Од перспективног премијерлигаша до затвора: Исповест о намештању утакмица

Хотелски лифт се нежно зауставио и зачуло се пригушено звонце. Врата су се отворила.

Оно што је у том тренутку угледао Мозес Сваибу, заувек му се урезало у памћење.

„Ишли смо ка соби која се налазила у дну ходника", рекао је он.

„Само се сећам црвене боје, и то оне краљевске црвене.

„Место је мирисало на луксуз, удахнеш и помислиш како не мирише као напољу.

„Осећај је био као да си на снимању филма".

Сваибу, који је пре тога у бару попио коктел са вискијем, био је у Мејфер хотелу у центру Лондона и корачао је ка најважнијој одлуци у животу.

Док је корачао низ ходник, Сваибу није био начисто шта га чека иза тих последњих врата.

Али је доста тога и знао.

Криминал, кеш и каријера која је била директно супротстављена свему што је до тада радио.

Када буде прекорачио тај последњи праг, повратка више неће бити.

У сваком случају, у тренутку када је Сваибу био на вратима, за њега више није било никаквих дилема.

„Док сам ишао на тај састанак, знао сам да ништа више не може да ме заустави", рекао је он за осмоделни подкаст Исповести уговарача мечева на ББЦ Соундс.

„Знао сам да ме тамо вероватно чека 60.000 фунти и да ћу их узети без обзира на све".

Покуцао је на врата и ушао унутра.

Нису се сва врата тако лако отварала за Сваибуа.

Када је био дечак, после развода његових родитеља, Сваибуа и његовог старијег брата је подизао њихов отац у Кројдону, у јужном Лондону.

Био је строг.

Сваибуов отац је инсистирао на поштовању, лепим манирима и напорном раду.

„Никада нисам имао најбољи однос са оцем", каже Сваибу.

„Моја школа се завршавала око три сата, а он ми је рекао да морам да се вратим кући до пола пет, а да ће после тога врата бити закључана.

„И не би се поново откључавала све до 9 сати следећег јутра".

Сваибу је често каснио.

Вечери је проводио играјући фудбал, пре него што би се укрцао на неки од ноћних аутобуса који су ишли за Лондон.

Спавао би на степеништу или би зависио од комшија који би га пуштали да спава код њих на поду.

„Једном су ме пустили у кућу у којој сам спавао на мадрацу и тада сам видео гомилу игала на поду", каже он.

„Морате да знате да сам тада имао 12 или 13 година, а тада баш и не знате све ствари".

Оно што је Сваибу добро знао, тицало се фудбала.

Свакодневни дуели на малом фудбалу са братом су га очврсли.

Тих и стидљив ван терена, уживао је у игрању фудбала.

Када је имао 16 година, добро је одиграо припремну утакмицу, а показао се и на пријатељским мечевима за лондонски Кристал палас и тако заслужио уговор у јуниорском тиму.

Тако је постао део талентованог тима.

Неколико година касније, за Џона Бостока се интересовало неколико клубова из целе Европе.

У систему је био и Виктор Мозес, који ће касније заиграти за Челси и Ливерпул.

Неколико недеља после његовог 18. рођендана, Сваибу се нашао на скупу одржаном на терену Селхерст парка.

Повод је била додела годишњих награда и цео клуб - први тим, администрација, одабрани најтврдокорнији навијачи - сви су били ту.

Сваибу је био једини који је два пута био позван да изађе на позорницу.

Те ноћи је освојио титулу Најбољег младог играча и Ученика године.

„Сећам се да је тада председник клуба пришао мојој мами и рекао јој како ,,имамо велике планове за Мозеса", каже Сваибу.

Његов дебитантски наступ за први тим Паласа на Селхерст парку је уследио три месеца касније, када је са клупе ушао у игру током пријатељске утакмице против Евертона, члана Премијер лиге.

На другој страни су били и Микел Артета и Енди Џонсон.

На трибинама је било 20.000 навијача.

Сваибу је у игру ушао уместо португалског интернационалца Жозеа Фонтеа 10 минута пре краја утакмице.

„Сећам се како сам мислио да је то „тренутак због којег сам толико напорно радио, толико тога се издешавало, Боже помози ми у овој утакмици", каже он.

Међутим, ствари потом нису ишле очекиваним током.

Дошло је до промене тренера, а Сваибуов успон више није био тако изгледан.

