Дејтонски споразум окончао рат у Босни, па прерастао у 'лудачку кошуљу'

„Јесте ли чули да ће престати да пуцају?“, ова реченица изговорена у новембру 1995. за Сању Стијак из Бањалуке значила је нови почетак.

Не сећа се ко ју је изговорио, али сећа се еуфорије која обузела њено тело.

Троипогодишњи рат у Босни током којег је погинуло више од 100.000 људи завршен је после три недеље преговора вођених у ваздухопловној бази Војске САД „Рајт Патерсон" у Дејтону, држава Охајо 21. новембра 1995.

„Ми смо толико били срећни, сећам се као да је данас“, каже Сања за ББЦ на српском.

Ратне године провела је са сестром и њено троје деце, док је зет био на ратишту.

Сања, Бошка и Емира из Бањалуке, Мостара и Сарајева, три регионална центра, испричале су за ББЦ како се сећају рата, али и мира који већ три деценије кроји судбину читавој БиХ.

Дејтонски споразум потписали су Алија Изетбеговић, први председник Босне и Херцеговине, Фрањо Туђман, председник Хрватске, и Слободан Милошевић, председник Савезне Републике Југославије, а ратификован је 14. децембра 1995. у Паризу.

Анекс 4 овог документа данас је Устав земље подељене на два ентитета, Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине, и Дистрикт Брчко.

Истовремено, Босна је добила и Високог представника међународне заједнице, чији је задатак да се стара о спровођењу договорених начела.

Бањалука

Распад Југославије, почео је проглашењем независности Словеније и Хрватске, затим сукобима са Југословенском народном армијом, а разбуктао се у Хрватској, па потом и у БиХ, док су Србију потресали немири, пре свега, у тадашњој јужној покрајини.

Почетак рата, Сања је дочекала у родној Босанској Костајници, месту на северозападу земље, уз границу са Хрватском - близу борбене линије.

„Били смо узнемирени и уплашени јер се око нас пуцало."

Када се преселила у Бањалуку, под контролом Срба из Босне, била је далеко од ратних дејстава.

Иако се ту нису водили оружани сукоби, „непрестано смо сретали наоружане војнике, то је било нормално.

Живот је тих година, каже, био врло тежак, беда се видела на сваком кораку.

„Било је заиста ружно и тужно, сестрини дечаци су знали да нас и насмеју, али углавном смо биле потиштене."

„Није било струје по два месеца или више", сећа се Сања.

Сестрин кум је из Швајцарске слао пакете са одећом за децу и понешто хране.

„Рижу, уље, зачине, чак и шећер и со! Шампоне и сапуне."

Сања сада живи у насељу Барловци у којем су пре рата углавном живели Хрвати.

„Данас овде живе Срби из Санског моста, Гламоча, Хрватске, Бихаћа.... скоро да нема староседелаца."

Пре рата, у Бањалуци је живело 195.000 људи, 10.000 више него данас.

Већину од 54 одсто чинили су Срби, а Бошњаци, Хрвати, а остатак су били људи који су се изјашњавали као Југословени.

Према последњем попису становништва из 2013, у Бањалуци је живело скоро 90 одсто Срба и тек седам одсто Хрвата и Бошњака у односу на предратних 30 одсто.

„Много се променила етничка структура града, моји су и пре рата живели у Бањалуци, данас је много више Срба него пре рата."

Погледајте видео: Дејтонски споразум 30 година касније: Усхићење и изневерена очекивања

Мостар

Вест да је рат завршен Бошку Ћавар затекла је на радном месту, у тек отвореној Хрватској поштанској банци у Мостару, највећем граду Херцеговине.

Овде на југу државе, Дејтонски мир био је мање важан, јер су борбе завршене потписивањем Вашингтонског споразума 18. марта 1994. којим је окончан сукоб Хрвата и Бошњака.

После три године избеглиштва, прво на хрватском приморју, а касније у Ексетеру, градићу на југу Енглеске, договор званичника био јој је довољан разлог да се врати у Босну.

То је и учинила у августу 1994. пет месеци после потписивања Вашингтонског споразума којим је успостављена Федерација, један од два ентитета у БиХ.

„Кад сам се вратила из Енглеске и дошла пред врата, граната је пала у двориште.

„Иако је био потписан Вашингтонски споразум, мир још није наступио“, прича Ћавар за ББЦ на српском.

Рат у Мостару првобитно се распламсао између Хрвата и Бошњака, са једне, и Срба, уз подршку тадашње југословенске војске, са друге стране.

Убрзо се некадашња заједничка војска повлачи, али отпочињу борбе хрватске и бошњачке стране.

