Зашто се осећамо толико усамљено иако смо окружени људима

Живимо у узаврелом, претрпаном свету, а опет делује као да је усамљеност у порасту.

Зашто се толико много нас осећа изоловано и шта можемо да урадимо по том питању?

Постоје разне врсте усамљености и свако је осећа другачије.

Али шта је она за вас?

Можда је усамљеност – град.

На његовим улицама, у свој тој гунгули, гужви, жамору и смеху, ви и даље остајете странац – дезоријентисани, искључени на неки начин.

Можда је то веза која је пошла по злу: брак или партнерство у ком нико не чује речи а потребе нису намирене. Тамо сте, али вас заправо никад не виде.

Или се можда осећате као Роберт Волтон, поларни истраживач из Франкенштајна Мери Шели, који је окружен поузданим колегама из посаде, али жуди само за „једним правим пријатељем , друштвом човека који би могао да саосећа са мном, чије би поглед одговорио на мој."

Опште је познато да физичка изолованост може да доведе до усамљености – а мало је ствари толико болно као хронична, наметнута самоћа коју осећају многи најугроженији у друштву.

Они би чак могли да буду део проблема.

Штавише, ми можемо да будемо једнако усамљени у маси, у љубавној вези, међу пријатељима.

То је искуство које је недавно потврдила студија из 2021. године урађена на 756 људи који су редовно бележили како су се осећали користећи апликације на паметним телефонима током двогодишњег периода.

Осећање усамљености је деловало као да се појачава у претрпаним, густо насељеним окружењима – другим речима, у савременим градовима.

Да ли је могуће да се због нашег све урбанијег стила живота којим доминира технологија осећамо мање повезани једни са другима?

И да ли се међу тим налазима крију нека решења?

Свакако је важно разумети овај парадокс.

Наводно проживљавамо „епидемију усамљености" – глобалну заразу која не познаје границе, погађа и старо и младо, и чак може да нам преспоји мозгове.

ББЦ-јев Експеримент усамљености, који је 2018. године урадио анкету на узорку од 55.000 људи из читавог света, показао је да се 40 одсто људи старости између 16 и 24 године осећа усамљено често и веома често.

Друге студије показују да се око 10 одсто одраслих из читавог света осећа усамљено – и на многе различите начине.

Урбане популације су такође у убрзаном порасту, са 68 одсто људи на свету који се очекују да ће живети у градовима до средине овог века.

Дакле, у нашем узаврелом, технолошки повезаном свету, зашто се и даље осећамо усамљено, чак и у друштву других људи?

И да ли је то заиста још једна пандемија – нешто што увек треба избегавати, лечити, искорењивати и анатемисати?

Или можда можемо из ње нешто и научити?

Усамљеност је нејасан, сложен концепт, нешто што свако од нас доживљава на себи својствен начин.

Феј Баунд Алберти, професорка историје са Краљевском колеџа у Лондону и ауторка Биографије усамљености, тврди да усамљеност није јединствено стање ума, већ заправо „грозд" емоција , које могу обухватити осећања као што су туга, бес и љубомора.

Њено истраживање открива да је то такође релативно скорашњи „изум" и да је реч попримила актуелно значење тек негде око 1800. године (више о овоме касније).

Ипак, усамљеност се данас углавном дефинише у науци као неповезаност између стварних и жељених друштвених веза – одражавајући реалност да не морате да будете сами да бисте били усамљени.

Сем Кар, психолог са Универзитета у Бату који истражује људске односе, верује да је „највећи мит" да су други људи увек решење за усамљеност.

„Људи заправо могу да буду њен узрок", каже Кар, који је аутор књиге Сви усамљени људи, истраживања разноврсних искустава усамљености код људи.

„Сви смо нека врста парчета слагалице и желимо да се осећамо као да се негде уклапамо.

„А управо људи често могу бити разлог због ког се осећамо као да то није тако.

„Чак и ако су ти људи пријатељи или партнери, можда нас не препознају онаквима какви јесмо. Или се поред њих осећамо невидљиво. Или у њиховом друштву морамо да се претварамо да смо неко други.

„За многе људе, ово делује као суштина њихове усамљености."

Баунд Алберти се слаже да физичка изолација од других није нужно оно што чини људе усамљенима.

„Људи мисле да је да кад сте усамљени морате да будете сами", каже она.

„Али моје истраживање показује да није толико у питању физичка дистанце од других због чега се осећамо највише усамљено, већ емотивна дистанца.

„Најусамљенији људи су они који су у везама које би требало да их испуњавају – али то не чине. Неки од најусамљенијих периода које сам ја искусила била су кад сам била окружена са превише људи са којима ни издалека нисам била на истој таласној дужини."

Кар је недавно добио писмо из Америке.

Његова ауторка је открила да је удата за свог мужа већ пола века.

Она је такође ту открила да је он одувек био извор њене усамљености.

Надала се да ће брак бити лек – а он је на крају испао узрок.

На крају крајева, ако један партнер ставља приоритет на физичку везу док други жуди за љубопитљивом, интелектуалном везом, могли би на крају да остану усамљени – заједно.

