Плодна долина на Путу свиле за коју зна врло мало туриста

Последњих година Узбекистан пролази кроз амбициозни национални процват туризма који трансформише ову земљу.

Али његово право срце куца у величанственој и углавном издвојеној долини.

Свиће у Ташкенту док гломазни воз из совјетских времена улази у станицу и зауставља се уз дрхтај.

Путовала сам до сада у неколико претрпаних возова широм Узбекистана, али у овом, који се упутио ка источном граду Маргилану, улазу у Долину Фергана, нема страних туриста.

У њему седим поред трочлане породице.

Матријарх, Гулнора, носи живописну мараму са шарама од подебљаних геометријских мотива.

Показујем на њу и говорим: „Аџојиб!“, што значи „сјајно“ на узбекистанском.

Она се смеши и каже ми да ју је добила из долине у коју смо се упутили.

Дан раније, на ташкентском Чорсу Базару под плавом куполом, једној од најстаријих пијаца у Централној Азији ,наишла сам на кутијицу јагода.

Иако су биле мале, укус им је био као експлозије пролећа.

Лепљивих прстију, питала сам продавца преко Гугловог преводиоца где се узгајају?

„У Фергани“, одговорио ми је.

У возу, нудим последње од тих јагода породици.

Гулнора се поново смешка и отвара ми властити кутију у одговор.

Унутра је свеже и сушено поврће у дугиним бојама: дуд, кајсије, јабуке, наранџе, јагоде, све из долине.

Потом вади керамички четвртасти тањирић и спрема нам праву малу гозбу на њему.

Ушушкана између Тиен Шана и планинског масива Алај, долина Фергана простире се преко источног Узбекистана, јужног Киргистана и северног Таџикистана.

То је једна од најплоднијих области Централне Азије, овај раскошни међупланински басен, ког наводњавају реке Нарин и Кара Дарија, вековима је рађала усеве и културе.

Такође је место насанка узбекистанске свиле, керамике и узгоја воћа - правог правцатог светог тројства које чини основу узбекистанске културе.

Попут већине савременог Узбекистана, долина Фергана протеже се дуж славног Пута свиле, служећи вековима као проводник за трговину, идеје и рукотворине између Кине, Персије и Медитерана.

Последњих година се Узбекистан ослања на корене Пута свиле за амбициозну нову туристичку иницијативу која вратоломном брзином развија његове историјске трговачке центре Самарканд, Бухара и Хива.

Али док су попуштање визног режима, увођење више нових повезаних летова и долазак првог великог међународног бијенала у земљу сместили Узбекистан на радар већег броја туриста, критичари истичу да његове дречаве реконструкције традиционалне узбекистанске културе ризикују да га претворе у прави правцати забавни парк на тему Пута свиле.

А опет, далеко од нових одмаралишта у земљи и вештачких „етнографских паркова“, у долини Фергана се одвија нешто тиша културолошка обнова.

Овај традиционални центар узбекистанске културе добија само делић посетилаца који се сливају у велике узбекистанске градове, али остаје живи музеј занатског умећа.

Текстил икат из Маргилана, једног од најстаријих градова у долини, носи се широм Узбекистана у облику капа, марама и савремених кошуља и хаљина.

У међувремену, керамика из Риштана користи се у домаћинствима широм земље да би се у њој служила храна и чај.

Воће из долине главно је обележје узбекистанског гостопримства и кухиње, са сувим кајсијама и грожђицама уз чај, нар и трешње умешане у плов, узбекистанско национално јело.

Стављам руку на срце, као што то чине многи Узбекистанци, да бих се захвалила Гулнори за њено друштво у возу и искрцавам се у Маргилану да бих пронашла пансион.

Одговарајуће назван Кућа иката , препун је традиционалних дрвених дивана прекривених живописним икат текстилима.

Ускоро сазнајем да овај посед припада породици Расулџона Мирзахмедова, пете генерације ткача свиле који је сарађивао са модним креатором Оскаром де ла Рентом на стварању колекције са препознатљивим ферганским адрасом (мешавином памука и свиле), атласом (сатенски икат) и багмалом (баршунасти икат).

Маргилан је место рођења узбекистанског иката, једне од најсложенијих текстилних традиција Централне Азије.

Позната локално као абрбанди, ова традиција ткања свиле протеже се уназад 1.000 година и кретала се дуж Пута свиле још у 11. веку.

Иако је техника иката стигла у Узбекистан после арапског освајања у 7. веку, према легенди ова дуга љубав Узбекистана започела је у 4. веку кад је кинеска принцеза прокријумчарила јајашца свилене бубе у властитој коси док је бежала од мужа у долину Фергана.

За разлику од других места у Узбекистану данас, ткање које захтева много рада у Маргилану и даље се обавља ручно.

У Јодгорлику, једној од најстаријих фабрика свиле у граду, свилене бубе постојано грицкају гомиле нежног лишћа дуда, гојећи се све док не испреду нежне чауре од сирове свиле.

„Користимо само чауре које су ларве оставиле за собом.