У гранатирањима Хрватског већа одбране, током јесени 1993, погођен је Стари мост, најпознатији симбол града.

Када је Дејтонским споразумом 1995. окончан рат у целој БиХ, славило се и у Мостару.

„На послу смо направили прославу проглашења мира“, сећа се Бошка показујући на фотографију насталу током славља.

Ипак, овај град је и даље јасно подељен на хрватску и бошњачку страну.

И посетиоци примећују различиту архитектуру у одвојеним деловима града на Неретви, а деценијама после рата подељене су и школе, па чак и комуналне службе.

Сарајево

Већи део ратних година, Сарајка Емира Диздаревић провела је у подруму зграде у којој је живела.

„Дневно сам од хране имала четврт хлеба и литар воде“, прича ми Емира.

Хиљаде људи, попут ње, у Сарајеву је три и по године живело под опсадом и сталном претњом експлозија граната или снајпера.

Снаге босанских Срба пуцале су на град са околних брда са позиција на којима су биле од априла 1992. до повлачења после потписивања Дејтонског мира.

У најдужој таквој опсади једне престонице од Другог светског рата у 20. веку, живот је изгубило више од 10.000 људи, међу којима 1.601 дете.

Градом је владала несташица, а Емира једино није била жељна воде коју је њен супруг доносио у канистерима.

„Два на леђа, два у руке.“

Обрадовали би се када би добили хуманитарну помоћ за коју каже да је једва била јестива.

„То је неко наменио да баци рибама у море, али долазило је нама.

„Добијали смо кекс старији од моје деце.“

Син и кћерка који данас живе ван БиХ у рату су били у тридесетима.

У пролеће 1994. успела је да оде код деце у Праг и остала је две године.

Вест о проглашењу мира, обрадовала ју је.

„У моменту сам била срећна. Док нисам преспавала.“

Емира је пут у Праг планирала накратко - да види децу, али повратак у Босну није био могућ.

„Нисам могла да се вратим.“

Све док чешке власти нису организовале повратак избеглица авионом Емира је морала бити избеглица.

То је није превише радовало јер је њен дом био 782 километра ваздушне линије од Прага.

„Преко Хрватске нисмо никако могли да прошемо јер су се Хрвати ваљда бојали да ћемо остати у Хрватској, шта ли.“

Ни Чеси нису били превише благонаклони према избеглицама, сећа се.

„Они су нас посматрали као да смо дошли из пећине, мислили су да нисмо цивилизовани.

„Објашњавали су нам како ради аутоматска машина за веш што смо ми сви имали пре 50 година“, додаје Емира.

Живот у избеглиштву јој је био посебно тежак јер није знала шта се дешава у њеној домовини.

Информација је била највећи луксуз.

„Ми смо у ствари били изгубљени, ми нисмо имали информације одавде него само што вам ЦНН (америчка телевизијска мрежа) да.“

За њу је и то био проблем јер је морала да чека децу да јој преведу вести са енглеског, будући да је у школи учила немачки језик.

Од 2,2 милиона избеглица из Босне, после рата се вратило више од милион људи.

Међу њима су и Емира и Бошка.

Опсада Сарајева: Сећања преживелих

„Мислила сам да је мир наступио и да је потребно градити боље друштво, да се враћамо својој држави и да градимо ову земљу“, прича Бошка.

„Било је то погрешно мишљење“, додаје.

У свету и даље живи 16.935 избеглица из Босне са тим статусом, док је интерно расељених у држави скоро 100.000.

Дејтонски споразум - бесконачна привременост

Споразум потписан у Дејтону донео је и ново компликовано уставно уређење држави, подељеној на два ентитета.

Федерација БиХ је додатно подељена на 10 кантона, па уз Брчко дистрикт ова мала земља има чак 14 често нефункционалних влада.

Уведен је статус „конститутивни народи" који у одређеним областима Србима, Хрватима и Бошњацима даје предност у односу на 17 националних мањина, попут ексклузивног права кандидатуре у трочлано Председништво.

Горњи дом Парламентарне скупштине БиХ, као најважнији законодавни орган власти, доступан је само Србима, Бошњацима и Хрватима, а често се користи као механизам блокаде.

Све то многима ствара осећај безнадежности.

„Толико година после Дејтона ми и даље стојимо у месту. У ствари, ми тонемо“, каже Емира.

„Једино што је споразум добро донео јесте што је престало пуцање и гине на свим странама.“

Погледајте видео причу о сарајевском хотелу у данима опсаде

'Обожавам Дејтон, хвала Богу на њему'

Док је за Емиру то једини плус споразума, за Сању је много више.

На почетку рата је имала 24 године и једва је чекала да њена 'младост на паузи' поново оживи.