„Може да се ради о перцепцији – да ли се осећате као да су ваше потребе намирене", каже Оливија Римс, истраживачица менталног здравља са Универзитета у Кембриџу и ауторка књиге Инстант лек за расположење.

„Неки људи са снажним везама са само једном особом се не осећају усамљено, док се други, који су окружени са прегршт људи, а желе дубљу повезаност, осећају."

Осећање усамљености је човечанству урођено.

Неки верују да она служи адаптивној, еволутивној функцији која нас охрабрује да предузмемо кораке за одржање нашег краткорочног опстанка.

Баш као што нам глад говори да треба да кренемо у потрагу за храном, исто тако нам усамљеност, каже Римс, „говори да нешто није у реду са нашим друштвеним окружењем и да треба нешто да предузмемо по том питању."

За наше праисторијске претке, изолација је била опасна.Постајали би угрожени од животиња и других опасности – и стога је било мање вероватно да преживе и проследе даље властите гене.

И тако је осећање усамљености, како год да је било доживљавано у то време, могло да буде неуролошки механизам за охрабривање на препуштање сигурности групе.

Али времена се мењају.

А исто тако и ставови према усамљености и самоћи.

Истраживање Баунд Алберти сугерише да пред 19. век, језик „усамљености", како га користимо данас, заправо није постојао.

У оно време, бити „усамљен" је просто значило бити један, „сам".

То је ретко било нешто лоше.

Бити сам је појачавало везу са природом или Богом отклањањем позадинске буке.

„Био је то језик 'једности'", каже Баунд Алберти.

„И допада ми се тај израз – волела бих да поново уђе у моду. Кад је песник Вилијам Вордсворт писао о томе како лута 'усамљен као облак', он је напросто говорио о томе како је сам. То није значило да је имао емотивни недостатак који данас повезујемо са речју усамљен."

Али друштва широм света радикално су се променила у наредна два века.

Баунд Алберти тврди да како су верска и друга традиционална уверења слабила, градови су расли, заједнице и породице су се распадале, и тако су људи постајали „анонимнији" и мање повезани.

Раст индивидуализма, који се помиње у неким студијама, такође је могао да одигра извесну улогу.

„Кад се осврнем и видим одсуство социјалне бриге, одсуство повезаности, одсуство способности да се осећамо као да негде припадамо сем кад купујемо ствари, што је све више једини начин на који се окупљамо заједно у физичким просторима, изгледа ми као да није никакво изненађење што се осећамо усамљено", каже Баунд Алберти.

„Необично би било да није тако."

Шта, дакле, можемо да учинимо ако се осећамо усамљено, упркос томе што смо окружени људима?

Као прво, да научимо да разликујемо пролазну и хроничну усамљеност.

„Ако се осећате као да вас симптоми које осећате спречавају да живите свој живот, да радите, да градите везе, ако вас они суштински ометају, исплати се потражити помоћ медицинског професионалца и поделити са њим оно кроз шта пролазите", каже Римс.

Такође је важно разликовати усамљеност која вам је наметнута и она која је сама одабрана, каже Баунд Алберти.

На крају крајева, сви ми можемо свесно да одлучимо да се изолујемо, али многи људи се суочавају са структуралним околностима – од старосних и здравствених проблема до сиромаштва и дискриминације – које им намећу усамљеност.

Ови структурални фактори захтевају хитно решавање на нивоу заједнице и владе, каже она.

Али чести проблем на личном нивоу јесу да смо обично сувише нерасположени да бисмо се повезали с људима а посебно са незнанцима – упркос доказаној користи коју имамо од тога.

У студији из 2014. године, истраживачи са Универзитета у Чикагу и са Калифорнијског универзитета у Берклију истраживали су зашто је то тако.

Почели су тако што су испитивали чикашке путнике у јавном превозу који су путовали на посао да ли ћаскање са непознатом особом поправља њихово јутарње путовање.

Већина је мислила да не поправља.

Али кад су истраживачи поделили тај узорак учесника на групе, насумично задајући некима да раде управо то а другима да путем ћуте, они који су започињали разговоре уживали су у путовањима највише.

Експеримент је такође довео у питање још једну урођену песимистичку пристрасност учесника.

Унапред гледано, само је 40 одсто оних који путују возом мислило да ће наћи вољног саговорника са којим ће убити време ћаскањем.

У стварности, сви су успели у томе.

Ови налази су чак навели британску железницу да 2019. године уведе привремене „вагоне за ћаскање" у експерименту са ББЦ-јем, док је аутобуска компанија обезбедила „картице за започињање разговора" на својим рутама.

И заиста, уверење да смо мање допадљиви него што јесмо широко је распрострањена људска особина названа „јаз допадања".

И она би заиста могла да нас коче, нарочито ако се већ ионако осећамо усамљено.

„Што се осећамо усамљенијим и што се више навикнемо на усамљеност, теже је обратити се некоме", каже Баунд Алберти.

„Дакле, ако смо навикнути да будемо сами и навикнути на то осећање одбачености, ви претпостављате да вас нечија фацијална експресија одбацује или да вас нечији говор тела одбацује. И то онда на крају постане пророчанство које се само од себе остварује."

