'Једнако су грешни као и ми': Како је филм 'Конклава' пружио увид у избор за папу

Док ривалске фракције маневришу током избора за следећег папу, амерички кардинал Белини (Стенли Тучи) одбија предлог да употреби украдене документе како би укаљао образ ривала.

Његова одлука није до краја заснована на моралним темељима.

„Постао бих Ричард Никсон међу папама", каже, у сцени која најбоље дочарава вешт заплет, оштроумност и живописне ликове Конклаве.

Филм нас води право иза кулиса тајновитог, ритуализованог процеса који се одиграва у Ватикану након што папа умре, али он више делује као узбудљив, савремени политички трилер.

Едвард Бергер, чији је На западу ништа ново (2022) освојио Оскара за најбољи међународни филм, режира са великом прецизношћу и верношћу конклавама из стварног живота, дочаравши њен суштински сукоб: овај древни ритуал сада се одржава у 21. веку преплављеном медијима.

Та веза између древног и модерног заправо је оно што је инспирисало истоимени бестселер роман Роберта Хариса из 2016. године, на ком је заснован филм.

Харис каже за ББЦ да му се идеја јавила 2013. године, док је, усред завршавања трилогије о Цицерону смештене у древни Рим, гледао вест о избору папе Фрање.

„Непосредно пре него што се нови папа приказао на балкону, прозори с обе стране испунили су се лицима кардинала електора који су дошли да га гледају.

„Погледао сам та њихова лица, све старијих мушкараца, препредених, неких врло доброћудних и светих, неких веома циничних.

„И помислио сам: 'Ох, мој Боже, па ја гледам Римски сенат'", каже Харис.

Приметио је да је „владајући Сенат сачињен искључиво од мушкараца наставио да живи, а ови старији мушкарци који управљају свиме били су директна веза са Римском републиком".

„Помислио сам да је то апсолутно фасцинантно, политика у најсировијем облику", каже он о тренутку кад је почео да истражује конклаве.

У његовој изведби номинованој за Оскара, Рејф Фајнс налази се у самом средишту филма и даје искрену духовну тежину као правични енглески кардинал Лоренс, чији је задатак да води конклаву иако је његова властита вера у његов позив пољуљана.

Прича почиње са смрћу папе, а филмаџије су извршиле дубинско истраживање како би дочарали аутентичне детаље једне конклаве.

Кардинали пристижу из читавог света и живе у скромним собама зграде налик спаваоници, Каса Санта Марта.

Једном кад конклава отпочне, они су затворени, предају своје телефоне и друге уређаје, одсечени су од приступа интернету или било каквих вести из спољног света и заричу се на тајност.

Они гласају сложеним методом у Сикстинској капели, исписујући име будућег папе на парче папира, које се потом ставља на сребрну тацну и одлаже у урну.

Гласање се наставља дан за даном све док папа не буде изабран.

Све је истина, сем што су Каса Санта Марта и Сикстинска капела били изграђени у римском студио Ћинећита.

Политичке поделе

Сви китњасти украси, аутентични детаљи и јаркоцрвени шешири кардинала не сметају борбама за политичку надмоћ, које су једнако реалистичне.

Бергер за ББЦ каже да су, разумљиво, људске амбиције кардинала сличне онима у било којој другој институцији.

„Извршног директора више нема и људи ће почети отворено да се боре, потегнуће ножеве и покушати да освоје тај положај, у Вашингтону или, у овом случају, Цркви, свеједно", каже он.

„Ми о њему мислимо као о древном духовном ритуалу, а ти мушкарци су на неки начин свети.

„Стављамо их на пиједестал, али кад их погледате мало боље, видећете да имају мобилне телефоне, пуше, имају исте проблеме, грехове и тајне као и сви ми.

„Папа завршава у најлонској врећи за лешеви као и сви ми. И за мене је то било важно, да их доведемо у савремени свет."

Награде

Харис каже да је „желео да дочара истинске поделе у Цркви, које постоје једнако као и у секуларној политици".

Као и у политици данас, фиктивни ривали овде се деле на јасно разграничене либералне и конзервативне таборе.

Белини, један од фаворита, заступник је либералних стандарда, отвореног ума према питањима као што је улога жена у Цркви.

Други фаворит је италијански кардинал Тедеско (Серђо Кастелито), конзервативац који жели да врати мису на латинском.

У друге кандидате спадају енигматски Канађанин Тремблеј (Џон Литгоу), Адејеми (Лусијан Мсамати), који се нада да ће постати први афрички папа, и мало познати Бенитез (Карлос Дијез), који је у тајности именован за кардинала Кабула (позиција која, заправо, не постоји).

Бергер гради напетост док сви увелико сплеткаре, намерно пуштају информације у медије и блате ривале, напетим стилом који подсећа на политичке трилере као што су Сви председникови људи.

