Кошарка: Како су чачански клинци тренирали кошарку са српским херојем Мундобаскета

Група младих кошаркаша стоји загрљена у Хали крај Мораве, једним од највећих симбола чачанског спорта - почетак је јула, у хали је око 35 степени, али се тренирати мора.

Поготово када са тобом пред Мундобаскет тренира репрезентативац Алекса Аврамовић.

„Сви смо се изненадили кад смо га видели", каже 16-годишњи Јаков Татић, јуниор КК Чачак 94.

„Доста је био напоран рад, иако је у хали била велика врућина. Носили смо сви по две-три мајице да бисмо могли да издржимо", додаје.

Фотографија 28-годишњег Аврамовића са младим кошаркашима објављена је на друштвеним мрежама током Светског првенства у кошарци, одиграном на Филипинима, у Индонезији и Јапану, где је плејмејкер Партизана био један од најбољих кошаркаша Србије и значајно је допринео да „орлови" стигну до финала.

Невероватном енергијом и одбраном често је носио екипу, редовно џепарећи противничке играче, да би у финалу против Немачке био међу најефикаснијим „орловима".

„Ништа од тога што се у претходне две недеље десило у Манили није случајно", каже за ББЦ на српском Дејан Коларевић, тренер јуниора КК Чачак 94 и некадашњи Аврамовићев тренер у млађим категоријама чачанске Младости.

Аврамовића, иначе Чачанина, града познатог по кошарци, описује као „момка изузетног карактера", који је одувек напорно радио и који се „никада у животу не предаје".

„Клинци на тренингу су прво били у благом шоку, а када су видели колико је он, пре свега, нормалан момак, причали су са њим и упијали знање.

„Веома је битно да момци у директном контакту поставе питање кошаркашу који је направио каријеру и виде како је стигао ту где је... Одговори могу да им трасирају пут ка напретку."

Татић додаје да је тог дана од Аврамовића много научио.

„Надам се да ће се и нама јуниорима исплати напоран рад као што се њему исплатио."

На тренингу са репрезентативцем

Тренинг је тог дана био заказан од 15.30 до 17.30.

„Тренер првог тима Ђорђе Мићић и ја радили смо са јуниорима и појавили су се Алекса и Марко Мариновић и питали да ли могу и они да искористе тај термин", наводи Коларевић.

„'Наравно', рекли смо, 'како да не'", додаје уз осмех.

Мариновић је један од помоћних тренера селектора Светислава Пешића у репрезентацији Србије, а у последње време имао је улогу и у КК Чачак 94.

„То је за децу био велики стимуланс, да виде Аврамовића, упознају га, а онда и да тренирају са њим - врло лепо искуство", каже 53-годишњи Коларевић.

„Занимљиво је што су тада били заиста паклени услови... Почетак јула, најжешћи део лета."

Репрезентативац Србије тог дана је тренирао са јуниорима рођеним 2005. и 2006. године.

На менију су, објашњава Коларевић, били технички детаљи - вежбе елементарне кошаркашке технике, дриблинга, шута из разноразних позиција.

„Неких сат, сат и по су радили заједно, после су Марко и Алекса остали на другом кошу."

У међувремену је, наравно, било је и испитивања.

„Питали су га где ће да настави каријеру, неки му предлагали да оде у Звезду, Реал Мадрид... Свако вуче на своју страну."

Аврамовић је нешто касније продужио уговор са црно-белима, где је претходне сезоне био један од најзаслужнијих за титулу регионалне АБА лиге.

„Изгледао је скроз нормално, као и сваки други човек", наводи 16-годишњи Татић, најбољи стрелац кадетске лиге Србије у претходној сезони.

„Скроман је и приступачан, могло је да се прича са њим... Више је он причао са нама него ми са њим."

И шта је научио тог дана?

„Па, приметио сам колико је он концентрисан кад се тренира", одговара Татић.

„Пре тренинга може да се прича и све, али када почне тренинг онда је 100 одсто у њему. Трудим се да и то да примењујем, јер само тако како он тренира може да се оствари резултат."

Трему од тога што тренира са репрезентативцем Србије и првотимцем Партизана није имао.

„Није било разлога за трему, било ми је лепо.

„Лепо је тренирати са било ким ко игра за Црвену звезду или Партизан, то су два наша највећа клуба."

Алекса Аврамовић и 'случај пиџама'

Аврамовић је рођен 25. октобра 1994. године.

Млађе категорије провео је у чачанској Младости, где му је три године тренер био Коларевић.

„Као младог играча бих га најједноставније описао у три речи, оне ће све рећи - талентован, ситан и немиран", наводи он.

„Нагло је израстао у другој-трећој години средње школе, до тада је био далеко најнижи."

