Коњички спорт и Никола Јокић: Све што треба да знате о коњичком спорту у Србији

„Све је мање добрих тамбураша, фијакера, снаша и салаша; све је мање коња, коња који јуре, а у ствари никуда не журе."

Уз те стихове Звонка Богдана је прошле године Николи Јокићу - у његовој штали - додељена друга узастопна титула за најкориснијег играча (МВП-ја) НБА лиге, а у знаку коња прошло је и недавно освајање прве шампионске титуле у историји Денвер Нагетса.

Јер Јокић се веома бринуо како да са слављеничке параде у четвртак на улицама Денвера, стигне у недељу на касачке трке - када је коњ у касу, не у галопу - у Сомбору, родном граду удаљеном читавим океаном.

„Коњари кажу - када прогуташ коњску длаку, готово је", наводи Ђорђе Перовић, један од најпознатијих српских џокеја, за ББЦ на српском.

„И ја исто тако као Јокић, некада дођем на хиподром само да су ми коњи ту негде… Не морам да их мазим, само нек су ми у видокругу."

Љубав према коњима једног од најбољих кошаркаша света последњих година ставља у центар пажње читав коњички спорт, који већ деценијама опстаје уз велике проблеме.

„Југославија је у оно време имала сасвим пристојан кредибилитет, Београдски хиподром је био један од бољих у малим земљама - нисмо заиста имали чега да се стидимо", наводи Томислав Вишњић из Савеза за касачки спорт Србије, за ББЦ на српском.

„То је трајало до 2000. године или нешто пре тога... Тада почиње пад."

Управо је Београдски хиподром, познат и као Хиподром код Цареве ћуприје, један од симбола пропадања коњичког спорта, који на овим просторима постоји још од 19. века.

Коњичких трка у Шапцу је било још 1829. године, 1863. биле су прве у Београду, где је 1885. основано и прво коњичко друштво у Србији, пише Виолета Шиљак у књизи „Историја спорта".

Предузеће Хиподром Београд је 2006. отишло у стечај, да би се убрзо нашло у рукама града као јавно предузеће, док простор од 24 хектара на којем се хиподром налази припада држави.

Трка данас има, али је хиподром у катастрофалном стању и његова судбина је под знаком питања услед честих гласина о селидби и поред акција које су апеловале на спас најстаријег спортског објекта у граду.

„Све ово данас је чиста љубав… Остали су само људи који воле коње", каже Перовић кратко.

Из Савеза за коњички спорт Србије, који се бави надметањем у коњичким дисциплинама попут прескакања препона, у писаном одговору за ББЦ као највећи проблем такође истичу „одсуство националне инфраструктуре за одвијање тренажно-такмичарских активности".

„Напретка нема без већег учешћа државе, што чак није ни питање финансирања, већ само приступа и бриге", каже Вишњић.

„Јер људи овде воле коње, када направите добар тркачки дан, скупи се и данас по неколико хиљада људи, више него на фудбалу... Они морају добро да се напрегну да скупе толико уколико нису Звезда и Партизан."

Кад прогуташ длаку: Љубав и едукација

Тројица мушкараца по врелом јунском дану седе под великим дрветом, тик уз стазу београдског хиподрома.

Недалеко од њих, једна жена купа коња, тако да њихово ћаскање уз сок прати ритам капљица које се одбијају о његове сапи и леђа.

„Момак је геније, нормалан и паметан дечко који уме да се понаша", каже о Јокићу један од њих, који се представља као Драган, не желећи да открива презиме.

Јер Јокић је увек тема када су коњи у питању.

Ни океан није омео центра Нагетса да брзински стигне из Америке на трке у Сомбору, где су га пратили бројни фоторепортери, телефонске камере и погледи обожавалаца кошарке.

„Оно што смо уништавали деценијама, сада нам је одједном важно", наводи кратко Драган, генерални секретар коњичког савеза у време Југославије.

Коса му је проседа, са раздељком на средини, а на себи има плаво-белу мајицу на пруге, налик морнарима.

„Шта би се десило да нема Јокића", додаје Никола, крупни човек у плавој мајици који седи лево од њега.

