Форензичка психијатрија некад и сад: Између лечења и кажњавања

Ката, удовица Николе Ђермановића из Лознице, „одана неморалном животу” и склона пићу, „у несвесном стању ранила је човека из пушке”.

Осуђена је 1860. године на затвор и 50 удараца бичем, од којих се толико уплашила да је напрасно „с ума сишла”.

Зато је послата у тада основани „Дом за с' ума сишавше”, једну од првих психијатријских установа на Балкану.

Иза ње је остало само име и пар цртица из живота обележеног патњом.

„Ката је била први форензички пацијент који је примљен и лечен на неки начин у Дому”, прича Љиљана Симић, помоћница директора Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић", за ББЦ на српском.

Форензичка психијатрија, грана у којој се преплићу медицина и право, бави се лечењем људи који су због менталних поремећаја, у стању неурачунљивости, прекршили закон.

Када је затражено да се из Дома врати у затвор, Ката је побегла и губи јој се сваки траг.

У Дом су стизали нови пацијенти и из њега се развила данас највећа психијатријска установа у Србији, клиника „Др Лаза Лазаревић".

Форензички пацијенти се данас упућују у различите посебне установе, међу којима је и затворска болница.

Услови у појединим болницама су такви да Милана Љубичић, социолошкиња који се бави менталним поремећајима и психотерапеуткиња, каже да боравак у њима „више личи на кажњавање, него на лечење”.

„Свуда у свету, и код нас, ментално оболели људи сматрају се недовољно друштвено кориснима, због чега се не издваја довољно средстава за њихово лечење.

„У Специјалној затворској болници у коју се упућују људи који су у стању неурачунљивости извршили противправно дело, услови за лечење су отежани.

„Пацијенте окружују решетке, нема зеленила нити приватности, а посебан проблем представља пренасељеност”, каже Љубичић.

Током 2021. године у Затворској болници у Београду било је 200 пацијената више него што је предвиђено, пише у извештају међународног Комитета за спречавање мучења (ЦПТ) из 2021.

„У просторији од 12 квадрата било је смештено пет пацијената. Собе су биле толико натрпане да су се кревети додиривали.

„Већина великих соба имала је само један мали сто и недовољан број столица за све пацијенте у исто време. Пацијенти су морали да се смењују да користе столицу током оброка или да седе на свом кревету”, пише у извештају.

Пацијенти које нема ко да прими по изласку из болнице остају у форензичким установама до краја живота, показало је раније истраживање Хелсиншког одбора за људска права из 2015.

Док се услови у којима борове форензички пацијенти споро побољшавају, зграда Домаза с' ума сишавше у Београду, позната и као Докторова кула, у којој су први од њих били смештени, годинама се урушава.

Како је настала Докторова кула?

Изузев манастира, до средине 19. века није било места за лечење психијатријских пацијента у Србији.

„Мањи део и то само они који су били немирни и опасни по околину затварани су по апсанама или су чувани у којекаквим ћилерима окружних болница.

„'Само да хоће што пре да умре' био је тајни и јавни узвик лекара оног доба јер нису имали ни средстава ни начина да оваквим паћеницима притекну у помоћ”, писао је Јован Данић, управник Болнице за душевне болести, крајем 19. века.

Указом кнеза Михаила Обреновића настаје „Дом за с' ума сишавше” 3. марта 1861. године.

„У ово заведеније ће се примати, и у њему чувати и лечити само с' ума сишавша лица сваке струке, згранута (паралитие) и од падајуће болести (епилептие) страдајућа, како мужка тако и женска, и то како одрасли тако и деца", пише у документу.

Дом је био смештен у Докторовој кули, данас у непосредној близини Клинике „Др Лаза Лазаревић" у центру Београда.

Вишеспратно здање окружено зеленилом и воћњацима требало је да буде породична кућа доктора Вита Ромите, лекара кнеза Милоша.

Међутим, прве године Докторове куле биле су мрачне.

У почетку је у Дому био запослен само лекар без психијатријског образовања, јер у то доба, ова грана медицине није ни постојала.

Током ноћи су о пацијентима бринули болничари „момци невешти, а често рђави”, који су немирне болеснике везивали, а друге закључавали док би се они проводили у граду, пише Данић.

У „лечењу” су коришћени троструки бич, насилна столица и појас за везивање.

Доласком Младена Јанковића, тадашњег физикуса, надзорог лекара крагујевачког округа на чело Дома 1865, услови се поправљају, а од употребе насилних средстава постепено се одустаје.

До средине 20. века, пацијенти су пролазили голготу, говори Љиљана Симић.

„Стања и покрети које пацијенти нису могли да контролишу решавана су тако што су везивани, затварани у посебне просторије, туширани хладном водом", набраја.

„Револуција”, како је зове, настаје средином 20. века када су откривени лекови који су им помагали.

Ипак, било је потребно још неколико деценија да психијатрија постане самостална дисциплина, независна од неурологије.

Пажња почиње да се усмерава и на другачије видове лечење - индивидуалну, групну, радну терапију, а данас српска психијатрија апсолутно прати светске токове, каже Симић.

