Трампов нови светски поредак је постао стварност и Европа мора брзо да се прилагоди

Центар Минхена је најпознатији по шик продавницама и скупим спортским аутомобилима, али тренутно су његове улице украшене плакатима на којима се рекламирају дронови следеће генерације.

„Изградња европске безбедности је у току", гласи слоган на упечатљивом колажу елегантних црно-белих фотографија постављених преко скеле на цркви у једној од најпознатијих пешачких улица у Минхену.

Пре само неколико година, овако отворено јавно показивање војне моћи би овде било незамисливо, али свет се брзо мења, па и Немачка.

Јужна савезна држава Баварска постала је водећи немачки центар за одбрамбене технологије, усредсређене на вештачку интелигенцију, дронове и ваздухопловство.

Људи у Немачкој, као и већина других Европљана, кажу да се осећају све више незаштићени и да су стиснути између експанзионистичке Русије и економски агресивне Кине на истоку, и све непредвидљивијег, некада најближег савезника, Сједињених Америчких Држава (САД) на западу.

Више од две трећине Европљана (68 одсто) сматра да је њихова земља изложена претњама, показује недавно истраживање Евробарометра, сектора при Европској комисији који се бави анализама истраживања јавног мњења.

Прошле јесени, немачка Савезна канцеларија за цивилну заштиту и помоц́ у катастрофама први пут од Хладног рата упозорила је да рат више није „мало вероватан".

Иако канцеларија наглашава да је Немачка безбедна земља, такође саветује становницима да код куће држе залихе хране за три до 10 дана.

За сваки случај.

Од када су САД обуставиле нову директну помоћ Украјини, Немачка је сада појединачно највећи пружалац војне и друге помоћи Кијеву.

Истраживања јавног мњења показују да бирачи у Немачкој желе бољу заштиту и у њиховој земљи.

Питање за Немачку, као и за друге земље у Европи, јесте да ли су традиционални савези са САД и у оквиру НАТО-а и Европске уније, довољни, или би требало да успоставе и друга партнерства кроз ад хок (на брзину) коалиције са другим државама сличних ставова као што су Аустралија, Јужна Кореја и Јапан?

Несигурни односи

Генерални секретар НАТО-а Марк Руте ми је рекао да ће немачки буџет за одбрану до 2029. године бити већи од британског и француског заједно.

Каже да је 150 милијарди евра које Немачка планира да потроши на одбрану „невероватан износ".

То је нешто што САД примећују и цене, рекао је он.

Доналд Трамп није први амерички председник који захтева од Европе да учини више за сопствену безбедност, мада је његов тон приметно више претећи од његових претходника.

Несигурност трансатлантских односа била је главна тема Минхенске безбедносне конференције одржане прошлог викенда.

То је највећи годишњи скуп о одбрани на свету, који окупља лидере земаља, стручњаке за безбедност и представнике одбрамбене индустрије.

Иако овакви скупови препуни говора могу лако да се одбаце као празне приче, у турбулентном времену у којем живимо они могу да направе разлику, посебно незванични приватни разговори глобалних доносилаца одлука, далеко од камера.

На овогодишњој конференцији, обраћање који су сви највише ишчекивали, а неки и са зебњом, био је говор америчког државног секретара Марка Рубија, који је представљао Трампову администрацију.

Ишчекујући обраћање, европски лидери и највише дипломате били су изузетно напети и забринути.

Али зашто је обичан говор од 30 минута имао толики значај?

Зато што у последњих 80 година, од краја Другог светског рата, односи Европе и САД-а никада нису били толико нарушени као сада.

И ово није свађа пријатеља која ће лако превазићи.

Данска је и даље бесна

Током нешто више од 12 месеци од повратка Трампа у Белу кућу, амерички председник је повремено вређао и поткопавао европске лидере, уводио високе царине на њихову извозну робу, и што је најшокантније за савезнике у НАТО-у, претио је суверенитету Данске над њеном територијом Гренландом, одбијајући неко време да искључи могућност заузимања острва силом.

Говорећи на Минхенској безбедносној конференцији 14. фебруара, председница Владе Данске Мете Фредериксен, која је очигледно и даље бесна, рекла је да су Трампови планови у вези са Гренландом остали „исти", упркос трилатералним преговорима представника Гренланда, САД-а и Данске.

Трамп је за сада искључио могућност заузимања Гренланда војном силом и одустао је (барем привремено) од увођења економских санкција савезницима, међу којима су Уједињено Краљевство (УК), Француска и Немачка, које су се противиле америчким плановима за преузимањем арктичког острва.

Међутим, трансатлантско поверење је озбиљно нарушено.

Европске силе виде Трампа као председника који је изразито склон трансакцијама и који без оклевања користи безбедносне и економске односе са најближим савезницима да би добио оно што жели.

