Кошарка и репрезентација Србије: Богдан Богдановић, кошаркаш, капитен и лидер хорде

Пространа учионица Основне школе „Павле Савић" у београдском насељу Миријево потпуно је тиха и сви ученици 6/5 гледају у вежбанку - у току је писмени задатак из српског.

Док једни ужурбано попуњавају странице, a други збуњено гледају око себе очекујући да речи тек тако исцуре на папир, један момак размишља о кошарци.

Зове се Богдан Богдановић и коју деценију касније постаће капитен репрезентације Србије.

„Када су биле слободне теме, он је најрадије писао о кошарци", наводи уз осмех 61-годишња Јелена Симић, професорка српског језика и књижевности у ОШ „Павле Савић".

„Ја га питам 'па постоји ли нешто друго о чему би писао', а он каже 'могао бих, али, разредна, ипак бих о кошарци' и тако је било - она је стварно његов живот, увек му је била на првом месту."

Са терена за баскет у крају, преко Школе кошарке Звездара, Богдановић је као тинејџер стигао у КК Житко баскет, па у Партизан и турски Фенербахче, са којим постаје шампион Европе и одлази у Сакраменто Кингсе.

„Боги је мој ортак", каже уз широк осмех Кори Бруер, бивши амерички кошаркаш, који је са Богдановићем играо у Кингсима, у разговору за ББЦ на српском.

„Када помислим на њега, прво ми падне на памет његово самопоуздање.

„Ван терена је духовит, стално се шали, добар, драг и искрен момак, али је и веома добар играч, пре свега због радне етике - стално ради на свом телу, што је неопходно у НБА."

У репрезентативном дресу, Богдановић има три сребрне медаље - са Мундобаскета 2014. у Шпанији, Олимпијских игара 2016. у Рију и Евробаскета 2017. у Турској, са ког се памте његове сузе после пораза у финалу од Словеније.

„Ја тог човека, осим тада, никада нисам видео да плаче... Никада, никада, никада", изричит је Перица Бобић, Богдановићев некадашњи саиграч из Житко баскета.

Богдановић је данас кошаркаш Атланта Хокса и једна од највећих кошаркашких звезда Србије.

Колико год промашивао тројке против Италије, доста их је раније убацио и увек када је био здрав одазивао се националном дресу.

А пре славе, награда аутограма и зарађених милиона, био је - Богдан из Миријева.

Школа и хорда

„Комшија, хоћете један на један", каже млади момак у тегет мајици.

„Може", одговара човек који је сигурно двоструко старији од њега.

И док врело летње сунце полако залази, спуштајући температуру за који степен, бојећи велики део неба у наранџасто, на терену иза ОШ „Павле Савић" њихова партија почиње.

Старији комшија - Зоран Врачар - пробија удесно и лагано полаже, али 17-годишњи Владимир убрзо изједначава резултат, док на другом кошу расте напетост у баскету три на три.

„Ту је Богдановић живео, у близини", каже Владимир.

„Док овај терен није постојао, теткице су му давале кључеве од школске сале да тренира."

ББЦ: „Како знаш то?"

„Прича се по крају", објашњава.

Јелена Симић каже да је Богдановић био „јак врло добар ученик" и неко ко је „врло омиљен у одељењу", као и да је због висине углавном седео у задњим клупама.

„То је моја златна генерација, то 1992. годиште", са поносом у гласу наводи 61-годишња професорка српског, која последњих година ради у школској библиотеци.

„Био је он у јуну код нас у школи са његовом фондацијом, ученици ме молили за аутограме.

„Његово време је скроз испланирано, али поздравили смо се, загрлили, питала сам га само да ли је добро и да ли је здрав - знала сам да је имао проблема са повредама."

У „Павле Савић" Богдановић је дошао у „четвртом или петом разреду", наводи за ББЦ на српском кошаркаш Страхиња Мићовић, који ће следеће сезоне играти у Литванији, а раније је бранио боје МЗТ-а и Богдановићевог 6/5.

„Био је увек некако пун енергије и на тренингу и у школи", присећа се бивши кошаркаш Школе кошарке Звездара, али и Морнара, Игокее, Борца из Чачка, ОКК Београда и ФМП-а.