„Ако убијемо ларву, убијамо будућност узбекистанске свиле“, објашњава Луиза Камолова, директорка Јодгорлика.

Свила се потом пере, развлачи и тесно пакује у пређу и боји природним пигментом ради отпорности у сукцесивним фазама: кора лука за жуту, корење броћа за црвену, лишће индига за плаву и кора нара за смеђу.

Занатлије се читавог дана зноје погрбљени над масивним испаравајућим казанима, уносећи боју у ткање да би изградили детаљне обрасце који се јављају тек након што се тканине истка.

Резултат је деликатни, паперјасто нејасни обрис који се носи широм Узбекистана, и у традиционалној ношњи и у савременој моди.

„Ако помислите на узбекистански икат, ви помислите на долину Фергана“, каже Чарос Камалова, оснивачица Тепла, пијаце у Ташкенту која представља модне креаторе из читаве земље.

„Сваки креатор који ради са традиционалним текстилима користи тканину из региона. То се напросто подразумева.“

У Јодгорлику, плаво-бели свилени шалови суше се у дворишту.

„Инспирисани су бојама риштанске керамике.

„Јесте ли већ ишли тамо?“, каже ми један занатлија.

Два дана касније, у граду Риштану, дочекује ме огромни керамички ћуп који стоји у средишту кружног тока.

Према мештанима, скулптура је инспирисана локалним бокалом са четири дршке по имену бодија чукур бодија који се користи широм Узбекистана за кување воде за чај.

У Корону, оближњем музеју керамике, лутам између редова и редова вибрантне грнчарије: зделе, плочице, крчази и глазирани нар у свакој боји и величини.

„Нар је свето воће у Узбекистану.

„Поклањамо га на венчањима ради плодности, сликамо га на керамици за срећу и једемо га да нас подсећа да је живот и сладак и резак!“, каже Равшан Тоџидинов, оснивач Корона.

У радионици Рустама Усманова, делом студију, делом школи једног од најцењенијих грнчара у Узбекистану, гледам ученике како скицирају шаре поред редова полузавршеног посуђа.

„Глина коју користимо у Раштану има природну црвенкасто-жућкасту нијансу.

„Читав град је буквално изграђен на њој“, објашњава Усманов.

Ова локална глина обликује се и суши и до 10 дана, премазује белом глином и потом пече на 920 степени.

Детаљни мотиви засновани на биљу, а потом руком насликани пре другог печења на 960-1000 степени у алкалну глазуру, откривају јаркоплаву тинту која чини узбекистанску грнчарију толико препознатљивом.

„Свака риштанска керамика прича причу“, каже један од Усманових ученика.

„Птице означавају слободу, воће обиље, а крчаг – за воду, млеко и вино – сам живот. То нису само декорације, то су благослови који улазе у узбекистанско домаћинство.“

Усманов ме види како фотографишем још незрели нар на дрвету у дворишту његове радионице.

Нуди ми суве кајсије, орах и јабуке, пре него што понови оно што су ми рекли Гулнора и толики други: да оближњи град Фергана може да се похвали неким од најбољег воћа у земљи.

Кад сиђем са маршрутке (дељеног минибуса) у Фергани, града имењака долине, свуда видим дрвеће са воћем.

Винова лоза пење се преко домова од земљане опеке, трешње висе са отежалих грана а мало дрвеће кајсије цвета по двориштима.

На уличним ћошковима, видим мештане како испирају јагоде на јавним чесмама, децу како трче за одбеглим шљивама низ уличице и старице како тресу дрвеће дуда да би покупиле бобице за џем.

На пијаци је понуда вртоглава: читави редови сунцем зарумењених брескви, хрскаве јабуке послагане у пирамиде, љубичасто грожђе отежало на виновој лози и корпице јагода толико миришљавих да се осећају као парфем у ваздуху.

„Све што видите овде убрано је јутрос“, каже локални продавац.

„Узгајамо их прво за наше породице, потом за пијацу, а све што преостане продаје се за извоз.“

Захваљујући алувијалним равнима долине и дугим сунчаним данима, јагоде, трешње, јабуке и нар из Фергане развијају природну слаткоћу и мирис које је тешко опонашати, чинећи Узбекистан најбољим произвођачем воћа у Централној Азији.

Док се спремам да напустим долину, мали тренутак кристализује ми све што сам видела и окусила.

На тезги крај пута надомак железничке станице Маргилан, старија жена која носи живописну мараму од иката продаје свеже убрани дуд у златом оивиченим керамичким зделама, њихов сок замрљавши закривљену плаву глазуру.

У том тренутку схватам колико је беспрекорно свето тројство Узбекистана уткано у свакодневни живот овде.

У Долини Фергана, икат је више од костима ког је направила машина за сликање испред блиставог новог Самарканда на Путу свиле, керамика је више од обичног сувенира за полице код куће, а воће је више од добродошлице у новом хотелу у Бухари.

У свету који се убрзано креће ка режираним призорима и површинским искуствима за туристе, Фергана делује као противотров и због тога се и те како исплати направити малу обилазницу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]