Зашто се не сећамо периода када смо били бебе

Дан када смо рођени, наши први кораци, прве изговорене речи - све су то преломни тренуци у животу.

Ипак, ниједан од њих не памтимо. Зашто?

Овим питањем се деценијама баве неуронаучници и психолози.

Наша неспособност да се сећамо одређених догађаја из првих неколико година живота назива се инфантилна амнезија.

До сада су развијене бројне теорије које покушавају да објасне ову врсту амнезије.

Ник Терк-Браун, професор психологије и неурохирургије на Универзитету Јејлу у Сједињеним Државама (САД), каже да се расправа у основи своди на два кључна питања: да ли у најранијем детињству стварамо сећања, али касније не можемо да им приступитмо, или их уопште не стварамо све док не порастемо?

Све до пре отприлике деценије истраживачи су углавном претпостављали да бебе не стварају сећања, каже професор.

Неки су веровали да је разлог томе недостатак потпуно формираног осећаја себе или способности говора.

Друга хипотеза, објашњава он, јесте да не можемо да стварамо сећања пре отприлике четврте године живота, јер хипокампус, део мозга одговоран за памћење и учење, тада још није у потпуности развијен.

„Током раног детињства његова величина се више него удвостручи", каже професор Терк-Браун.

„И можда зато рана искуства које имамо не могу да се сачувају јер немамо неурални склоп који је за то потребан".

Скенирање бебиног мозга

Међутим, студија објављена раније ове године коју је водио управо професор Терк-Браун, изнела је супротно мишљење.

Његов тим је групи од 26 беба, узраста од четири месеца до две године, показао низ слика док су им скенирали мозгове и пратили активност хипокампуса.

Затим су бебама показали једну од слика које су раније виделе заједно са новом сликом и мерили покрете очију да анализирају коју од те две слике бебе дуже гледају.

Ако би се поглед задржавао на познатој слици, истраживачи су то тумачили као знак да је беба успела да је препозна и запамти, као што је указивано у претходим студијама.

Открили су да када је бебин хипокампус био активнији када је први пут видела слику, вероватноћа да је касније запамти је била већа, нарочито код беба старијих од 12 месеци.

То указује да је хипокампус способан да кодира неку врсту сећања до отприлике прве године живота.

Где су нестала сећања?

Професор Терк-Браун каже да је ова студија „први корак" у утврђивању да ли бебе заиста формирају сећања у хипокампусу, уз напомену да је потребно још много истраживања.

„Ако их складиштимо, то отвара заиста фасцинантна питања о томе где су та сећања?

„Да ли и даље негде постоје?

„Да ли можемо да им приступимо?", пита он.

Студија објављена 2023. године открила је да су мишеви који су као младунци научили да изађу из лавиринта, тај пут заборавили када су одрасли.

Међутим, вештачко активирање делова хипокампуса који су учествовали у првобитном учење могло би да оживи то сећање.

Да ли бебе такође чувају сећања које касније некако постају „неактивна", још није познато.

Кетрин Лавдеј, професорка неуропсихологије на Универзитету у Вестминстеру у Лондону, такође верује да бебе имају способност да стварају сећања, макар од тренутка када проговоре.

„Знамо да кад се мала деца врате из вртића могу да испричају нешто што им се догодило, а неколико година касније то неће моћи да опишу.

„Дакле, сећања постоје, само се једноставно не задржавају", објашњава она.

„Мислим да је кључно питање у којој мери ми та сећања временом потискујемо, да ли она врло брзо бледе и у којој мери су то нека врста свесних сећања на која заиста можемо да се осврнемо и о њима размишљамо", додаје она.

Да ли је то лажно сећање?

Оно што додатно компликује наше разумевање инфантилне амнезије јесте чињеница да је „готово немогуће" утврдити да ли је нешто што људи сматрају својим првим сећањем заиста то, каже професорка Лавдеј.

Неки од нас се можда сећају одређеног догађаја из периода док смо били бебе, или док смо лежали у кревецу.

Међутим, професорка Лавдеј каже да је мало вероватно да су таква сећања истинска сећања на стварна искуства.

„Ствар са памћењем је у томе што је оно увек реконструкција.

„Дакле, ако вам неко нешто исприча и имате довољно информација о томе, ваш мозак може да реконструише доживљај који потпуно делује стварно", објашњава она.

„Оно о чему овде заправо говоримо је свест, а свест је оно што је тешко дефинисати", додаје она.

Професор Терк-Браун сматра да је мистерија око инфантилне амнезије заправо суштина онога што нас чини оним што јесмо.

„Ради се о нашем идентитету", каже он.

„А мислим да сама помисао да у првим годинама живота имамо ту рупу у памћењу, период кога се не сећамо, заиста подстиче људе да преиспитају поглед на себе".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]