Форензичка психијатрија у Србији данас

Иако Србија по стручности и доступности лекова не заостаје, поједини пацијенти остају заробљени у систему са много недостатака.

Око 20 одсто форензичких пацијената у неким установама би одмах могло да буде отпуштено када би их заједница прихватила, пише у извештају Хелсиншког одбора из 2015..

„Многи пацијенти који спадају у категорију социјалних случајева остају у овој установи доживотно”, тврди се у извештају.

Ђорђе Алемпијевић, професор судске медицине који је учествовао у овом истраживању, каже да се од тада ситуација није много променила.

Често су форензички пацијенти починили кривично дело унутар породице, због чега их рођаци одбацују и нису спремни да их прихвате по изласку из болнице, указује он.

Установе социјалне заштите, за које иначе постоје листе чекања за смештај, такође нису отворене да их приме.

То значи да пацијент може да остане у болници много дуже него што би био у затвору да му је суђено као да је прекршио закон свестан сопствених поступака.

„Решење би могло да држава обезбеди квоту тако да установе социјалне заштите прво понуде 20 или 30 одсто слободних места психијатријским установама.

„Тако би психијатријске болнице могле да се празне", каже Алемпијевић.

Но, ово решење захтева градњу још нових установа.

Поред пренасељености, извештај Комитета за спречавање мучења бележи и да у Затворској болници нема довољно запослених.

Лечење се често своди на давање лекове, пре свега бензодиазепина, који делују на централни нервни систем смањујући активност у мозгу.

Углавном се користе за лечење анксиозности, несанице и напетости.

„Једина светла тачка је малобројно, али углавном ентузијастично медицинско особље које настоји да изађе у сусрет потребама пацијената.

„Ипак, рад у таквим условима и њих доводи у ризик од сагоревања, о чему се углавном не прича", каже социолошкиња Љубичић.

Осуђени пацијенти су добили меру која подразумева лечење, подсећа Алемпијевић.

„Та мера не значи да треба само да их закључате и склоните са улица.

„Савремено лечење не подразумева само психофармакотерапију, него и све друге видове.

„Без обзира на посвећеност људи који раде, неминовно у таквим условима постоји пад квалитета лечења", каже Алемпијевић.

Претходних година, психијатри у Србији су указивали и да недостају форензичке установе за децу која су починила кривично дело под утицајем великих психичких поремећаја.

Докторова кула данас

Докторова кула је саграђена пре два века у насељу Губеревац, тада на периферији Београда.

Место које је доктор Вито Ромита изабрао пробудило је сумњу код везира, те је тражио да се обустави градња.

Везир се боји „што се зида кућа слична фабрици", јер се „са те куће може топовима нанети штета његовом конаку у граду”, пише Ивана Весковић, из београдског Завода за заштиту споменика културе на основу архивског документа.

„Ромита се бранио да не зида кућу с намером да напада тврђаву јер је не би онда градио од блата са унутрашњим зидовима од дрвета.

„Архитектонски, иако у себи сједињује различите стилове и утицаје, највише је имала одлике куле по чему је и добила назив: четвртастог облика од камена без обраде, са малим прозорима у приземљу", пише Весковић.

Зграда припада Клиници Лаза Лазаревић и постоји план реконструкције, али се чека одлука о финансирању.

„Докторова кула је наш прапочетак, историјски споменик, вишеструко важан.

„Надамо се да ће бити обезбеђена материјална средства за њену обнову", каже Симић.

Зграда је под заштитом београдског Завода за заштиту споменика културе, из којег нису одговорила на питања ББЦ новинарке о њеној судбини.

'Свакоме може да се деси'

Поред Затворске болнице у Београду, форензички пацијенти данас се лече у установама у у Вршцу, Горњој Топоници и Ковину.

Прошле године су отворена нова форензичка одељења у болници у Падинској скели, која припада Клиници Лаза Лазаревић, „коју су похвалили чланови међународног комитета за спречавање мучења (ЦПТ-а)", каже Симић.

„Наши пацијенти имају комотан простор, имамо довољно здравствених радника, примењују се различити видови терапије.

„Циљ сваког лечења јесте да се пацијент што пре социјално рехабилитује и укључи у живот. Наш интерес није да годинама седе тамо", каже психијатрица.

У Србији је још раширена стигматизација ментално оболелих, а посебно форензичких пацијената.

„Ми их се плашимо, а иза тог страха стоји како бојазан да ћемо се инфицирати лудилом, тако и наша ирационална представа да су ови људи непредвидиви, агресивни, иако се показало да су условно речено 'нормални' насилнији од ових првих" каже Љубичић.

Уз тако раширена уверења, држави је лакше да их „склони са улице и стави иза решетке” него да буду на слободи и поново прекрше закон, што би могло да доведе до оптужби да је погрешно поступљено, говори Алемпијевић.

„Стање у форензичким установама је врзино коло уско повезано са целокупним стањем у друштву и за њега није одговоран само један ресор - правде, здравствене или социјалне заштите.

„Треба да буде препознато као проблем државе и њених грађана јер свако може у неком моменту да постане део тог проблема", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]