Нови шеф Нил Варнок је сматрао да је Сваибу превише лагане грађе и да је у ваздушним дуелима инфериоран.

После позајмице током које је играо у Вејмауту, Палас га је у мају 2008. године отпустио - само годину дана после оне вечерње доделе награда.

Хотел Мејфер није било место на којем је Сваибу први пут дошао у контакт са намештањем мечева.

Годину и по дана пре тога, у јануару 2011, седео је на задњем седишту клупског аутобуса Линколн ситија са торбом у којој се налазило више од 70.000 евра.

Ова сума је била понуђена њему и тројици његових саиграча од ,,типа који је изгледао као стереотипски филмски лик неког опасног руског негативца".

Новац су могли да задрже уколико осигурају да ће Линколн на полувремену губити од Нортхемптона 1:0 у првенственом мечу Друге лиге.

Остатак тима није имао појма да су Сваибу и тројица саиграча унели тај новац у свлачионицу.

На крају није дошло до намештања овог меча.

Чињеница је и да је већина потенцијалних конспиратора меч гледала са клупе за резервне играче.

У тишини су вратили новац.

До августа 2012. године, Сваибу, који је тада имао 23 године, наставио је да пада све ниже.

Играо је за Бромли у јужној дивизији Националне лиге - шестом рангу такмичења у Енглеској.

Позорница се смањила, али не и притисак који је Сваибу осећао у приватном животу.

Његова девојка је била у другом стању.

„За мене је тада најважније било да обезбедим све потребно за породицу", каже он.

„Моја девојчица није могла да се роди док сам ја у подређеном положају".

И зато је, када га је саиграч током тренинга питао да ли је расположен за један „састанак" током сутрашњег дана, Сваибу одлучио да крене у офанзиву.

Пристао је. Отпутовао је у Лондон. Кренуо оним хотелским ходником. Прешао преко прага.

„Отворио сам врата и тамо је био тај тип - главни тип - можда метар и по висок", присећа се Сваибу.

„Сео је на кревет, окренуо нам леђа, запалио цигарету и почео нешто да куцка на лаптопу.

„Сећам се како сам помислио 'брате, па не може да се пуши у хотелској соби.

„Није говорио енглески, па је ту био и преводилац – имао је неких 20-ак година, витак, са наочарима.

„Понудио нам је пиће и одмах прешао на ствар".

А ствари су биле једноставне.

Бромли је у наредном мечу против Истборна требало да на полувремену губи 2:0.

Ако буде тако, опкладе ће бити исплаћене.

У другом полувремену су Сваибу и остала четворица играча могли да играју нормално.

Било им је понуђено 100.000 фунти.

„Знам да су моји саиграчи били неодлучни, али како се приближавао дан утакмице, ја сам све више био за ту опцију", каже Сваибу.

То се и догодило.

Пред укупно 655 навијача, Бромли је у 40. минуту првог полувремена скривио два пенала - први је направио играч који није имао везе са намештањем меча - а потом и током судијске надокнаде времена после играња руком у казненом простору.

Истборн је оба пенала претворио у голове и кеш је био у рукама Сваибуа.

„Отишли смо у свлачионицу на полувремену, а тренер нас је упитао 'шта се дођавола овде дешава?', каже он.

„Узео сам телефон, а тамо је била порука од преводиоца са два уздигнута палца.

„Мислио сам како је ово превише добро да би било истинито".

Сваибу пад низ фудбалску пирамиду био је брз, али је зато пред њим био успон у свету криминала.

Поред тога што је учествовао у намештању мечева у Бромлију, он је радио и на идентификацији играча који би исто то могли да раде и у другим срединама.

„Пронашао бих ко је најутицајнији играч, ко је капитен, ко заменик капитена, ко је ту више од две године, ко је ту по други или трећи пут, колико су утакмица играли у последње две године", каже он.

Сваибу је био посредник између оних који су намештали утакмицу и групе у којој је било око 50 играча, организовао је састанке и регулисао проток готовине.

„Отишао бих у неки већ разрађен бизнис – рецимо у ресторан – отворио бих нека закључана врата која изгледају као да воде у тоалет или оставу и тамо бих пронашао гомилу наслаганог новца", каже он.

„Било је ту много пара. Мени до врата, а висок сам 190 цм. Повезао бих новац гуменим тракама и умотао га у провидну фолију.