Критике на рачун Дејтона одбацује.

„Нешто распакују Дејтон, стално овај наш (Милорад Додик, донедавни председник Републике Српске) говори о распакивању, па не смеш човече дирати у Дејтон.

„Дејтон је нас спасио, нешто најбоље што се десило“, прича Сања за ББЦ на српском.

Сећа се да су у време потписивања споразума на власти у Хрватској били Фрањо Туђман, у Србији Слободан Милошевић, вођа босанских Срба Радован Караџић, Бошњака Алија Изетбеговић, а Хрвата Крешимир Зубак.

„Посвађали су нас, натерали да се убијамо, а онда се неко сетио да донесе мир.

„Дејтон је нешто најбоље што се десило. Обожавам Дејтон и Богу хвала да се десио.“

Бошка Ћавар, која је четири године била и градска одборница, није задовољна Дејтонским споразумом.

Каже да има добрих делова, али исто толико и лоших.

„Које су наше власти морале да усаглашавају, мењају, поправљају", примећује.

Уверена је да власт није била расположена да било шта мења јер им одговара стање на терену.

„Стање у којем може да се пљачка без проблема, у којем нико нема одговорност, шта год се дешава у држави никада не знамо ко је одговоран.

„Ово је општи хаос и не знам ко овде сада може да направи ред“, каже некадашња политичарка.

По завршетку рата имала је 45 година и надала се да ће кренути обнова и просперитет као после Другог светског рата, када је настала социјалистичка Југославија.

„Живели смо с неким ентузијазмом да ће се земља почети да се развији, да ћемо градити фабрике као некада и да ће сви наћи своје место у овој лепој земљи.“

Разочарана је, јер се то није десило 30 година.

„То је комад папира који мора да се мења“, каже Ћавар.

Погледајте видео: Како се сећамо Дејтона

Треба ли Босни Дејтон 2.0?

Годинама се залаже за промену споразума што сматра надограђивањем нечега што је било хитно и мировним циљем.

„За нас који живимо у БиХ Дејтон је лудачка кошуља. Дејтон је унео хаос", сматра Ћавар.

Мењала би структуру власти и смањила бих број премијера и министара којих је у БиХ више од 100.

За Емиру, данас 84-годишњакињу, споразум је неизводив.

„Видите шта смо добили. Кобајаги два ентитета, уствари су три ентитета“, додаје алудирајући на моћ сконцентрисану у рукама политичких представника Хрвата у неколико кантона у Федерацији БиХ.

Сматра да је садашње уставно уређење пут ка пропасти.

„Имате три државника у једној малој држави која је мало већа од Лихтенштајна“, додаје, описујући трочлано Председништво БиХ.

Последњих година све чешће се говори о „Дејтону 2“, али због превише различитих погледа и интереса то није изгледно.

„Овај народ није спреман да се одмакнемо до Дејтона и тако ће бити још 100 година“, сматра Сања.

„Ми не знамо сами да живимо, морамо да имамо некога“, додаје, алудирајући на високог представника међународне заједнице у БиХ који има веће овлашћења од многих монарха на свету.

Његове одлуке објављене на интернету имају снагу закона усвојених у парламенту.

Донедавни председник Републике Српске Милорад Додик их није поштовао па је због тога осуђен на годину затвора - коју је откупио.

Додику је забрањено и да у наредних шест година обавља политичку функцију.

„Немој да говоре - да није овог странца, било би боље.

„Да га нема овде би био рат“, каже Сања која се сваки пут уплаши када неко помене промене Дејтонског споразума.

Додик се често позива на поштовање „изворног Дејтона“, али често има и антидејтонске изјаве и потезе, попут позива на самосталност Републике Српске која је први пут као административно-територијална јединица призната у Дејтонском споразуму.

„Често се од власти коју ја не подржавам прети ратом.

„Нису ти људи живели у рату, не знају они шта је рат. Мени је погинуо кум, братић, зато нам треба Дејтон.“

„Боље сам живела у рату и после рата него данас“.

Почетна еуфорија, ентузијазам и нада годинама после потписивања споразума прерасли су у очај, огорчење и бес, јер квалитет живота опада.

„Са четвртином хлеба и литром воде смо боље живели“, прича Емира којој највише смета отуђеност народа.

Када је рат завршен, Сања се надала да ће се живот само наставити.

Прве три године су јој биле лепе и пуне вере да све иде набоље.

„Ја сам у рату боље живела него данас. Са 10 марака си био краљ.“

Данас има успомене и жељу да се врати у то време.

„У тај оптимизам.

„Толико су нас уништили ови жалосни политичари, уништили су нам веру, вољу, наду... сад ми сузе крећу.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]