'Тајни Амазон' енглеске истраживачице Луси Шепард: 'Џунгла те прогута и испљуне'

Три недеље или више од 500 сати.

Толико британска истраживачица Луси Шепард није видела сунчеву светлост тумарајући по густој, једва проходној и непријатељски настројеној прашуми Амазона на јужноамеричком континенту, у још једној пустоловини овековеченој камером.

„Била је то тако непозната, посебна експедиција.

„А највише сам у читавој причи задивљена чињеницом што смо заправо - преживели“, говори Шепард, уједно и редитељка и водитељка, за ББЦ на српском.

На високоризичном путу од 50 дана, у друштву неколико мештана, 33-годишња професионална истраживачица прелазила је неукроћене планинске реке помоћу ужади, обазриво спавала у кампу изложена бројним опасностима и сусретала се са јагуарима, крдом дивљих пекара (сродника свиња) и отровним змијама.

Више од 400 километара дуга „највећа и најопаснија авантура“, како ју је окарактерисала, од истока ка западу преко Кануку планине у Гвајани, одвијала се од септембра до новембра 2021.

Целокупна акција је снимљена и објављена у документарној серији „Сецрет Амазон: Инто тхе Wилд“ (Тајни Амазон: У дивљину), која се емитује на каналу BBC Earth.

Луси Шепард је рођена 1992. и одрастала у селу Хенам, у равницама округа Сафок на југоистоку Енглеске.

У раним двадесетим је примљена у британско Краљевско географско друштво, а касније постала чланица савета Друштва за научно истраживање.

Љубав према природи сазрела је док је била тинејџерка, да би са 18 година отишла на прву експедицију од 10 недеља на Свалбард, норвешки архипелаг (група острва), у Северном леденом океану.

Поред омиљене дестинације унутар Арктика, северне поларне области, обилазила је и бројне пустиње, џунгле и планине Јужне Америке, Африке и Азије, неретко у први план стављајући „бригу о животној средини и знање староседелачких народа“.

„Одлазак у непознато“

Годину дана пре „најтеже ствари коју је досад урадила", Луси је препешачила Кануку у тронедељној експедицији, од југа ка северу.

Пошто је мисија окончана успешно, њен пријатељ и ментор, сматрајући да је спремна за далеко захтевнији подухват, предложио је нешто што се тада чинило „огромним и немогућим“ - прелазак планине од истока ка западу.

„Рекао ми је да ја то могу и дао идеју.

„Нажалост, преминуо је пре експедиције, али сам му вечно захвална“, говори Шепард.

Кануку планине се налазе на југозападу јужноамеричке државе Гвајане и подељене су на источни и западни венац пресечен реком Рупунуни.

Представља заштићено подручје и највиша тачка је на нешто више од 1.000 метара.

Уследило је прикупљање новца за експедицију, физичке припреме, медицински курсеви и окупљање екипе сачињене од локалних староседелаца индијанског порекла.

„Најбоља ствар у вези целе те експедиције било је стварање пријатељстава са људима из мог тима, од којих сам већ са некима сарађивала“, додаје истраживачица.

После детаљних припрема за ово ризично путовање, у авантуру су се упустили 24. септембра 2021, носећи, између осталог, „прилично нетачне“ мапе старе више од пола века.

„Одлазак у непознато постало је велика ствар“, додаје.

Погледајте видео: Кроз тајни Амазон са Луси Шепард

'Џунгла је бацала све на нас'

Елемената да је назове „најопаснијом авантуром“ у којој је учествовала, било је много, а прва међу једнакима - непрегледна зелена површина - џунгла.

„Џунгла има тенденцију да те полако прогута и испљуне.

„Нема попуста, све време си на опрезу и тако проводиш недеље, и недеље, и недеље“, присећа се Луси.

Сунчеву светлост нису видели скоро месец дана.

Осећај је „као да немаш приступ спољном свету“ и „прилично клаустрофобичан“, описује Луси, додајући да су се суочили и са екстремно влажним ваздухом.

„Све трули, не само ваша опрема, већ и кожа.

„То значи да се инфекција лако шири, па једна посекотина може брзо да се претвори у нешто заиста озбиљно, на пример сепсу“, објашњава истраживачица.

