Преминула Џејн Гудал, жена која је променила наше виђење шимпанзи и људи

Џејн Гудал, чија су револуционарна открића променила начин изучавања шимпанзи, преминула је у 91. години.

„Откриц́а Гудал довела су до револуције у науци, а она је била неуморна заговорница заштите и обнове нашег природног света", објавио је 1. октобра Институт који носи њено име.

Гудал је преминула током турнеје у Сједињеним Америчким Државама.

Живећи са шимпанзама у Танзанији током 1960-их, млада Енглескиња без формалног научног образовања или квалификација, сишла је са брода и ушла у Национални парк Гомбе у Танзанији да би започела оно што ће постати пионирска студија дивљих шимпанза.

Она је 1986. испричала за ББЦ колико су заправо сличне шимпанзе и људи.

Њена открића не само да су увела револуцију у наше разумевање животињског понашања, већ су преобликовати начин на који дефинишемо сами себе као људска бића.

Иако је у оно време имала само 26 година, Џејн Гудал је одавно сањала о проучавању дивљих животиња и животу са њима.

„Наводно сам од времена када сам имала једну и по или две године имала обичај да проучавам инсекте, било шта, а то се постепено развило, расло и потом сам читала књиге као што су Доктор Дулитл и Тарзан, и напросто Африка је морала бити мој циљ“, рекла је она ББЦ-јевом водитељу Терију Вогану у његовом ток-шоуу 1986.

По завршетку школе, Гудал је похађала курс за секретарице док је радила као конобарица и као асистенткиња филмског продуцента да би финансирала властиту амбицију из детињства.

До 1957. коначно је уштедела довољно да би отпутовала до пријатељице у Најробију, у Кенији.

Док је била тамо, уговорила је састанак са славним кенијско-британским палеоантропологом професором Луисом Ликијем, у нади да ће само разговарати са њим о животињама.

Лики, чија је секретарица недавно отишла, био је толико импресиониран тихом одлучношћу Гудал, као и њеним екстензивним самоуким знањем о афричким дивљим животињама, да јој је понудио посао као његове асистенткиње у природњачком музеју.

Лики ће потом постати ментор за Гудал.

„Он је био тај који је рекао: 'Тражим некога да отпутује и проучава шимпанзе, због тога како би њихово понашање могло да утиче на наше разумевање раног људског понашања'“, рекла је она Вогану.

Лики је доживео недостатак њене академске научне позадине као предност уместо као ману, верујући да њене опсервације не би биле оптерећене унапред постојећим научним теоријама.

Гудал неће ићи сама на путовање до резервата Гомбе.

Да би се придржавала колонијалних прописа о безбедности из онога времена, њена мајка Вана је пошла као њена пратиља.

„Испрва ми нису дозвољавали да останем сама“, рекла је она за ББЦ.

„Тадашња британска влада је рекла: 'Не, то је апсолутно готово аморално да тако млада девојка залази у дивљину.' И зато сам морала да изаберем дружбеника и моја мајка је дошла са мном на три месеца.“

Први месеци су се показали веома тешким, кад су се и Гудал и њена мајка, који су живели заједно у бившем војничком шатору, заразили маларијом.

Чак и кад се Гудал довољно опоравила да залази сама у резерват, могла је да иде само са локалном пратњом, а често би на звуке њихових корака шимпанзе напросто нестајале у густишу.

Али како се она упознавала са шумским стазама и навикавала на кретање кроз густиш, „власти су донеле одлуку да сам луда и да сам у реду“, испричала је она.

Једном кад је почела да иде редовно у шетње сама по шумовитим брдима, почела је да виђа неухватљиве примате двогледом са врха који се надвијао на две долине.

Тада је Гудал почела да примењује неортодоксни доживљени приступ.

Сваког дана би прилазила мало ближе области у којој су се шимпанзе храниле у нади да ће моћи да седи међу њима и да их проучава.

Шимпанзе користе алатке и комуницирају као људи

„Носила сам одећу исте боје сваки дан и мислим да је најважније од свега било што никад нисам инсистирала“ рекла је она за ББЦ 2014.

„Никад нисам покушала превише да им се приближим. Чекала бих поред дрвета са воћем, где сам знала да ће шимпанзе доћи, а кад су отишли, нисам их следила. Нисам хтела да притискам, јер сам осећала да бих тако само искушавала срећу. И тако су шимпанзе постепено почеле да прихватају да сам безазлена.“

Како су мајмуни губили неповерење према њој, Гудал је могла да седи с њима сатима, стрпљиво посматрајући њихово понашање и њихов до тада непрепознат сложени друштвени систем.

Она је открила да шимпанзе заправо нису вегетаријанци као што се претходно мислило, већ сваштоједи, и да комуницирали међу собом око лова на месо.

Могла је да присуствује блискости њихових породичних веза и како индивидуалност сваке животиње утиче на њено понашање.

„У друштвеном устројству шимпанзи, са женком могу да се паре сви мужјаци, или може да је одведе и држи један, а мужјаци имају веома блиске односе међу собом“, рекла је она Вогану.