Непосредно пре него што је други пут изабран за председника, на пример, поручио је Европљанима да САД неће штитити државе које не издвајају довољно средстава за одбрану.

Истина је, међутим, да се Европа деценијама ослања на америчку заштиту.

Критичари у САД-у тврде да су европске државе деценијама могле да одржавају издашне социјалне системе, док је Вашингтон сносио трошкове безбедности.

„Навикли смо се на снажну подршку САД-а", рекао ми је немачки министар одбране Борис Писторијус 14. фебруара.

„Навикли смо се на нашу зону удобности у којој смо живели.

„То време је прошло, дефинитивно је прошло.

„Вашингтон је био у праву".

Али криза око Гренланда и други потези Трампове администрације, као на пример када је прошлог марта привремено обустављена размена обавештајних података са украјинским снагама због чега су остале „слепе" на бојном пољу, да би се извршио притисак на Кијев да почне мировне преговоре са Москвом, оставили су дубоке ожиљке и створили забрињавајуће неповерење у трансатлантским односима.

То је узроковало напетост и стрепњу у Минхену уочи изласка Рубија на бину.

На крају, његове речи биле су обојене осећајем историјског савезништва.

„Желимо снажну Европу", рекао је он.

„Два велика рата у прошлом веку служе нам као стални подсетник да је наша судбина, на крају, увек била и увек ће бити испреплетана са вашом".

Било ми је упечатљиво колико је европских политичара у публици реаговало на топлину његових речи, устајући да аплаудирају америчком државном секретару.

Било је очигледно њихово олакшање што није претио нити критиковао Европу као што је то учинио амерички потпредседник Џеј Ди Венс на прошлогодишњој конференцији у Минхену.

Али они који су пажљиво слушали, говор Рубија био је посвећен темама које су важне Трамповој администрацији и које су тешко прихватљиве за многе европске лидере.

Међу тим темама су противљење мерама за ублажавање климатских промена, скептицизам према глобализацији, мултилатерализму и миграцијама, као и подршка изградњи нове ере хришћанске западне цивилизације.

Рубио је био јасан: САД нису заинтересоване за савезнике који се држе старог статуса кво.

Вашингтон жели да гради нови пут, идеално заједно са Европом, али само ако дели исте вредности са САД-ом.

Ова америчка понуда блиског партнерства била је условна и без икакве спремности на компромис.

„Помало као (психолошки) насилни партнер", рекао је један европски дипломата, који је говорио отворено под условом анонимности.

„Подсетио је Европу колико су трансатлантски односи некада били сјајни, али је онда прешао на језик принуде: Ако желите да ствари између нас убудуће буду добре, морате да радите како вам кажем!"

Други дипломата указао је да је, упркос причи о заједничким вредностима, значајно то што је од свих европских земаља које је могао да посети после говора у Немачкој, Рубио изабрао да оде у Словачку и Мађарску пре повратка у САД.

У Бриселу се ове две земље сматрају напроблематичнијим чланицама ЕУ, које имају евроскептичне и националистички опредељене председнике влада који се противе слању војне помоћи Украјини и имају строг став по питању миграција.

Крхки нови однос

Блажи тон Марка Рубија такође је поделио европске лидере, који су недавно, током врхунца гренландске кризе прошлог месеца, једногласно говорили у одбрани Данске.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је указала на сада крхке односе са САД-ом, упркос блажим речима Рубија.

„Неке границе су пређене и више се не може назад", рекла је она.

„Европљани су претрпели шок-терапију".

Али хоће ли неке европске земље искористити топлину у Рубијевом говору као изговор да не журе да повећају војну потрошњу, како је обећано?

Буџети већине европских влада већ су пренапрегнути, а бирачи обично дају предност трошковима живота у односу на издвајања за одбрану.

Рејчел Елехус, генерална директорка аналитичког центра за одбрану РУСИ, рекла ми је да види да се раздор широм континента продубљује.

С једне стране су нордијске и балтичке државе које су географски близу Русије, као и Немачка и Холандија, које много улажу у одбрану, каже она.

А у јужној Европи, налази се, на пример, Шпанија, која се уопште не извињава што одбија да повећа војни буџет на ниво који захтева Доналд Трамп, додаје Елехус.

Француска и УК су се усмено обавезале да ће повећати војну потрошњу, али и даље траже „политички фластер" који би им помогао да бирачима објасне последице - веће порезе, мању социјалну потрошњу или више задуживања, каже она.

„Европљани су морали да приону на посао још јуче", каже она.

„Имају пет до 10 година да стану на сопствене ноге у погледу конвенционалних одбрамбених способности".