„Обично сам носио велику торбу као да идем у теретану, али на врху би био само један пешкир, а испод њега само новац.

„Једне ноћи сам кући донео пола милиона фунти.

„Постао сам параноичан.

„Нисам носио никакву фенси гардеробу, ретко сам возио ауто, стално сам размишљао о томе ко је све са мном у возу којим путујем?

„Да ли је мој комшија можда нешто видео?

„Али без обзира на све то, уживао сам".

„До новца сам долазио брзо и ефикасно - 45' и 90' - и на то сам се навукао. Али после извесног времена новац више није био најбитнији, моћ је била у средишту свега".

Једне вечери, током састанка у ресторану, наручиоци посла су отворили лаптоп и показали Сваибуу како ствари заиста функционишу.

„Показали су ми ту платформу са именима наших тимова и количином новца која се улаже на кладионицама на њихове утакмице", рекао је.

„Могле су да се виде квоте и промене на тржишту и црвеној и зеленој боји.

„Све је било на кинеском, али уколико бисте новац претворили у фунте - ту су се обртали милиони по утакмици".

Међутим нису само организатори намештања утакмица будно мотрили на тржишне промене.

Сваибу и његове повремене лошије партије - „можда корак десно уместо што би очекивано било два корака лево" - нису никоме упадале у очи.

Али драматичан проток новца свакакао јесте.

Кладионичари који су обично били заштићени и који су добро зарађивали захваљујући избалансираним маргинама и квотама, новац су губили на утакмицама играним у склопу јужне групе Националне лиге.

Они су приметили одлив велике количине новца након уплата на одређене тимове из шестог ранга такмичења у Енглеској са новоотворених налога у кладионицама широм света.

Њихове прогнозе су биле непогрешиве.

Више новца је био улагано на број постигнутих голова на само једном мечу у јужној групи Националне лиге него на утакмицу коју би, рецимо, играла Барселона у оквиру Лиге шампиона.

Кладионичари су престали да примају уплате на одређене тимове бришући их са тикета. Фудбаски савез је покренуо истрагу.

Како се сезона ближила крају, намештање је у појединим свлачионицама постало опште место.

Навијачи су почели да сумњају у сопствене играче и да их са трибина јавно прозивају.

Оваква ситуација није могла да потраје.

Обруч се затварао.

Последње намештање утакмице за које је био задужен Сваибу и које је Бромлију морало да донесе пораз од два гола разлике од Мејденхеда у гостима се догодило у априлу 2013. године.

Све је изгледало као фарса.

Сваибу је њиховом нападачу допустио гол у првом полувремену.

У другом је остао у игри, а противнички тим је повео 3:1.

Његов саиграч је потом дао гол у 82. минуту и смањио на 2:3.

Два минута касније, Сваибу је испао из задње линије, затим безглаво појурио натраг и дозволио Мејденхеду да поведе 4:2.

Један од његових саиграча који није учествовао у намештању је на клупи бесно указивао тренеру да се нешто сумњиво дешава на терену.

„Први пут је све изгледало потпуно отворено и очигледно и нисам хтео да се суочим са свлачионицом", каже Сваибу.

„Био сам као миш. Балон је у том тренутку пукао.

,,Када сам ушао у свлачионицу нисам могао да подигнем поглед. Била је потпуна тишина и сви су гледали у мене.

„Једино што сам могао да чујем је био јецај нашег тренера који је био човек у 50-им годинама".

„Нисам ни отишао под туш. Одјурио сам право у мој ауто".

Два кола касније, на крају сезоне, Сваибу је отишао из клуба.

Није био једини који је схватио да је јужна група Националне лиге под присмотром.

Група играча је из Хорнчерча, клуба тима који се такмичио у истој лиги, отпутовала преко пола света да игра за Садерн старс, тим из ниже аустралијске лиге из предграђа Мелбурна.

Њихов одлазак није остао непримећен.

Спортрејдар, компанија ангажована да прати и обезбеђује интегритет спортских такмичења, била је сумњичава.

Објаве играча из Аустралије на друштвеним мрежама и на којим су могли да се виде екстравагантни обиласци Балија и луксузних ноћних клубова, само су појачали њихову сумњу.

Аустралијска полиција је била обавештена о свему и свлачионице, клупске просторије, па чак и стативе на теренима Садерн старса, биле су преплављене скривеним микрофонима.

