Да ли ће неко успети да истрчи маратон за мање од два сата

Пре него што је кенијски дугопругаш Келвин Киптум погинуо у саобраћајној несрећи 11. фебруара 2024. године, бацио је око на обарање једне од најтежих преосталих баријера у спорту: да постане прва особа која је истрчала званични маратон за мање од два сата.

Много је сада нагађања коме ће то поћи за руком, а мало њих сумња да ће то бити неко из Источне Африке.

Широм света се сваке године одржава више од десетак славних маратона, између осталих, у Токију, Лондону, Њујорку и Берлин.

Али мање позната трка у холандском граду Ротердаму доспела је у жижу интересовања 2024. године пошто је Келвин Киптум најавио да ће покушати тамо да истрчи маратон за мање од два сата.

Овај двадесетчетворогодишњак деловао је чврсто решен да коначно постигне оно што се деценијама сматрало немогућим: да обори баријеру од два сата у званичној трци.

У октобру 2023. године, Киптум, који је трчао тек трећу своју трку од 42 километара, у Чикагу је успео да је истрчи за два сата и 35 секунди.

То не само да је био нови светски рекорд, већ 34 секунди брже од рекорда који је годину дана раније поставио његов земљак и двоструки олимпијски шампион Елијуд Кипчоге (2:01:09).

„Ако погледате шта је Келвин радио, не можете да не помислите да би он био тај који ћезванично да пређе ту баријеру", каже Мартин Кеино, кенијски коментатор и бивши тркач.

„Келвинова смрт нас је свакако уназадила у потрази за том прекретницом. Али он је показао свим тркачима који се такмиче да је истрчавање маратона 'испод два сата' могуће."

Као и многи други, Кеино верује да су највероватнији кандидати за то кенијски и етиопски тркачи.

Као што смо видели у другим спортовима, трчање на дуге пруге имало је користи од унапређења режима тренирања, исхране и опреме - као што су лакше високотехнолошке патике које се везују за брже перформансе.

Светски рекорд у маратону за мушкарце, на пример, опао је за више од четири минута у последњих 20 година, а слична стопа побољшања дешавала се и у тркама за жене.

Студија америчких спортских научника из 2015. године тврдила је да су жене већ достигле властити еквивалент „немогуће" прекретнице 2003. године, кад је Британка Пола Радклиф истрчала маратон за два сата, 15 минута и 25 секунди.

Трчање на висинама Велике раседне долине

Да све буде занимљивије, спортисти из једног региона сада доминирају трчањем на дуге пруге.

Последња четири пута на Олимпијским играма, кенијски и етиопски такмичари су освојили већину златних медаља на тркачким догађајима на 800 и више метара.

У маратону за мушкарце, 18 од 20 најбржих времена у историји забележили су кенијски и етиопски тркачи.

У маратону за жене, 17 од 20 најбржих тркачица такође су из те две земље, на листи на чијем врху се налази Тигст Асефа из Етиопије (2:11:53).

Разлог за ову доминацију предмет је крупних расправа, али чини се да је кључни фактор у једначини за победу повезан са планинским регионом у Источној Африци - Велика раседна долина.

Већина елитних тркача из Кеније и Етиопије потичу одатле.

Научне студије су показале да тркачи који живе у градовима и селима високо изнад нивоа мора - нарочито људи који су тамо рођени - редовним тренирањем на великим надморским висинама стичу јаче срце и плућа тамо где је ниво кисеоника нижи.

Ово, наравно, није гаранција успеха.

Има земаља у којима људи живе на великим надморским висинама, као што су Непал и Боливија, који нису отварили сличан учинак.

Оно што изгледа да одваја Кенијце и Етиопљане је како је трчање генерацијама уткано у свакодневни живот.

Хаиле Гебрселасије, вишеструки светски и олимпијски шампион и двоструки бивши рекордер у маратону, одрастао је на етиопској фарми десет километара од школе, до које није добацивао јавно превоз.

Трчање је постала потреба да би стигао тамо где жели и Гебрселасије је развио препознатљиви стил - савијену леву руку да би могао да носи школске књиге - који га је пратило све до елитних такмичења.

„Трчао сам до школе, није било другог начина", рекао је сада пензионисани тркач у интервјуу за лист Тајмс ов Индија 2022. године.

„И морао сам трчим назад кући да бих помагао родитељима на фарми."

Култура и тежње у Кенији и Етиопији

Од тада, урбанизација је променила свакодневну рутину многих, али многи тамошњи људи још увек трче.

Марк Роиг, бивши шпански елитни тркач који је живео и радио у Кенији неколико година, присећа се како су га постиделе мајке у школи његове деце кад су причали о временима за које претрче неку раздаљину.

„Не говорим тамо више да сам тркач", каже он, нашаливши се да их има неколико са „сличним личним рекордом као што је мој".

Он тренутно води пројекат развоја талената у граду Итену, 260 километара северно од Најробија и 2.400 метара изнад нивоа мора.

Итен је локално познат као „дом шампиона", јер је база многих елитних кенијских тркача - и некада и сад.

Овај историјат охрабрује младе људе да размишљају о каријеру у трчању, каже Роиг, као и могућност зарађивања новца.