„На тренингу, кад се даје нека вежба, а он је са стране, никада није био миран - стално је тапкао лопту, дриблао, мотао... Тако је били у школи, никад га није држало место."

Заједно су играли кошарку, али и још нешто - видео игру Воркрафт, једну од најпознатијих и најпопуларнијих у историји, чији је Богдановић и даље велики фан.

„Ма код њега је WOW (World of Warcraft) до смрти", рећи ће касније и Бобић уз осмех.

Колики је Богдановић љубитељ те игре показује и то да му се профил на Твитеру зове Лидер хорде, што је референца на Воркрафт, чији је свет подељен у две фракцијe - Алијансу и Хорду.

Током пандемије корона вируса, стримовао је (преносио уживо) како игра, а понекад се и дописивао са званичним налогом игре.

Када су му 2018. честитали на награди за најкориснијег играча (МВП-ја) меча „Звезда у успону" током Ол стар викенда, одговорио им је: „Мој живот за хорду!"

„Први пут сам почео са њим да играм", каже Мићовић.

„Имали смо локалну играоницу у крају и тамо смо играли Воркрафт, али највише Доту (варијацију Воркрафта)... Сећам се да је било 50 динара сат, а 60 ако играш онлајн", додаје уз осмех.

У Школи кошарке Звездара заједно су тренирали све до прве године средње, кад су отишли у различите школе, али и клубове, па су се и мало мање дружили.

Коју годину касније Богдановић се одселио, али Симић каже да га је Миријево свуда пратило.

„Његови другови из разреда ишли су на све Партизанове утакмице", наводи она.

„Сретнем их тако, 'где сте се упутили', питам, а они одмах 'разредна, идемо да гледамо Богдана'... То ми је било посебно драго."

Житко баскет и Мика Аритало

„Идемо, момци", каже снажни мушкарац са центра кошаркашког терена Градског центра за физичку културу „Стари Диф".

Који трен касније, тишину су потпуно савладале шкрипа патика, одјекивање лопти на паркету и по која капљица зноја која би слетела на под излизан од деценија напорног тренинга.

„Јесте овде мало топло и доста клубова током летњег распуста тренира напољу, али је због паркета боље да играју у сали", каже Перица Бобић, данас тренер кадета и координатор млађих категорија Житко баскету, посматрајући тренинг.

Реч је, како каже, о клубу заснованом не на колективним успесима, већ на промоцији играча.

„Ово зовем рудником нашим, местом где ће бити створен неки нови Богдан Богдановић", додаје, док наслоњен на ограду поред терена показује око себе.

Бобић је као дечак прошао већину млађих категорија репрезентације Србије, био и део кошаркашког кампа славног Мајкла Џордана у Америци, али данас није кошаркаш.

„Мој се пут завршио 2011. због повреде укрштених лигамената колена", каже.

„Лутао сам мало, па схватио да је мој позив тренерски, да морам да останем у кошарци."

Са Богдановићем је у Житко баскету играо око две године, што за данашњег капитена репрезентације сматра „најбитнијим периодом".

„Упознали смо се са 18 година, када је он из кошаркашке илегале - био је примећен у доста каснијем периоду него већина кошаркаша - дошао у жижу јавности због добрих игара", сматра.

Њих двојица у млађим категоријама често су били цимери на припремама и путовањима, тако да је Бобић свестан „колико је Богдановић радио, тренирао, правде и неправде трпео".

„Људи махом нису свесни кроз какав трновит пут је прошао и колико је дао себе, тако да ми је драго кад видим да је успео... Заслужио је."

Како каже, тренинзи код тадашњег тренера Драгана Јаковљевића, који је и власник Житко баскета, трајали су по пет или шест сати дневно, па „ко издржи, успео је".

„Јаковљевић је две године екипу базирао на њему, али је зато и највеће казне добијао он и само нас пар зна кроз шта је све пролазио", каже Бобић.

„Волео бих кад би деца која данас тренирају могла мојим очима то да виде, зато што доста њих мисли 'имао је среће, погледала је срећна звезда или тако нешто'."

Док му шкрипа патика и лупање лопти готово надјачавају глас, Бобић се присећа и два тренутка из односа са Богдановићем која посебно памти.

„Пре свега турнир у француском Шолеу који смо освојили и добро памтим то славље - имали смо три дана у Паризу где смо он и ја све време били заједно.