Нико не заговара да малтретирате некога ко би радије желео да буде остављен на миру, али следећи пут кад се осећате усамљено у маси, покушајте увиђавно – да заподенете разговор са неким ко стоји у вашој близини.

Или чак поставите себи изазов да разговарате са неким новим сваког дана – истраживања показују да што више то радите, више ћете самопоуздања стећи и ваш страх од одбацивања ће се смањити.

Чак и кратки разговори да бисте се поздравили или захвалили некоме могу да постигну много да се осећате боље.

Али такође треба да прихватимо да побеђивање усамљености није само формирање било каквих веза.

Морамо да изградимо и негујемо значајне везе.

Римс сугерише да је волонтирање моћан начин да се то постигне.

„Помагањем другима скрећемо рефлекторе са нас самих и с онога кроз шта пролазимо", каже она.

„Уместо тога, пажњу посвећујемо другом појединцу и размишљамо о томе како њима можемо да помогнемо. То нам помаже да се осећамо повезано, што смањује степен усамљености."

Додир је такође важан.

Количина физичког контакта који људи траже варира умногоме међу појединцима.

Али постоји веза између усамљености и одсуства додира – чак и брзи додир по рамену може да доведе до појачаног осећања друштвене повезаности.

И заиста, студија из 2020. године показала је да су се учесници који су остварили кратак физички контакт осећали значајно мање запостављено, нарочито ако су самци.

Изненађујуће користи од додиривања

Али бити са људима није једини начин да се осећате повезано.

Време проведено са кућним љубимцима такође може да створи осећање припадности баш као и изласци напоље и уживање у природи.

И заиста, студија иза 2021. године – која је показала да су људи који живе у претрпаним урбаним областима склонији да се осећају усамљено – такође је открила да се осећање усамљености смањило са доживљеном друштвеном инклузивношћу и контактом са природом.

Штавише, они који су били изложени природи били су 28 одсто мање склони да искусе усамљеност.

„Разлог зашто је контакт са природом од користи је тај што повећава нашу повезаност са местом. Осећамо се као да негде припадамо", каже Римс.

И заиста, изгледа да је овај осећај повезаности, припадања и инклузије прави противотров за усамљеност.

Не смемо да заборавимо ни да у неким везама можемо да се осећамо и те како усамљено.

Било са пријатељем или љубавним партнером, ми можемо да искусимо усамљеност у вези кад се осећамо као да нас не виде, не чују или кад морамо да носимо маску или будемо неко ко нисмо у туђем друштву.

Ако сте то ви, допустите време за комуникацију.

Реците пријатељу или партнеру шта вам је потребно и дајте им простора да поделите њихове приоритете заузврат.

Можда је веза токсична, у ком случају треба да размотрите могућност да је напустите.

Али можда сте и подигли зидове или временом развили другачија интересовања и потребе, што су све препреке које се могу премостити.

Кад год искусисмо осећање усамљености, увек вреди запитати се шта та осећања покушавају стварно да нам кажу.

Али Римс такође сугерише да треба да будемо опрезни према одговорима које дајемо самима себи.

Кад смо усамљени, могли бисмо да се запитамо: „Зашто?

Али наши одговори могу да имају значајне последице.

Ако одговоримо на питање са: „Можда сам усамљен зато што се нисам обраћао људима онолико колико је требало", на пример, онда би то могло да вас мотивише.

Тај одговор садржи оствариво решење – треба више да се обраћам људима – што може да вас наведе на деловање.

Али ако одговорите на питање са: „Усамљен сам зато што нисам допадљив" или „Немам среће", онда ће решење – морам да будем допадљивији или срећнији – деловати апстрактније и даље од вашег домашаја.

„Кључно је сагледати ситуацију као нешто што је у оквирима ваше контроле, уместо изван ње", каже Римс.

И упркос причи о томе да је усамљеност „епидемија" и стигми која се често везује за њу, не заборавите да она није увек лоша.

Било да се осећамо изоловано у маси, вези или на крајевима Земље, усамљеност је део онога ко смо.

„Ако прођете кроз читав људски век, ствари са којима осећате повезаност често се окончају", каже Кар.

„То може да буде брак, посао или ожалошћеност.

Већина ових ствари се не крају заврши из овог или онога разлога – оне су све на неки начин пролазне.

А већина људи мора поново да се пронађе након тога и да се повеже са нечим другим.

Али то се не дешава преко ноћи.

„Постоји период, нека врста пустиње коју мората да пређете, да бисте постали нови ја. И неизбежно је да ћете постати прилично усамљени прелазећи ту пустињу. Али треба то да ценимо као део егзистенцијалне реалности човека, пре него као неки показатељ да смо сломљени или да нам је потребно залечење."

Како свет буде постајао још претрпанији, проналажење бољих начина за повезивање са другима можда је нешто од чега бисмо сви могли имати користи.

Али исто тако не смемо бити критични према самима себи кад се осетимо усамљено.

Не заборавите да је то природан, разноврстан и понекад користан феномен који треба да ослушкујемо а на да напросто анатемишемо.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]