Пионири Младости били су прваци Србије у годишту 1993/1994, додаје, а Аврамовић је био далеко најситнији играч од осам екипа на завршном турниру.

„После, када је дошао у јуниоре код мене, показао је тај карактер, он је био најуочљивији."

Тај карактер описује причом о пиџами:

У Вршцу смо 2011. године учествовали на турниру завршних осам екипа јуниорске лиге.

На том турниру су учествовали и (данашњи привремени и стални репрезентативци Србије) Никола Милутинов, Немања Дангубић, Лука Митровић, Василије Мицић...

Можете да замислите каква је то конкуренција била.

И у четвртфиналу смо ишли на екипу Новог Сада, актуелног првака Србије са генерацијом 1992.

Утакмица је била у 12 или 13 часова поподне, тако да смо дан раније отишли тамо, да момци мало одморе и да не морамо да у шест ујутру крећемо из Чачка директно на утакмицу.

Крећемо ми ујутру из хотела на утакмицу и пакујемо све ствари - не знамо шта ће бити тамо, верујемо да можемо да победимо, али ипак смо аутсајдери.

Поражена екипа путује кући.

После неких четири, пет километара ја устајем у аутобусу и кажем: „Момци, да случајно неко није заборавио нешто у хотелу, немојте да морамо да се враћамо".

Алекса, који је био један од најмлађих у тој екипи, устаје и каже: „Ја сам оставио пиџаму испод јастука, вратићемо се вечерас у хотел".

Нормално, тако и било - добили смо Нови Сад, после изгубили од Хемофарма у полуфиналу, па добили Мегу за треће место.

Ето, та прича њега оцртава од главе до пете.

После Младости, Аврамовић је играо за Борац из Чачка, одакле прелази у ОКК Београд, па у италијански Варезе, а онда у Шпанију - Уникаху и Варезе.

У јулу 2021. стиже у Партизан, где је данас један од најважнијих играча.

Навијачи црно-белих посебно памте тајм-аут Жељка Обрадовића, тренера Партизана, када је викао на Аврамовића.

„Алексаааа", викао је Обрадовић, иначе такође Чачанин.

Тај повик најпре је постао омиљен међу навијачима Партизана, а сјајне игре бека црно-белих на Мундобаскету допринеле су да то постане интернационални мим на друштвеним мрежама.

На Мундобаскету посебно је привукао пажњу игром у одбрану и крађом лопти играчима који важе за неке од најбољих на свету.

Увек је давао све од себе, на једном мечу завршио и раскрвављене усне, а ван терена показивао искрене емоције и захвалност што је део националног тима.

„Има Канада неке од најбољих играча на свету, али ми смо показали шта значи борба за наш грб, земљу, Боришу, породице, пријатеље, кумове, другове, браћу", изјавио је са сузама у очима после полуфинала против Канаде.

„Ми смо увек Србија, запамтите то", додао је, алудирајући на ослабљен састав „орлова", који су на Мундобаскет дошли без неколико кључних играча.

Због свега тога, у само неколико мечева, Аврамовић је многима постао један од омиљених репрезентативаца Србије, па је завршио и на неколико мимова.

Једна од мим ситуација догодила се после пораза од Немачке на конференцији за медије, када је селектор Пешић добио питање на немачком.

Пут Србије на Мундобаскету

Будућност

Дан после пораза од Немачке у финалу Мундобаскета, из КК Чачак 94 кажу да се „мало лакше дише", али бол и даље не пролази.

На питање како је преживео меч, Татић одговара да репрезентативцима „ништа не може да се замери."

„Одазвали су се, нису се одмарали, а могли су.

„Иако многи од њих нису имали висока очекивања, а они су били феноменални, иако је Немачка на крају била боља... Ушли су у срца свих нас."

Аврамовић је, додаје уз осмех, чак у финалу „нападачки одиграо најбоље, иако се то од њега није очекивало, пре свега је био кер у одбрани".

Татић у новембру пуни 17 година и наставља да вредно тренира на више страна - са јуниорима Чачка 94, њиховим првим тимом и првим тимом Младости на двојној лиценци.

Све то у Чачку, познатом кошаркашком граду, где деценијама кружи легенда о добрим шутерима који погађају зато што су претходно опрали руке у Морави.

Кошарком се бави од седме/осме године, а као идола истиче Кобија Брајанта, једног најбољих кошаркаша свих времена, баш због „напорног рада током целе каријере".

А од домаћих ту су Аврамовић као његов Чачанин и Богдан Богдановић.

„Као што је Алекса раније гледао неке друге кошаркаше у репрезентацији тако ми сада гледамо њих.

„Надам се да ћемо и ми једног дана заиграти за репрезентацију и остварити још боље резултате."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]