Шта је следеће за Сирију: Три могућа сценарија

Крај бруталне, деценијама дуге владавине породице Асад у Сирији, после војне операције коју је предводио Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС), поставља значајна питања о будућности земље.

Лидер ХТС-а Абу Мухамед ал-Џолани обећао је да ће ујединити Сирију, али остаје неизвесно да ли може да постигне тај циљ.

Геир Педерсен, специјални известилац УН-а за Сирију, нагласио је потребу за сарадњом између свих група у Сирији.

„У огромној већини смо видели умирујућа саопштења ХТС-а и других оружаних група", рекао је Педерсен, али је такође истакао текуће проблеме са „редом и законом".

Имајући у виду ситуацију која се рапидно мења, предвидети будућност Сирије је тешко.

Међутим, експерти које је консултовао ББЦ истакли су три могућа сценарија за даљи правац кретања земље.

1. Уједињена Сирија

У најбољем случају, ХТС ће дозволити другим грађанским политичким групацијама да раде заједно са њим како би владао одговорно.

Земља би могла да однегује послератно окружење националног помирења, избегавши зачарани круг освете и пљачке као што је виђено у суседним државама, што би иначе могло да доведе до новог сукоба.

До сада је Џолани позивао на јединство и узајамно поштовање различитих сиријских секти.

Међутим, бројне групе у Сирији имају различите агенде.

У реалности се тренутно налазимо на непознатом терену.

„ХТС се позиционирао као отворен за одрживу, мирну транзицију унутар Сирије, али је ситуација екстремно нестабилна", каже Кристофер Филипс, професор међународних односа на британском Универзитету краљице Мери и експерт за Блиски исток.

На југу је мало вероватно да ће племенске милиције – које никад нису признале владавину породице Асад – следити нову владу у Дамаску.

На истоку, остаци такозване Исламске државе настављају да представљају претњу, наводећи САД на вршење ваздушних напада.

Групе предвођене Курдима, које уживају подршку САД, контролишу делове северозапада земље.

Ове фракције такође се годинама боре против побуњеничких група подржаних од Турске на северу Сирије и недавно је дошло до обновљених борби у тим областима.

Такође је много опозиционих група и политичких блокова који су настали после 2011. године изван Сирије.

Не зна се да ли ће се ове личности или групе вратити у земљу и бити део било каквог политичког транзиционог процеса.

Џозеф Дахер, професор на Универзитету у Лозани, у Швајцарској, аутор књиге Сирија после устанака, каже да је могућност уједињене владе неизвесна.

„У најбољем случају, биће слободних избора, подељених облика власти и децентрализације, што би довело до јединственије власти. Али то тек остаје да се види."

Дахер, заједно са другим експертима, сматра да је тај сценарио мало вероватан, истичући контрадикције у Џоланијевом првом обраћању јавности.

„Џолани је прво најавио да ће транзицију надгледати премијер бившег режима. Након тога је номиновао премијера Владе националног спаса (Мухамеда ал-Башира) – владе у Идлибу под влашћу ХТС-а."

Међутим, Дахер верује да ће ХТС имати проблема да управља читавом земљом сам, упркос „дефинитивној спремности да консолидује моћ".

„Не верујем да ће то бити случај, јер је већ развукао власт до тачке пуцања. Веома је тешко управљати свиме", каже он.

„Испочетка је управљао само Идлибом. Сада води Алепо, Хаму, Хомс и Дамаск, главни град. Дакле, јавиће се потреба за поделом власти у тој области."

2. Ауторитарна и једнострана контрола ХТС-а

Влада бојазан да би ХТС могао да консолидује моћ ауторитарним мерама, слично као Асадов режим.

Џолани се већ утврдио у Идлибу – некада највећем побуњеничком упоришту на северозападу Сирије и дому око четири милиона људи, од којих су многи били расељени из других сиријских покрајина – са Владом националног спаса која је обављала цивилне функције истовремено водећи верски савет руковођен шеријатом.

Џолани покушава да покаже да ХТС може да влада ефикасно стављајући приоритет на стабилност и јавне службе.