На питање од када раде са коњима, он уз осмех одговара: „Од пре подне".

„Ако рачунам ујакове коње кад сам био мали, онда цео живот, од рођења", наставља.

И шта је то у њима тако посебно?

„Не знам, ми само гледамо лову, не гледамо коње уопште", каже Никола, смеје се и намигује.

У њиховом дијалогу одмах следи мало едукације шта је шта и ко је ко у свету коњичког спорта.

„Шта ће Јокић сад? Он воли касаче, бави се дечко њима", наводи Драган.

„То није спорт, то су трке", убацује се Никола.

„Јесте, то је његов спорт."

Појам коњички спорт обухвата све дисциплине спортова са коњима, попут дресурног јахања - које називају и балетом за коње - прескакања препона и тродневног испита спретности, што су олимпијске дисциплине, али и неколицине других.

Све то, објашњава дуо са хиподрома, потиче из аристократије и коњице при војскама, где су те дисциплине представљале официрску забаву.

„Једна од специфичности овог спорта је што не прави разлику између полова - мушкарци и жене се равноправно такмиче у свим дисциплинама", истичу из Савеза за коњички спорт.

Трке су нешто потпуно друго, а Вишњић каже да њих људи воле из неколико разлога.

„Ту су људи који воле контакт са животињом и природом, па они који долазе због узбуђења око клађења и погађања резултата, а потом власници коња, који од тога и зарађују."

Деле се на галопске и касачке, по начину на који коњ трчи.

Дефиниција каже да је кас трк у два такта, а галоп у три, што у пракси значи да су галопери у пуном трку, а касачи не, иако су мале нијансе.

Уколико касачи током трке пређу у галоп, аутоматски су дисквалификовани.

„Касачки спорт је више народни, а галопски спорт аристократије", наводи Вишњић.

„Због тога је масовнији и у смислу броја коња и броја људи који су укључени у спорт, док код галопера све зависи од неколико великих ергела."

Коње који су за галоп описује и као „нежније", наводећи и да им „краће траје тркачки век", али истиче и да су десетак пута скупљи од касача.

„Од када су Арапи ушли у то, цене су отишле у небо, ту више нема граница."

Разлика је и у томе што галопери углавном имају џокеја на леђима, док касачи најчешће вуку сулке - колица на два точка, на којима је и Јокић виђен неколико пута.

„Са касачима можеш да једеш колико хоћеш и да будеш тежак, код њих то нема везе", наводи уз осмех џокеј Перовић.

„Ја сам увек био мали и ситан, тако да сам почео са галоперима, а не знам да ли би ми се касачи свидели зато што сам и зависник од адреналина.

„Има га и код касача, али ако возиш картинг, онда не желиш да останеш ту… Хоћеш у Формулу 1", додаје и смеје се шеретски.

Погледајте видео: Од Србије до Јужне Кореје, прича о Ђорђу Перовићу

О тркама и адреналину

Тог 18. јуна Јокић се на трибинама сомборског хиподрома задржао тек десетак минута.

„Па да, није могао да гледа трку на миру", каже Перовић.

„Знаш ти која је напетост када трчи неки коњ за ког навијаш, а камоли када је у питању твој коњ... Да ме у том тренутку сликају са свих страна, мислим да бих полудео."

Јокић притом, додаје, није из тог света.

„Навикао је да буде прљав са коњима, да их купа и изводи на стазу, па вода, блато... Сигурно једва чека када ће све поново буде нормално."

Тркачка сезона траје од почетка априла до октобра и трка има готово сваког викенда.

„Највећи центри су пре свега Војводина, која ту традицију вуче још из Аустроугарске, па Пожаревац, Велика Плана и општине које гравитирају ка Поморављу, Лесковац и Ниш на југу, као и околина Чачка на западу - тамо се гаје касачи", каже Вишњић.

Шабачки хиподром такође је познат као значајан центар развоја читавог коњичког спорта.

Главна касачка трка године - дерби - биће одржана 13. августа у Сомбору.

„То је главна трка сваког коња у животу, ту се види ко је ко, а реч је о генерацијској трци - трче је коњи стари четири године", истиче Вишњић.