„Кенијци виде у атлетици шансу да зараде за живот, а инспирисани су великим бројем узора око себе."

Врхунски маратони могу да плате победницима и до 150.000 долара, а људи који заврше на високим позицијама такође могу бити плаћени.

Често постоје бонуси за нове рекорде или посебно брза времена, споразуми за лична спонзорства, а славнији тркачи могу да преговарају о уносним хонорарима за појављивање на тркама којима би тако дали престиж.

Верује се да је само победама на своја три маратона Келвин Киптум зарадио пола милиона долара из наградног фонда и од бонуса, према писањима кенијских медија.

Елијуд Кипчоге и 'незванични слон у соби'

Ако претражите „двосатни маратон" на интернету, неизбежно ћете наићи на чињеницу да је Елијуд Кипчоге 2019. године успео да претрчи ову раздаљину за 1:59:40 на специјално организованим догађају у Бечу.

Међутим, овај резултат није признала Светска атлетика, главно управно тело овог спорта, зато што је остварен у условима којих нема у отвореној трци.

Чест је случај имати атлетичаре који трче као постављачи темпа да би помогли звездама да трче брже, али у Бечу их је Кипчоге на располагању имао чак 35.

Они су се смењивали испред њега у формацији латиничног слова В која га је штитила од отпора ветра.

Испред постављача ритма био је низ аутомобила, од којих је један носио ласерски систем који им је показивао куда да трче.

Кипчоге је чак имао људе који су му додавали пиће са бицикла крај њега уместо да користи стационарне тачке које су уобичајене на нормалним тркама.

Али он није деловао као да га много мучи звездица која стоји уз његов резултат, нарочито зато што је наводно био добро плаћен за своју муку.

А није ни професор Ендрју Џонс, британски спортски научник који је сарађивао са њим.

„Лично ме не погађа што овај резултат није званичан. Сви који се баве спортом су желели да знају да ли је трчање испод два сата могуће, а ми смо доказали да јесте", каже за ББЦ академик са Универзитета у Егзетеру.

„Чак и у благо контролисаном окружењу, Кипчоге је и даље морао да пружи изванредну перформансу да би се постигао то време."

Шта маратон учини вашем телу

Кад је Келвин Киптум оборио званични рекорд у Чикагу прошле године, трчао је просечним ритмом од око два минута и 52 секунде по километру.

Просечан ритам аматерског маратонца је шест минута и 43 секунде по километру, према најскоријим подацима Светске атлетике (2019).

То не долази без неких озбиљних казни по тело, чак и за професионалца, објашњава професор Џонс.

„То је велика удаљеност да би се трчала високим интензитетом, тело претрпи велику штету на ком год да је нивоу тркач. А ту је и ментални терет."

Током маратона, просечан тркач изгуби око 1,25 центиметра висине због компресије кичме, али се она врати на нормалну висину касније.

Могли би да имају проблема и са нажуљаним брадавица, дехидрацијом, која повремено може да доведе до губитка и до пет килограма, а није неуобичајено за тркаче да им нокти на ножним прстима прокрваре, поцрне и чак отпадну.

„Али немојмо плашити људе", каже професор Џонс.

„Уз одговарајући тренинг, тело се прилагоди на све те изазове."

Напор који претрпе мишићи, кости и зглобови, заједно са мукотрпним тренингом, који подразумева трчање најмање 160 километара недељно, објашњавају зашто елитни тркачи учествују на свега пар маратона годишње.

Елијуд Кипчоге је трчао на свега 18 догађаја у читавој маратонској каријери, која је започела 2013. године.

Ове године, у склопу покушаја да освоји рекордно треће олимпијско злато, он планира да учествује само на Токијском маратону пре тренинга за Париске игре 2024. године, које почињу у јулу.

„Не отписујте Кипчогеа"

Кипчоге је сада најјачи кандидат за остваривање резултата испод два сата у маратонској трци.

Он остаје један од тројице живих људи који су претрчали ту раздаљину за мање од два сата и два минута.

Друга двојица су Етиопљани Кенениса Бекеле и Сисеј Лема, од којих се обојица још увек такмиче.

Уз Киптума, који нас је прерано напустио, Кипчогеов највећи непријатељ је време - он пуни 40 година у новембру.

Али „не отписујете Кипчогеа тек тако", упозорава професор Џонс.

А други експерти не искључују ни још једно „изненађење из Велике раседне долине".

„Баш као што је Киптум 'стигао ниоткуда', овај тркач би већ могао да постоји тамо у Великој раседној долини, јер има веома много талентованих тркача тамо за које још нисмо чули", каже Мартин Кеино.

Таленат је, међутим, само део једначине која води до савршене трке.

Време не сме да буде претопло нити сувише влажно, а траса мора да буде равна колико год је то могуће, што објашњава зашто је равна рута Берлинског маратона место осам од последњих десет светских рекорда за мушкарце.

Друге трке на које вреди обратити пажњу су Лондон, Чикаго и Ротердам.

„Нема гаранција да ће баријера пасти у скорије време, али људско тело је изузетно ефикасно кад треба да нас изненади. Баш као што је то радио Келвин Киптум", каже Марк Роиг.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]