„Не бих да улазим у детаље шта смо све радили, имали смо 18 година", каже уз осмех и благо одмахивање главом, као да су се му та сећања управо вратила пред очи.

Друго су зимске припреме у Поречу које описује као „па ка о", сричући слог по слог како би нагласио њихову тежину.

„А ми уместо да спавамо целе ноћи играмо менаџера 2008", каже и смеје се.

Реч је о популарним видео играма које су симулација функционисања фудбалског клуба - доводе се и продају играчи, спрема тактика за меч, али нема директне контроле играча.

„Играли смо са Вотфордом (енглеским клубом), који је он много готивио и никада нећу заборавити играча што смо га довели за 50.000, а после је вредео 50.000.000 - Мика Аритало.

„И тако све 'ајде још једну, ајде још једну', а тренинзи хвала богу од седам ујутру", наводи уз осмех.

Партизан и прекретница

Богдановић у Партизан и сениорску кошарку - а тај прелазак никада није лак - стиже 2010. године, важне у историји београдских црно-белих.

Само неколико месеци раније, Партизан је ишао на завршни турнир Евролиге у Паризу, најјачег клупског такмичења Европе, где је у драматичном полуфиналу поражен од Олимпијакоса.

Дугогодишњи тренер Душко Вујошевић, најтрофејнији у историји Партизана, тада одлази на клупу ЦСКА из Москве, а тренер постаје Владимир Јовановић, његов дотадашњи помоћник.

„Ја сам већ сарађивао са Богданом у репрезентацији до 18 година, где је он био један од носилаца, па сам тражио да се доведе у Партизан", наводи Јовановић за ББЦ на српском.

Некадашњег играча описује као „талентованог човека јаког карактера победника", али Богдановић у те две године код њега није много играо.

Партизан је тада, каже, имао тим „спој младости искуства", док је он као тренер био под огромним притиском стварања резултата.

„Као млад тренер, нисам могао баш све да их укључим у систем, али далеко од тога да ја и мој стручни штаб нисмо бринули о њему", наводи 50-годишњи Јовановић.

Он, ипак, сматра да је Богдановић за те две године „урадио добар посао, без обзира што није добијао минутажу".

„Морам да кажем да се добро понашао и добро радио, никада нисам имао притужбе на њега... Било је доста ствари које је требало да научи и које је научио, тај јак карактер му није дао мира".

Јовановић ту посебно истиче значај Петра Божића и Душана Кецмана, као искуснијих играча те генерације црно-белих, када је реч о преношењу млађима како се треба понашати и на тренингу и ван њега.

„Сећам се кад смо били на турниру у Словенији да је закаснио на полазак аутобуса на тренинг, а седео је испред мене, тако да је добио озбиљну критику - рекао сам да му се то више не понавља", наводи Кецман за ББЦ на српском.

Богдановића из тог периода описује као играча „великог кошаркашког талента и дозе позитивног спортског безобразлука".

„Мени је у старту био симпатичан, пун енергије, знатижељан, понекад дечачки несташан и видело се да га треба усмеравати на прави спортски пут што се тиче обавеза и одговорности, што је нормално за све младе спортисте", каже Кецман.

Кецман је у клубу остао до 2012. и сматра да Богдановић до тада „није скроз спознао да без рада, посвећености и усредсређености на тренинге и утакмице нема очекиваног напредовања".

Исте године у клуб се вратио Душко Вујошевић, када Богдановић полако добија шансу, али се и мења.

„Кад сам почео да радим са Дулетом он ми је највише помогао у том професионалном размишљању, уопште нисам знао шта то значи бити професионални кошаркаш", изјавио је Богдановић 2020. у подкасту Спортклуба.

„Долазили бисмо у шест ујутру и он је (Вујошевић) само са мном радио два сата... Имао је тај војнички систем, али мени је то помогло."

О свему томе недавно је причао и Вујошевић.

Када се вратио у клуб, навео је уз благи осмех, Богдановић је био „један од најбољих играча на београдским сплавовима и 13. играч у Партизану".

„Када је излазио из Партизана, био је играч који је у утакмицама са јаком Звездом, у финалу плеј-офа, дао више од 130 кошева."

