар осећај о томе колико их има заправо", каже Роса.

У генима

Аутизам је изузетно наследан, што значи да може да се препише генетским факторима, али је и веома сложен, каже Свен Сандин, статистичар и психијатријски епидемиолог са Института Каролинска у Стокхолму.

АСД је око 80 одсто наследан, показало је његово истраживање спроведено у пет земаља са високим примањима.

То значи да око 80 одсто разлика у ризику од АСД-а потиче од генетске варијације.

Иза већини случајева АСД-а стоји заправо генетика.

Његово истраживање у Шведској показало је да је посебно наследан међу дечацима: 87 одсто за дечаке и 75,7 одсто за девојчице.

Као и са многим аспектима епидемиологије аутизма, није најјасније зашто, каже Сандин који ради и на Медицинском факултету Икан у болници Маунт Синаи у Њујорку.

Али оно што делује јасно из његовог рада, а у шта спада и једна од његових шведских студија, јесте да је аутизам наследан у породицама.

Деца чији рођени брат или сестра имају аутизам била су 10 пута склонија да га и сама имају, у поређењу са онима чија браћа или сестре га нису имала.

Ако су полубрат или полусестра имали аутизам, деца су била три пута склонија да и сама имају ово стање.

Студије на идентичним близанцима показале су да ако један има АСД, 65 до 90 одсто шансе је да ће га и други близанац имати.

Али сазнање да је аутизам наследан не значи да је само један ген одговоран код свакога ко га има.

Идентификовано је више од 100 гена који имају неке везе са дијагнозом аутизма, мада они нису нужно везани само за аутизам и често имају везе са другим стањима.

Верује се да код неких људи у процесу учествује хиљаде гена.

Погледајте видео: Зашто су протестовали родитељи-неговатељи у Србији

Улога средине

Али генетика није комплетна прича.

„Опште је веровање да постоји огроман број различитих гена и веома сложена генетска архитектура и вероватно са утицајима из средине они покрећу аутизам“, каже Сандин.

Да би покушали да пронађу недостајуће делиће слагалице, истраживачи су проучили низ фактора ризика који се тичу понашања и средине.

Нека објашњења су била оборена, као што је теорија о „фрижидер мајци“ - да емоционално хладне мајке доприносе аутизму код њихове деце.

Сандин је скептичан и према идеји да су одређени антидепресиви које су користили родитељи повезани са ризиком од аутизма код деце, иако изгледа да заиста постоји веза са психијатријским поремећајима код родитеља.

Изгледа као да постоје и чврсти, мада помешани, докази да је повећана вероватноћа за аутизам повезана са старијом доби родитеља.

Могуће да је то због веће вероватноће од ново(спонтаних) мутација у сперми старијих очева.

Повећани ризик од мутација би могао да помогне и у објашњењу повезаности између превремених порођаја и аутизма.

Спонтане мутације могу да повећају шансе за превремени порођај.

Превремени порођаји су повезани и са друштвеним факторима као што су ниска примања и несташица хране, који делимично могу да објасне нагли скок дијагноза аутизма код мањинске деце у САД.

Уз то, постоје сугестије да изложености у средини, од пестицида до загађења ваздуха, могу да играју извесну улогу.

Неке студије су пронашле и повезаност са размаком између порођаја и здрављем мајки, у шта спадају дијабетес, пушење и гојазност.

Али се показало и да је тешко распетљати ове чиниоце.

Није јасно да ли индекс телесне масе мајке директно утиче на аутизам, на пример, или само старије мајке обично имају виши индекс, каже Сандин, додајући да то може да има везе са заједничким условима средине пре него да има директну везу.

Могуће је да макар неки од ових фактора ризика, иако минорни играчи појединачно, могу бити значајни кад се споје.

Али целокупно гледано, стручњаци су сагласни да већина фактора средине мора даље да се проучи пре него што се донесу закључци.

Оно што се доследно искључује је било каква веза између вакцина, па чак и одређених састојака које неке од њих садрже и АСД.

Погледајте како изгледа живот родитеља деце са ретким болестима

То не задовољава многе, истиче Грос.

„Многи људи траже једноставна објашњења, нарочито кад је аутизам стигматизован, и кад им је речено много негативних ствари за инвалидитет њиховог детета.

„Они желе не само објашњење већ и кривца", додаје.

Настали вакуум је створио простор за ширење поједностављених идеја, чак и оних за које нема доказа, а које су изнова оборене.

У САД, на пример, где је актуелна епидемија малих богиња однела мноштво живота, мање су шансе да ће деца чији старија браћа и сестре имају АСД и сама бити вакцинисана од малих богиња, заушки и рубеола.

Делимично и због давно оборене везе аутизма и вакцинације.

Један од разлога због којих је уобичајено забринути се због раста дијагноза аутизма јесте да друштва генерално нису изградила довољно система подршке који би пратиле дијагнозе, каже Грос.

Начин да се дијагноза аутизма учини мање страшном био би да се побољша подршка, каже она.

Роса је са тим сагласна.

Права криза, каже она, није криза аутизма, већ неге и подршке, која није била довољна за Леа, данас 24-годишњака, љубитеља планинарења и пице.

И док Роса наставља да тражи најбоље начине подршке за сина, истраживачи ће и даље покушавати да проникну у научну позадину аутизма.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk