Иран тоне: Древне градове нису срушили освајачи, а могла би вода

Клесано камено степениште и стубови терасе Персепоља (Персеполиса), церемонијалне престонице древног Персијског царства, постојано стоје већ 2.500 година, али сада тоне земљиште око овог локалитета које је на Листи светске баштине.

Тераса је подигнута на чврстој стени.

Поједини делови могу да се помере, али свега за неколико милиметара.

Међутим, поља под благим нагибом која окружују ове крхке древне камене структуре формиране су од седимената које је наталожила текућа вода, и сада тону по неколико стотина милиметара годишње.

Тло равнице Марвдашта, удаљене мање од пола километра од терасе и свега 10 метара од другог арехолошког налазишта Накш-е Рустама, почело је да пуца, а ти расцепи се шире.

„У непосредној близини Персепоља и Накш-е Рустама постоје пукотине у земљи које могу да се припишу различитим градијентима тла (правац и степен промене нагиба терена)", објашњава др Махмуд Хагшенас Хађиђи из Института за фотограметрију и геоинформатику при Универзитету Лајбницу у Немачкој.

„Што се тиче Персепоља, видео сам медијске извештаје о пукотинама и другим знаковима оштећења, али без свеобухватне студије не можемо да кажемо да су непосредна последица градијената тла.

„Тераса је на релативно стабилној геолошкој формацији у подножју планине".

Величанствене рушевине

Организација Уједињених нација (УН) за образовање, науку и културу УНЕСКО прогласила је Персепољ светском баштином 1979.

Његове „величанствене рушевине" сврставају се међу „најзначајнија археолошка налазишта у свету", наводи УНЕСКО.

„Познат као драгуљ Ахеменидског (Првог персијског) царства у областима архитектуре, урбанистичког планирања, грађевинске технологије, и уметности, краљевски град Персепољ убраја се међу археолошка налазишта без премца, и представља јединствено сведочанство о једној од најстаријих цивилизација".

Та цивилизација ће касније постати Персијско царство, које се често описује као прва светска суперсила, и које је на врхунцу моћи владало огромним пространством - од Либије на западу до Индије на истоку.

Многа од 28 других споменика у Ирану који су уписани на Листу светске баштине такође су у близини подручја где тло тоне.

Међу њима су Пасаргад, прва престоница Персијског царства, и историјски град Јазд.

Власти су указале и на ризике од слегања тла у граду Исфахана, у којем су мостови и џамије који су на Листи светске баштине на ивици зона које тону.

А и Трансиранска железница, дуга 1.394 километара чија изворна рута је проглашена спомеником светске баштине 2021, прелази преко неколико басена који се слежу, због чега је колосек подложан деформацији.

Трка са временом

Слегање тла се споро одвија и често се не примети, све док пукотине не почну да разарају зидове и темеље.

Истраживачи користе радарску технологију и упоређују снимке из различитих периода.

„Ова технологија мери веома суптилне промене на површини Земље, и то веома прецизно - до неколико милиметара", објашњава професор Махди Мотаг из Центра за науке о Земљи при Универзитету Лајбницу.

Његов тим уочава забрињавајуће разлике у дубини слегања тла у и око Персепоља и Накш-е Рустама.

Структуре које су непосредно уклесане у кречњак, као у Накш-е Рустаму, за сада су стабилне, али оближња поља брзо тону.

„На граници између стеновитог налазишта и равнице примећујемо велики градијент у пољу где се тло помера што узрокује велике пукотине и расцепе у земљи", каже професор Мотаг.

„На неким местима већ је дошло до трајне штете.

„Видели смо пукотину која пролази директно кроз Заратустрину коцку (Каба) у Накш-е Рустаму и оштећује је".

Професор Мотаг напомиње да само детаљне процене на терену могу да утврде када ће и друга места бити погођена.

„Сигурно је да ће тај дан доћи", додаје.

Исцрпљене подземне воде

„Главни узрок слегања тла у Ирану је неодрживо црпљење подземних вода, што доводи до слегања земљишта и постепене дезертификације", каже професор Мотаг.

Када се из подземних слојева ,познатих као издани, испумпава превише воде, земљиште се збија, а површина тла тоне, често трајно.

Суша и топлије време додатно погоршавају ситуацију јер се мање воде враћа у земљу.

А Иран је једна од земаља које најбрже губе подземне воде.