До тренутка објављивања текста Вујошевић није одговорио на неколико порука и позива новинара ББЦ-ја поводом текста о Богдановићу.

„Мислим да је та сезона 2012/2013 била његова прекретница", сматра Кецман.

„Коначно је показао колико може, а те одличне игре биле су резултат максималне посвећености тренинзима, уз свакодневни индивидуални рад."

Велику пажњу јавности изазвао је и случај из 2014, када је Вујошевић Богдановића, после једне грешке на мечу, зграбио за врат.

„Давно је то било, 100 пута сам причао о томе", рекао је Богдановић 2020. за Спотлајт подкаст.

„Имао сам такав однос са њим, гледао сам га као ћалета, ту ме је мало разочарао, али погреши човек."

У дресу црно-белих Богдановић је освојио две титуле регионалне АБА лиге, два Купа Радивоја Кораћа, четири пута је био и шампион Србије.

Посебно се памти та финална серија против Црвене звезде из 2014, када је у просеку бележио 30,8 поена по мечу, што му је донело и МВП титулу.

НБА и капитен

Богдановић те 2014, као једна од највећих младих звезда Европе, прелази у Фенербахче, са којим постаје шампион Турске и Европе, а улази и у први тим Евролиге.

На крају је, уз Милоша Теодосића, донедавног капитена репрезентације Србије, изабран у најбољи тим Евролиге у прошлој деценији.

У Сакраменто одлази 2017, када је генерални менаџер клуба био Владе Дивац, чувени репрезентативац Југославије и легенда клуба.

„Кад сам га први пут видео, помислио сам 'овај момак баш зна да игра'", каже Кори Бруер, који је у каријери наступао за низ НБА клубова, а са Даласом 2011. постао и НБА шампион.

За Богдановића каже да је добар шутер и додавач, неко који може да игра на више позиција у тиму - и плејмејкера и бека - што је „невероватан квалитет".

„Често момци раде само једну ствар одлично, а он је добар у више њих", каже Бруер.

„Притом стално ради на свом телу, схвата све то заиста озбиљно, што је неопходно ако хоћете да будете један од најбољих играча у лиги, што мислим да он заиста јесте."

И он ту помиње исто што и остали - видео игре.

„Стално их је играо", каже уз широк осмех.

„Завршимо тренинг и он одмах каже 'идем да играм'... Ја сам старији и ништа не знам о томе", наводи 37-годишњи Бруер, који је од 2020 у пензији.

Мисли да ће 30-годишњи Богдановић још напредовати - „постајеш све старији, али си онда и паметнији" - а одлуку да постане капитен Србије сматра добром.

„Има јаку личност, добар је на терену, али је и спреман да каже другима шта мисли, да нешто овако или онако треба да се уради... Такав капитен и треба да буде", истиче.

Баскет

Живот се у Миријеву у међувремену наставио, али кошарка је и даље ту.

Страхиња Мићовић, као други професионални кошаркаш из одељења 6/5, каже да НБА гледа „са једном пажњом када су Богдановић, Јокић и Дончић они на терену", а потпуно другачије када нису.

Воркрафт не игра толико као раније - добио је дете, па не стиже.

„Волео бих кад бисмо Богданов дрес из Житка ставили на хуманитарну аукцију, доста је деце којима је потребна помоћ, а сигуран сам да би и он то волео", наводи Перица Бобић, још један Богдановићев саиграч који је у међувремену постао отац.

Разредна Јелена Симић такође живо прати Богдановићеву каријеру.

„Када је генерација Саше Ђорђевића у Атини 1995. освојила злато, причала сам деци да су то била тешка времена и да је зато један од репрезентативаца певао навијачку песму која није примерена, објашњавала им зашто то није добро...

„Ту сам помињала неке старије кошаркаше - Моку Славнића, Мирзу Делибашића, Дражена Далипагића - и било је опште изненађење.

„'Па ви наставнице пратите кошарку', питају ме, а ја им кажем 'зашто мислите да је не бих пратила'."

Увек се, како каже, обрадује када на телевизији угледа бившег ученика.

„Озарим се, као и због било ког другог ученика који је успешан... Некако вам то даје наду да сте за 30 и више година у просвети имали неке резултате.

„И оне чувене Богданове тројке, то ме увек обрадује", додаје уз осмех.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]