Прерушени полицајци су отишли на трибине, телефони су били прислушкивани, а банковни рачуни прочешљавани.

Све је то довело до пресуда, нових трагова, а коначно и до тајне операције Националне агенције за криминал у јужном Лондону.

У том тренутку Сваибу је већ могао да буде ван фудбала на овај или онај начин.

Он каже да је тада од намештених утакмица имао уштеђених 200.000 фунти.

Имао је 24 године, али време играња фудбала је већ представљало прошлост.

Два краткотрајна уговора са Сатоном и Вајтхоком нису имала никаквог смисла.

„Али ја сам у том тренутку био навучен на све то и нешто ме је стално вукло натраг".

Једног од Сваибуових контаката су откуцали нови играчи у игри намештања утакмица - банда која је покушала да преузме посао и створи новиу групу играча са којима би радила.

Сваибу је постао сумњичав.

Изгледало је као да нова екипа није упозната са правилима игре.

Изгледали су наивно и неискусно, без идеја о томе шта је све могуће у овом послу.

Процурела су имена других играча са којим су радили, иако су дискреција и тајновитост били кључни код Сваибуових пређашњих шефова.

Такође, неки од њих су били бели, средовечни Британци што је била неуобичајена комбинација у високо-технолошким конспирацијама које су долазиле из Азије.

Сваибу је свеједно желео да верује да је све у реду.

Јер уколико су они били нови у овом послу, онда је могао лакше и да их надмудри.

Сваибу каже да је фотографисао петорицу играча из свог локалног тима за мали фудбал и да је новим шефовима рекао да су под његовом контролом.

Позвао их је на меч између Вимблдона и Дагенхам и Редбриџа у Другој лиги и рекао им да је меч намештен.

Рекао им је да ће крајњи резултат утакмице бити 1:0 за Вимблдон.

Он је лично упознао Санђеја Ганешана и Чана Санкарана, двојицу посредника који су тражили играче за њихове мистериозне инвеституре, у једној уличици у близини стадиона Кингсмедоу.

У почетку се све одвијало по плану. Сваибу, Ганешан и Санкаран су гледали како Вимблдон на полувремену одлази у свлачионицу при резултату 1:0.

Сваибу их је одвео у ресторан и захтевао 5.000 фунти „џепарца" због тога што је дошао на састанак и показао своју способност.

Али потом је све кренуло низбрдо.

Ганешан и Санкаран су на својим телефонима видели да је Дагенхам и Редбриџ постигао гол.

„Фикс" није био добар.

Почели су да се свађају са Сваибуом.

Сваибу је устао и кренуо напоље.

Док се то дешавало, неки од гостију ресторана су гледали парво у њега.

У ресторану је било више људи него што је то било уобичајено за уторак увече.

Када се приближио свом аутомобилу, већ је био опкољен.

„Знао сам да се ово стварно дешава када су ми ставили платичне лисице на руке", рекао је.

„Знао сам да је све готово".

Мистериозни бизнисмени који су ангажовали Ганешана и Санкарана уопште нису били то.

Био је то фантомски синдикат који је створила Национална агенција за криминал.

Још једном су иза Сваибуа остала закључана врата.

Он је у априлу 2015. осуђен на 16 месеци затвора због подмићивања.

Док је био у затвору, посетила га је двогодишња ћерка, а њен долазак га је мотивисао, или му је можда дао неку врста оправдања за све што је уследило.

„Дотрчала је до мене у соби за посете, онако како само двогодишња деца трче и налетела директно на мене", каже Сваибу.

„Ништа није рекла, само ме је чврсто држала и није хтела да ме пусти.

„Нисам могао да говорим следећа два сата".

„Када је отишла, сео сам у ћелију и рекао себи: 'Заборави на новац, заборави фудбал, све заборави. Како да се вратим на сам почетак?"

Прошлост је неумитна.

Али Сваибу је сада користи да боље обликује будућност за себе и за игру коју воли.

Од када је изашао из затвора, Сваибу је радио са ФИФА-ом, организацијом Спорт интегрити глобал алајанс и са Премијер лигом не би ли схватио психологију и стратегије оних који се баве намештањем мечева.

Он такође са овим организацијама ради и на идентификацији и заштити појединаца који су у опасности од тога да буду умешани у корупцију.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]