Иран деценијама троши више воде него што природа пружа - прво је исцрпљивао реке и вештачка језера, а затим је почео да црпи и резерве подземних вода.

Иран прекомерно испумпава подземне воде још од 1970-их.

Према неким проценама, више од 70 одсто подземних резерви већ је исцрпљено.

„Неколико рецензираних студија показује да је Иран међу земљама које имају највећу стопу исцрпљивања подземних вода на свету", каже Ендрју Пирсон из Међународног центра за процену резерви подземних вода (ИГРАЦ).

„Око 90 одсто воде у Ирану користи се за пољопривреду, а управо прекомерно извлачење подземних вода, погоршано сушама, главни је разлог исцрпљивања залиха".

То има утицај не само на споменике културне баштине, већ и на многа друга подручја.

Недавна национална анализа показала је мерљиво слегање тла.на око 56.000 квадратних киломатара у Ирануу, или 3,5 одсто територије земље.

Последњих деценија, поједини делови Техерана су тонули и до 25 центиметара годишње.

У области Рафсанџана, која је позната по огромним засадима пистаћа, процењује се да се сваке године губи 300 милиона кубних метара подземних вода због прекомерног захватања.

Како тло тоне, путеви, канали и цевоводи се криве и нагињу, што узрокује скупе поправке инфраструктуре.

Је ли ово проблем само у Ирану?

Ситуација јесте веома тешка у Ирану, али није једина земља која има ове проблеме.

Мексико Сити, Џакарта, престоница Индонезије и Централна долина у Калифорнији такође су у одређеним периодима бележили слегање тла од 100 милиметара годишње.

Оно што Иран издваја су брзина и размере слегања тла, као и густина споменика древног културног наслеђа који су сада угрожени.

„Због специфичних геолошких услова, слегање тла у Ирану често је праћено пуцањем земље - површинским пукотинама које могу да се протежу километрима и да буду дубоке неколико метара и узрокују озбиљне последице по објекте и инфраструктуру", објашњава професор Пјетро Театини са Универзитета у Падови у Италији.

Многе друге земље Блиског истока и северне Африке, посебно Египат, Саудијска Арабија, Израел, и окупиране палестинске територије, суочавају се са сличним проблемима.

Регион је један од подручја у свету која имају највећи недостатак воде.

УНЕСКО је организовао техничке радионице и састанке са представницима влада у неколико земаља, међу којима су Индонезије и Вијетнама, а планира да исто учиини и на Филипинима.

Међутим, због политичких околности такво ангажовање у Ирану је ограничено.

Управљање водним ресурсима

Искуства из Шпаније, Мексика, Кине, и Индонезије показала су да када дође до слегања тла да је то практично неповратно, због чега је одрживо управљање подземним водама кључно у сушним областима као што је Иран, рекао је портпарол УНЕСКО-а је за ББЦ.

Стручњаци су сагласни да је потребно интегрисано управљање водним ресурсима.

Али упозоравају да постоје политичке и друштвене препреке, јер у областима које зависе од пољопривреде, нагло смањење потрошње воде може да имаи тешке последице.

„Потребно је комбиновати науке о Земљи са инжењерском праксом и заштитом културног наслеђа", каже професор Мотаг.

„Али то није једноставно, а сарадња са иранским институцијама и даље је посебно изазовна".

Иран је обећао да ће смањити потрошњу воде за 45 милијарди кубних метара годишње у наредних седам година применом мера као што су поновна употреба исте воде, кап по кап наводњавање и унапређење система снабдевања.

Међутим, остварење ових амбициозних циљева успоравају међународне санкције, бирократија и недовољна улагања.

У августу је ББЦ њуз затражио коментар од иранског Министарству спољних послова, амбасаде у Лондону и конзулата о плановима за управљање водним ресурсима, али нису одговорили ни на електронску пошту, нити на писмо достављено амбасади.

Ипак, мере које су друге земље предузеле за решавање проблема слегања тла могле би да буду путоказ Ирану како да сачува и воду и културно наслеђе.

Поједини делови тајландске престонице Бангкока су 1980-их тонули 120 милиметара годишње.

Међутим, када је влада увела ограничења испумпавања воде, ценовнике и надзор, ниво подземних вода је порастао, а слегање тла се у многим областима до 2000-их смањило на 10 до 20 милиметара или мање годишње.

„То није чаробно решење, али показује да добра политика даје резултате", каже Пирсон.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]