Поред те, позната је и Суботичка миља, Петровданска трка у Србобрану, Љубичевске коњичке игре, па државна првенства и многа друга мања или већа надметања.

„Све ово што се дешава са Јокићем претпостављам да ће привући људе и на следеће трке."

А од њих, тврди, нема ништа боље.

„Кажу ови што се тиме баве као бизнисом, да је тих 50 или 100 метара завршнице у коњичким тркама - и на галоп и на кас - убедљиво најузбудљивији спортски догађај."

Исто каже и Перовић, који у каријери има на десетине хиљада трка и око 1.200 победа широм света, па и на Далеком Истоку.

„У Јапану 200.000 људи дође на трку, а у Кореји 100.000 и знаш који је адреналин јахати ту, кад уђеш у последњих 200 или 300 метара, а чујеш хук толиког броја људи.

„У Јапану кад пипнеш џокеја, то је као да си пипнуо бога."

Погледајте видео: Монголски дерби - најтежа и најжешћа трка коња на свету

Колико је ту до коња, а колико до џокеја?

„Колико добар џокеј може да поправи коња, толико лош може да га поквари, али са добрим коњем и лошији џокеј може да нешто уради.

„Али када јашеш неку рагу, мора да си баш мајстор", наводи Перовић уз осмех.

На питање може ли од тога да се живи у Србији, одговара да може, али не може да се уштеди.

„У иностранству може лепо да се заради, од 60.000 до милион евра по трци у Јапану, од чега џокеј има 10 одсто и сутра ујутру имаш паре на рачуну."

А код нас?

„Овде је у кешу", каже и смеје се.

Стање коњичког спорта у Србији данас описује као „чист аматеризам, барем што се тиче галопа у последњих двадесетак година".

„Касачи су доста озбиљнији, направили су неку основу."

Како ући у коњички спорт

„Затегни дизгин, спусти пету", виче коврџава девојка у белој мајици, док сигурно гази по прашини и барама београдског хиподроми, заштићена гуменим чизмама.

Око ње, по снажном сунцу које неуморно пржи, неколико људи учи да јаше.

„Поред тога што им пружаш љубав, од коња мораш мало и да захтеваш", открива прву од безброј тајни заната 22-годишња Вања Глишић из Београда, инструкторка јахања.

„Ако то не радиш, онда они буду као распуштена банда... Живо биће су, имају своје ја и срећа што нису свесни сопствене снаге - у том случају ништа не бисмо могли да радимо са њима."

И она каже да је у близини коња од кад зна за себе.

„Опушта, доста помаже са анксиозношћу, стресом... Баш помаже.

„Кад сам била у средњој школи, па на факултету и крене на хиљаде чуда, одем на јахање, искључим мозак скроз."

Школу јахања је отворила недавно и каже да има људи, иако спорт није јефтин - цена једног часа варира, али се креће од 1.200 до 2.000 динара.

„Терај га мало брже, имаш бич, опет ти спава, мора бржи ход да буде", виче ученици.

Девојчици у мајици препуној најразличитијих цветића и розе патикама иде сасвим добро на једном вранцу, чије се црнило лепо уклапа уз њено шаренило.

Иза ње је једна још мања, коју беспоговорно слуша велики дорат - коњ браон боје.

Један од ученика је и глумац Јован Јовановић, познат по улогама и серијама Жигосани у рекету и Војна академија, као и представи Осама, касаба у Њујорку.

„Треба да крајем месеца снимам серију о Михајлу Пупину, где играм новинара који све време прати старијег Пупина, па морам да научим да јашем", каже Јовановић за ББЦ на српском.

И како је на коњу?

„Човеку од два метра је другачије него овима нижима", одговара.

„Добро је, борим се, тражим баланс и учим основне вежбице за сада, трудећи се да дођем до доброг резултата, да не би снимање због нас каснило... Мене и коња", додаје уз осмех.

И он се, истиче, на први поглед заљубио у коње.

„Стално ми их мењају, па се сваки дан заљубљујем изнова, али јесте - предивна животиња."

Једна од њих је Јафа, бивша препонашица за коју инструкторка Вања одмах каже да је прелепа - „лепа јој је и глава и шишкице и све" - иако није љубитељка дората.