„Они патролирају границом територије њихове заједнице, незнанце држе подаље од себе, доводе младе женке свеже крви и сви се понашају као љубазни, толерантни, нежни, заштитнички очеви према свој новорођенчади унутар заједнице.“

Уместо да користи систем додељивања бројева за њене субјекте, као што је била традиција у истраживачким пројектима, Гудал им је уместо тога давала имена, препознајући јединствену личност сваке животиње: назвала је једног мужјака шимпанзе Дејвид Сивобради.

Док је проматрала Дејвида Сивобрадог, приметила је први пут да он израђује и користи алате - активности које су претходно сматране јединственим за људска бића.

И заиста, у оно време је израда алата, која тражи апстрактно мишљење како би се осмислила њихова употреба у некој будућој ситуацији, сматрало се дефинишућом карактеристиком човека.

„Шимпанзе користе више различитих предмета као алате него било која друга животиња сем нас.“

На пример, гранчица са које могу да ољуште лишће и тако је модификују, за храњење термитима", испричала је она Вогану.

„Дуги штап са којег огуле кору, хранећи се веома суровим мравом који гризе и они је жваћу. Згужвано лишће за сакупљање воде из мале рупе кад не могу да је досегну уснама, или за брисање крви са тела. И оружје: камење за бацање, гране за застрашивање или премлаћивање.“

У оно време, идеја је била револуционарна, довевши у питање читаве године конвенционалног научног мишљења.

У међувремену, истраживање је изнедрило доказе о употреби алата широм животињског царства, од индонезијске хоботнице која користи љуске кокоса које одбаце људи као штит од грабљиваца, до новокаледонијских врана које савијају гранчице и жицу кљуновима да би направиле куке, што им омогућује да извлаче ларве из коре дрвета.

Док је Гудал седела ћутке посматрајући шимпанзе, почела је да увиђа колико су сличне њихове породичне везе и њихова невербална комуникације са људима.

„Ако се шимпанзе сретну после разлаза, држе се за руке, грле се и љубе, рекла је она.

Разумевање ове заједничке црте са људима потегло је „нова питања о начину на који одгајамо нашу децу на Западу“, рекла је она Вогану.

Заједнички предак

„Ако оставимо дете да плаче током ноћи, ако га оставимо дуго у оградици, ако га одведемо у вртић у ком долази до сталног промета људи, могли бисмо да одгојимо дете које је изузето интелигентно.

„Али на основу нашег искуства са шимпанзама које су имале тешко детињство, постоји сугестија да би то дете кад одрасте могло да има потешкоћа у стварању блиских односа са другима - могло би му бити теже да излази на крај са стресним ситуацијама. То је веома важно“, рекла је она.

Гудал је увидела колико ритуализовано понашање шимпанза и емоције могу да личе на наше властите.

И како, попут наших, њихови деструктивни и насилни импулси могу да доведу до бруталних убистава.

„Открили смо после првих 10 година рада да, иако су шимпанзе биле попут нас у пријатељским наступима, они су попут нас и по чињеници да могу да постану веома агресивни.

Открили смо да, у одређеним ситуацијама, може доћи до канибализма и такође интеракције унутар заједнице која је на неки начин налик примитивном облику рата“, рекла је она.

Уз Ликијево охрабрење, упркос томе што није поседовала факултетску диплому, она је 1962. започела рад на докторату заснованом на њеним изузетно детаљним налазима.

Исте године је Национална географија послала холандског фотографа дивљих животиња и филмаџију Хуга ван Лавика, да документује њен рад, што је резултирало документарцем из 1965, Госпођица Гудал и дивље шимпанзе.

Са Орсоном Велсом као наратором, филм је помогао да се њена открића приближе широј публици.

Ван Лавик ће касније постати њен први муж, а 1967, пошто је докторирала, она је родила сина Хуга, коме су заједно дали надимак Граб.

Изградили су му склониште да би омогућили Гудал да остане са њим и да буде безбедан док она наставља са њеним теренским радом.

„Шимпанзе су ловци баш као и ми“, рекла је она Вогану.

„Они лове у сарадњи, они лове сисаре средње величине. Постоје записи да су ловили људску децу, баш као што људи лове шимпанзе, и зато кад је био веома мали, а то је било пре него што је могао да хода, био је у некој врсти веранде са кавезом, и увек смо имали људе уз њега.“

Револуционарно истраживање у приматологији донело је доказе да људи нису одвојени од остатка животињског царства, већ да хомо сапиенс и шимпанзе деле заједничког претка.

Истраживања су у међувремену показала да су шимпанзе невероватно генетски блиске људима, делећи око 98,6 одсто нашег ДНК.

„У томе је ствар“, рекла је Гудал.

„Понашање које виђамо код људи и шимпанзи данас вероватно је постојало код тог заједничког претка и стога можемо да замислимо људе из Каменог доба како имају дуге пријатељске односе са члановима породице и користе гранчице за храњење и како се грле међу собом. Волим да мислим да је тако“, закључила је у интервјуу за ББЦ 1986. године.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]