Међутим, док је контролисала Идлиб, критичари кажу да је ова група маргинализовала ривалске милитантне фракције и гушила свако неслагање.

Пред офанзиву од 27. новембра коју је предводио ХТС, у Идлибу су избили протести, на којима су тврдокорни исламисти и сиријски активисти оптужили ХТС за ауторитарно понашање.

„ХТС је углавном консолидовао моћ путем репресије, мада је такође консолидовао моћ укључивањем свих опозиционих оружаних група у Идлибу и пружањем услуга служби. Али његову власт је такође карактерисала сурова репресија и затварање политичких противника", каже Дахер.

У одговору на ове критике, ХТС је увео реформе, као што су расформиране контроверзне снаге безбедности оптужене за кршење људских права и створио одељење за притужбе да би примао жалбе грађана.

Међутим, критичари тврде да су реформе пука фасада којом жели да се умири побуна.

ХТС инсистира да је консолидација моћи у Идлибу била неопходна за напредак Сирије и крајњи циљ уклањања Асадовог режима.

Међутим, Дахер тврди да се ХТС у овом тренутку суочава са до сада невиђеном ситуацијом.

„Има нешто мало наде у чињеници да, пребацивањем извршне власти на Дамаск, он не поседује војне и људске ресурсе да управља свим тим територијама", тврди он.

3. Отворени грађански рат

Најгори сценарио подразумева упадање Сирије у хаос, сличан последицама Арапског пролећа у другим земљама.

Муамер ел Гадафи у Либији и Садам Хусеин у Ираку свргнути су са власти без унапред припремљене замене, а страна интервенција само је додатно допринела двема катастрофалним ситуацијама.

Критичари кажу да је вакуум који су оставили ауторитарни владари био испуњен таласима пљачки, освете, борби за превласт и грађанског рата.

У овом сценарију, борба за власт међу различитим сиријским оружаним групама могла би да доведе до широко распрострањеног насиља, дестабилизујући не само Сирију већ читав регион.

Специјални арапски дописник ББЦ-ја Ферас Килани јавља са терена да је Ал-Баширов први говор као премијера узбунио многе и наговестио могући правац нове владе.

„Говор новог премијера, са две заставе иза њега - 'револуционарне' и заставе сличне талибанској – шокирао је многе. Он сугерише да би нова влада могла да следи талибански модел, стварајући Исламску државу којом влада шеријат", каже он.

„То представља проблеме и поставља нова питања о будућности мањина у земљи, баш као и грађанских група", додао је он.

Равнотежа страних сила

Било који од ових исхода такође ће зависити од поступака страних сила, кажу експерти.

Деценијама се Асад ослањао на подршку Ирана и Русије.

За то време, Турска, западне земље и заливске државе подржавале су различите опозиционе групе.

У последњих неколико дана, Израел је гађао сиријску војну инфраструктуру и признао да његове трупе оперишу на сиријској територији изван демилитаризоване тампон зоне између Сирије и Голанске висоравни под израелском окупацијом.

Израел каже да је извео стотине ваздушних напада у Сирији откако је Асад побегао из земље, уништивши „већину сиријских залиха стратешког наоружања", док је израелски премијер Бенјамин Нетанјаху упозорио сиријске побуњеничке снаге да не дозволе Ирану да „обнови утицај" у земљи.

То је навело Турску и друге блискоисточне земље да оптуже Израел за искоришћавање Асадовог пада.

Филипс упозорава да би израелска дела могла да „дестабилизују Сирију слабљењем владе или охрабривањем тврдокорних струја".

И Филипс и Дахер се слажу да међународне санкције уведене Сирији треба укинути како би се подржала економска обнова и да стране силе треба да пошаљу хуманитарну помоћ.

„Сада када Асадовог режима више нема, санкције треба повући. Мислим да је веома важно да ЕУ и САД очувају и можда чак појачају ниво подршке за економску обнову и хуманитарну помоћ", каже Дахер.

Филлипс додаје да, у замену за попуштање санкција, САД и ЕУ могу да траже „уступке, као што су нови устав или демократске реформе".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]