Изван спокоја Сикстинске капеле, Белини тврди да не жели тај посао упркос томе што његови следбеници прикупљају гласове за њега да би блокирали Тедеска.

Тај обрт у заплету није нимало натегнут.

Ден Вејкин, који је извештавао за Њујорк тајмс о конклавама на којима су изабрани папа Бенедикт 2005. године и папа Фрања 2013. године, каже за ББЦ:

„Кардинал који жели да постане папа урадио би управо супротно од објављивања тога на сав глас.

„Та врста огољене амбиције је гаранција за неуспех."

У интервјуу дужине књиге објављеном у априлу 2024. године, папа Фрања је лично признао да је 2005. године био несвесно подржан као кандидат у покушају да се блокира избор конзервативног кардинала Јозефа Рацингера, који је постао папа Бенедикт.

А чак и кад се кардинали изолују, медији и даље бацају велику сенку.

У филму, кад ривал разоткрије прошлост једног кардинала током конклаве, Лоренс му отворено каже: „Никад нећеш постати папа."

Алудирајући на добро познате црквене скандале из стварног живота у вези са сексуалним злостављањима која су чинили свештеници, он каже: „Ништа не плаши нашу курију више од помисли на још сексуалних скандала."

Историјат контроверзи

У 15. веку, папа Александар Шести, припадника Борџија, наводно је доспео на тај положај подмићивањем.

У 16. веку, једна конклава трајала је 72 дана, а кад је главни фаворит умро, прича се да је био отрован.

У оно време, римски банкари су примали опкладе ко би могао да победи, створивши директну везу из историје са циркуском атмосфером данашњег медијског света.

У извештају ББЦ-ја 2013. године писало је: „Трг Светог Петра је постао нека врста Колосеума. На сваком осматрачком положају постављени су телевизијски шатори који само чекају да игре започну."

Гардијан је објавио чланак „Изаберите властитог папу".

Данас се део тог маневрисања одвија у јавности.

Пре него што је гласање започело 2013. године, амерички кардинали су били присиљени да престану да држе конференције за штампу, под притиском других кардинала, док се знало да су италијански кардинали настављали да дотурају информације штампи.

Али у филму, највећи део лобирања за гласове и даље се дешава иза кулиса, пре и након што конклава званично започне.

Вејкин каже да током овог периода, „кардинали често једу заједно и могу да дају суптилне наговештаје ко мисле да би био најбољи кандидат", што је реалност која је централни елемент филма - мада фиктивни кардинали чине много више од обичних наговештаја.

Иако се Бергер слаже да Конклаву често покреће политика, он истиче да постоји „нека врста дубоког другог слоја који је оно о чему филм стварно говори", а то су Лоренсова унутрашња трвења.

„Он проживљава кризу вере. Он каже: 'Као кардинал, имам потешкоћа са молитвом.'

„То је као да ја кажем: 'Имам проблема да верујем у слике које забележи моја камера.' То је егзистенцијална криза."

Бергер каже да је то проблем са којим би гледаоци требало да могу да се поистовете.

„То је у овом случају религија, али могло би да буде и ваше унутрашње самопоуздање. Ту сам се ја нашао и зато сам желео да снимим филм", каже он.

Још један мање упадљив али кључан аспект Конклаве је улога Изабеле Роселини као сестре Агнес, која је задужена за часне сестре доведене да кувају, спремају и уопште служе кардинале.

Замишљено је да оне буду тихо у позадини, али како Агнес каже у једној сцени која потпуно мења правац приче: „Бог нам је подарио очи и уши."

Бергер каже: „Стално сам говорио Изабели, кад си у сцени, ми заиста морамо да те видимо, да видимо шта мислиш и да будемо с тобом".

„И зато је она увек имала крупан план, није била само део сцене."

„Патријархална структура се нашла на мети кроз ту тему", додаје.

Сви ти елементи који се крчкају, међу њима и Агнесина улога, доводе до шокантног краја који не смемо да вам покваримо.

Харис каже: „Нисам убацио тај крај само као забаван обрт. Он је уткан у само ткиво онога о чему роман и филм говоре."

Он је такође добио похвалу од једног од његових извора за грађу.

„Помагао ми је - он је умро, нажалост, тако да сам сигуран да ми не би замерио што то откривам - енглески кардинал Кормак Марфи-О'Конор."

Након што је послао Марфију-О'Конору примерак књиге, Харис каже:

„На моје велико изненађење, послао ми је писмо одушевљеног читаоца рекавши:

'Тачно овако изгледа конклава. Ваш централни кардинал је тачно онакав какви бисмо ми кардинали волели да будемо'.

„А што се тиче краја, рекао сам себи, то је само роман."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]