Иако је влажно подручје, Луси каже да су тек на сваке три недеље наилазили на изворе воде - мале планинске потоке који нису уцртани на мапи.

Ту би утолили жеђ, спирали инсекте са коже, а „у блатњавим барама“ прали посуђе за храну.

Веће реке су неретко значиле и огромне препреке и претњу по безбедност, што би углавном сазнали на тежи начин.

Тако су се преврнули одмах на почетку експедиције, да би на пола пута реку морали да прелазе помоћу сплава и конопаца.

„Џунгла је бацала све на нас.“

Јагуар, господар жбуња и крдо дивљих пекара

Кануку и околне саване дом су за скоро 70 одсто сисара, 53 одсто птица и 26 одсто биљних врста у Гвајани.

Неке од ових животињских врста сретали су успут и то оне од чијег се звука или крика, а камоли сусрета, леди крв у жилама.

Међу њима је био и јагуар, највећа велика мачка Јужне Америке, карактеристичне шаре.

„Срели смо га више пута, али нисмо успели да га снимимо јер би нестао док вадимо камеру“, прича Луси.

Међутим, далеко већа опасност вребала је од господара жбуња (бусхмастер), врста отровне змије јамичарке, која насељава Средњу и Јужну Америку и чија дужина понекад може да изнесе више од три метра.

Иако постоје наводи да је у питању мит, те да такав звук стварају жабе које живе у унутрашњости шупљег дрвећа Амазоније, Луси тврди да су чули „звиждук господара жбуња“.

Каже да локални Индијанци верују да бушмастер звижди, а како би чули специфичан звук дубоко у џунгли тако су га, тврди, спазили.

„Био је то добар начин да се припремимо за сусрет са њима и постанемо обазривији“, додаје Луси.

Да је случајно дошло до уједа „спаса не би било“, наглашава.

Али постоји једна животиња са којом је Луси имала близак сусрет, а од чијег крда презају и јагуари, и господари жбуња.

То је пекари, животиња налик свињи.

„Када их чујете да долазе, ричући и шкргућући зубима, морате се попети на дрво и пустити их да прођу.

„И то је прилично застрашујуће, посебно када их је 500“, кисело се осмехује Луси.

Олакшање и оклевање

У „очајничкој жељи да поново буду безбедни“, Луси је знала и да заплаче у камеру.

„То се десило у тренутку када смо мислили да смо само неколико дана удаљени од краја, али чак и тада, џунгла је и даље бацала ствари на нас, и чинило се као да нисмо добили прилику ни за какав предах.

„Била сам толико нервозна и уморна од осећаја одговорности и за сопствени тим“, додаје.

За њену екипу, састављену од мештана и добрих познавалаца џунгле, каже да су „прави хероји“ експедиције.

На путу су, додаје, постали „пријатељи и добро подмазана машина“.

„Они су брилијантни људи и имају тај истраживачки ген, без њиховог вођства, бих згазила на толико господара жбуња или урадила безброј ствари погрешно“, указује.

При крају путовања доживели су моменат који јој је посебно остао у сећању - излазак на пропланак одакле се пружио јасан поглед на део џунгле куда су претходно прошли.

„Један од мојих пријатеља из екипе рекао је да никада није сањао да ће да се попне тако високо на планину Канука.

„Био је то јединствени осећај, о боже, како је ово место невероватно“, додаје.

После 50 дугих дана умора, забаве и драме, група је стигла на другу страну планине.

Шепард је осетила „огромно олакшање“, али и „оклевала да се врати нормалном животу“.

„Толико сам била жељна да испричам ову причу и покажем да још постоје дивља подручја за која се треба борити и авантуре за наше млађе генерације.

„Зато се надамо да ћемо донети поруку наде и да заиста заштитимо последње дивљине наше Земље“, каже Луси.

Србија као могућа наредна дестинација

Пред Луси је више заказаних експедиција, а једна од последњих на којој је била такође излази као телевизијска емисија под називом „Сецрет Африца: Инто тхе Wилд“ (Тајна Африка: У дивљину).

Волела би, каже, и да у неком тренутку посети Балкан.

На реду је Јужни пол, а „после тога, можда ће и Србија доћи на ред“.

„Звучи добро. Имате доста дивљине, тако да бих волела“, поручује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]