Прошле недеље, заменик америчког министра одбране Елбриџ Колби изнео је изузетно јасан став на састанку министара одбране НАТО-а у Бриселу: Европа више није приоритет САД-а, већ Индо-Пацифик.

„Под вођством председника Трампа, поново дајемо приоритет одбрани наше домовине и заштити наших интереса на нашој хемисфери", рекао је он.

Иако је нагласио да САД остају посвећене клаузули НАТО пакта о колективној одбрани, према којој се напад на једну чланицу сматра нападом на све, Колби је нагласио да ће САД смањити њихове капацитете у Европи, где ће имати „ограничено и усредсређено" присуство.

Европа мора да постане партнер, а не зависник, рекао је, позивајући на нови „НАТО 3.0".

Стари светски поредак у којем је Запад средиште света је избледео, али је састанак у Минхену прошле недеље јасно ставио до знања да је оно што следи за Европу и САД још увек прилично неизвесно.

Марко Рубио је позвао на нову еру западне цивилизације, Колби жели реформисани НАТО, док је британски премијер Кир Стармер у Минхену затражио нову верзију западног савеза.

Погледајте видео: Борба светских суперсила око контроле над Арктиком

Стармеров изнијансирани приступ

За разлику од Рубијевог инсистирања на већем националном суверенитету, Стармер је говорио у прилог дубљој интеграцији УК-а и Европе у области одбране ради смањења трошкова поновног наоружавања, али је нагласио да то не значи да УК окреће леђа САД-у.

Софија Гастон, стручњакиња за националну безбедност на Краљевском колеџу у Лондону, рекла ми је да је Страмер у Минхену успео да јасније артикулише нијансе британске стратешке позиције.

„Други савезници у Европи можда су спремнији да говоре о удаљавању од Вашингтона, али за Британију остаје стратешки императив да балансира унутар трансатлантских односа", каже она.

„Биће и тренутака када ће Британија морати да доноси тешке одлуке, а Стармер је деловао спремније да се суочи са том реалношћу.

„Кључ је заиста у дубоком разумевању националног интереса и наших инструмената моц́и и утицаја.

„То захтева много конкурентнији приступ, што се није увек чинило природним за Британију, која традиционално води дипломатију углавном на елегантан и невидљив начин, који се ослања на консензус".

У овим брзим и непредвидивим временима, европски лидери све више прибегавају појединачним коалицијама, поред традиционалних организација као што су НАТО и Европска унија, које су велике и често спорије реагују.

У те групације су укључене и неевропске земље.

Узмимо, на пример, такозвану Коалицију вољних, групу земаља које предводе УК и Француска, која је основана да би се очувао суверенитет Украјине у случају мировног споразума са Русијом.

Састанцима коалиције су присуствовале Турска, Нови Зеланд и Аустралија.

Канада све више сарађује са нордијским и балтичким државама које, како кажу, се суочавају са сличним геополитичким изазовима и имају заједничке вредности, и желе да ојачају стабилност и одвраћање од Балтичког мора, преко северне Европе и северног Атлантика, Гренланда и канадског Арктика.

Европски званичник ми је у шали рекао да Канада „сваким даном постаје све више европска".

Такође, Јапан и Јужна Кореја се све више сматрају делом „породице истомишљеника", додао је он.

Не само одбрана

Овакве ад хок коалиције нису ограничене само на одбрану.

Председник Француске Емануел Макрон одавно позива Европу да повећа оно што назива стратешком аутономијом, не само у погледу традиционалне безбедности, већ и енергетске безбедности, ланаца снабдевања и нових технологија.

У Минхену је препоручио Европи да „смањи ризик" зависности од спољашњих сила.

Овог викенда чак је и председница Европска комисије признала да ако ЕУ не успе довољно брзо да побољша конкурентност, „група држава чланица мораће сама да крене напред".

Покушаји мањих група европских сила да сарађују на унапређењу стратешке независности Европе нису увек успешни.

Пример је актуелни спор између Француске и Немачке око заједничког покушаја да развију борбени авион нове генерације.

Може се рећи и да је, упркос свим причама о изградњи европске независности, конференција у Мињену била и подсетник колико Европа и даље зависи од америчке безбедносне подршке - од нуклеарног кишобрана до размене обавештајних података и структура командовања и контроле.

Показала је и колико Европа заостаје за САД-ом у високотехнолошким иновацијама.

Али, за разлику од краткорочних механизама осмишљених за „преживљавање" Доналда Трампа, промене којима сведочимо у Европи, међу којима су и ближи савези са неевропским земљама, вероватно ће бити дуготрајније.

Чини се да свет сада игра по правилима политике великих сила.

Чак и успорена Европа мора да се прилагоди.

Главна фотографија: АФП/Геттy Имагес

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk