Трагична судбина избегле авганистанске девојчице инспирација за сликовницу у Хрватској

Марина и Мадина.

Прва је плод маште и тек се доселила у Загреб „одакле може путовати светом куда јој срце жели".

Друга је „симбол смрти на границама и мигрантским путевима кроз Хрватску" и расла је далеко од куће „на најдужој улици на целом свету", у избегличким камповима и под шаторима.

Ово су главне јунакиње сликовнице „Дјеца с игралишта Мадине Хусини", назване по авганистанској шестогодишњој девојчици коју је усмртио воз на прузи код границе са Србијом, куда су њену породицу послали хрватски полицајци, 21. новембра 2017.

„Ово је сликовница коју треба читати са родитељима наглас и онда причати о њој", говори Ена Јуров, илустраторка и једна од ауторки, за ББЦ на српском.

Повратак приче о Мадини и избеглицама у јавност, али и иницијативи да се одређени „локалитет у Загребу назове њеним именом", неки су од циљева ове сликовнице, каже Оља Савичевић Иванчевић, ауторка текста сликовнице.

„Надам се да ћемо нешто од тога постићи... Сама је по себи споменик том малом животу који је нажалост био кратак", говори хрватска књижевница и драматуршкиња, за ББЦ на српском.

Процедура је покренута 2022. уношењем имена Мадине Хусини у Фонд имена за именовање јавних површина Града Загреба, а коначну одлуку о предлогу Иницијативе „Загреб град - уточиште" донеће скупштина хрватске престонице.

Годину дана раније, Европски суд за људска права пресудио је да Хрватска мора да плати 40.000 евра одштете породици страдале девојчице којој су власти ове земље ускратиле могућност да затражи азил по преласку границе из Србије.

„Сви су скочили - осим Мадине"

Мадинина прича почиње на истоку, у родном Авганистану, одакле се њена мајка, водећи петоро деце, упутила на вишегодишњи пут преко Ирана, Турске, Бугарске и Србије ка Европској унији.

У Србији су провели више месеци у избегличком кампу, да би једне хладне новембарске ноћи породица Хусини са двојицом кријумчара стигла у Хрватску где их је зауставила полиција.

Одбијен им је захтев за азил и поручено да се врате у Србију.

Спроводећи такозвани пушбек, полицијским комбијем су довежени до границе где им је речено да „прате шине", пруге која води од хрватског места Товарник до Шида.

„Ходали смо и изненада зачули звук воза. Скочили смо на страну - сви, осим Мадине", рекао је њен брат Рашид, новембра 2017. у Београду.

Девојчицу је воз ударио неколико десетина метара даље од места где су стајали хрватски полицајци, према сведочењу очевидаца.

„Воз се зауставио, а кроз светло сам видео како лежи лицем према земљи. Пришао сам јој, подигао главу и видео крв", додао је Рашид.

Тело је колима хитне помоћи одвежено у болницу у Хрватској.

Породици није било дозвољено да је прати, већ су послати у Београд.

Хрватске власти су порицале да су грубо поступале према авганистанској породици, тврдећи у саопштењу да су их дежурни граничари видели тек пошто је дошло до несреће.

Породица је тело девојчице добила после неколико дана.

„Када смо поново видели Мадину, била је у ковчегу.

„Још је била у крви, нико јој није умио лице", рекла је њена сестра Нилаб Хусини.

Сахрањена је на крају српског православног гробља у пограничном граду Шиду, иако је породица желела да погреб буде по муслиманским обичајима.

Тело је положено у хумку без обележја, са пар дрвених штапова пободених у земљу.

Од стрипа и иницијативе до сликовнице

На идеју за сликовницу о авганистанској девојчици Ена Јуров је дошла желећи да помогне иницијативи да се нека јавна површина у Загребу назове по Мадини Хусини.

Пошто је раније цртала стрип о смрти мале Авганистанке, сада је хтела да се „проговори" о њеном детињству, животу на хиљадама километара дугој рути ка бољем животу и у мигрантским центрима.

„Желим да други људи знају за те неправедне приче, да деци буде јасно шта је граница и да имају привилегију да живе у Европи релативно сигурно, док нека друга деца, ни по чему различита, немају на то право, а ни пасош", објашњава Јуров.

У помоћ је притекла књижевница Оља Савичевић Иванчевић причом у стиху „из перспективе овдашње деце".

Иако иза себе има више романа, збирки поезије и позоришних адаптација драма за децу, рад на сликовници је био изазован и другачији, каже ауторка текста.

„Не знам постоји ли нешто потресније од смрти детета коју скриве државне институције, а које би требало да штите децу, не да их шаљу у смрт", сматра Савичевић Иванчевић.

Марина и Мадина

Кроз сликовницу се одвијају две паралелне радње - једна прати Марину, друга Мадину.

Марина се преко Сплита и Берлина доселила у центар хрватске престонице, где је одмах упознала нове другаре са којима се игра у парку Рибњак, док авганистанска девојчица иде „цестом где ходају људи и деца којима је забрањено путовати".

„Мадина путује према том игралишту као месту слободе, игре и ведрог детињства.

„Али никад није стигла", каже Оља Савичевић Иванчевић.

У сликовници се појављује још неколико ликова - деца различитих националности, рођаци и родитељи.

А важно место у причи заузимају и питања „због чега нека деца не смеју да путују, како је могуће да постоје људи без кућа поред толико кућа без људи и коме то припада овај свет".

Деца их постављају одраслима, а они нису знали да им одговоре, пише у сликовници.

Детаље о животу Мадине Хусини добили су од Маријане Хамершак, више научне сараднице Института за етнологију и фолклористику у Загребу, која је написала завршни текст о авганистанској девојчици у сликовници.

Јавни живот, библиотеке и издање у Србији

Сликовница је недавно објављена, а чињеница да ће „ући у јавни живот и библиотеке", и те како радује ауторку Ену Јуров.

„Важно ми је да она има ИСБН број (Међународни стандардни број књиге), да иде у Националну и универзитетску библиотеку Хрватске и ту је заувек", истиче илустраторка.

Ако ова сликовница допринесе да поново почне да се говори, не само о Мадини него и осталој деци која су у једнакој опасности, „већ смо нешто урадили", сматра Оља Савичевић Иванчевић.

Покренута је и иницијатива са издавачем да се сликовница подели загребачким вртићима, „деци и родитељима који желе", каже.

А волела би, додаје, и да сликовница буде објављена у Србији.

„Било би идеално, ово се догодило на граници, што такође има неку симболику", закључује књижевница.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]