„Тако, пробај још мало више да се подигнеш", виче Вања, држећи Јафу за узде.

Један од коња се у том тренутку побунио и одлучио да легне у прашину, са све девојком од двадесетак година на леђима, па је Глишић морала да интервенише.

„Племенита животиња, помаже у развоју и деци одраслима, за став тела је одличан спорт, да исправиш леђа, али може бити и ризичан", наводи.

„Уместо лопти или клизаљки, испод себе имаш животињу од 200, 300 килограма и у секунди се све промени… Они су жива бића, могу да се уплаше, а када коњ побегне и у страху је, не размишља много о човеку."

Један од људи са хиподрома тог дана је тешко повређен када је након пада џокеја на њега налетео коњ у пуном галопу.

„Греота, много добар човек", каже Вања кратко.

Опстанак

Док Никола и Драган и даље седе у хладу, стазом пролеће коњ у галопу.

Топот његових копита и фрктање од великог напора одјекују хиподромом.

„Да ли ви верујете да Јокић може сам да промени стање коњичког спорта у Србији?", пита Никола и одмах сам одговара: „Ни милиметар, без државе нема ништа".

„Није то ни држава", наставља Драган. „Је л' има неко ко то воли, коме то нешто значи? Па нек' се бави тиме, само да му нико не смета. Суштина је да људи то воле и зато опстаје."

Исто наводи и џокеј Перовић.

„Мислим да људи воле коње у Србији, када би се мало повећале награде, мало уложило пара, то би било добро и за државу и за нас за све."

„Ја кад сам био клинац овде је све било пуно", каже сетно, показујући око себе по београдском хиподрому.

Трке тамо данас организује удружење Белгрејд рејсинг клаб (Belgrade Racing Club - BRC) у сарадњи са јавним предузећем „Хиподром Београд".

„Држава треба да реагује, али не треба нешто много да се улаже, само да се врати као што је некад било", сматра Перовић.

„Дакле, трибина од дрвета - стара је изгорела 1999. године - старт машина, да најмања награда буде 1.000 евра, па да видиш како би људи купили 150 коња и онда дође дан трке, па погоди ко ће да победи од њих 15."

Тако је, наводи, барем било некад.

„Лепе квоте, погодиш прва четири или пет по реду и одеш кући са лепим парама, па доведеш још пет комшија, родбину... Све то повлачи једно друго, са само мало уложених пара."

Али колико њих заправо то успе? Није лако погодити првих пет у низу.

„Није, али је лакше првих пет од 15, него седам од 39", одговара уз осмех.

Вишњић тврди да би развој коњичког спорта Србији донео разне користи.

„Прво је ту развијање коњарства као гране сточарства, па може и да се заради кроз клађење и порез, а ту је и спортски значај, као и туристички.

„Дакле, најмање четири министарства би имала користи од тога, ако већ мешамо државу."

Ту је и пето - Министарство за социјални рад, због „запошљавања углавном нешколоване радне снаге, социјалних програма и рехабилитације уз помоћ коња".

Будућност

Галопски дерби на београдском хиподрому на програму је у првим данима јула.

Перовић ће се тркати, али само, како каже, у оквиру припрема за нешто већу трку 30. јула у Мађарској, где може да се заради више пара.

„Нисам више млад, гледам где могу да брзину да узмем кинту, па после да будем тренер", каже џокеј рођен 1981. године.

У Србију се вратио пре неколико година, када му се супруга разболела, потом и преминула.

„Сад сам ту са клинцем, план ми је да за годину две одем поново у Јужну Кореју или Хонг Конг, имам услова за то.

„Пре сам у Италији јахао током зиме, кад овде нема трка, па се вратим на пролеће, али сада сам и тата и мама, морам да будем са клинцем што више."

Једно је сигурно, коњи ће увек бити у његовој близини.

„Па бежао сам из школе због хиподрома, само да бих што више времена проводио са коњима."

Јер прогутао је коњску длаку, као високи момак из Сомбора који воли и песме о коњима.

Коњима који јуре, а у ствари никуда не журе.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]