Пет чињеница о великом научнику Милутину Миланковићу

Математичким формулама је описивао ритам свемира.

Направио је један од најпрецизнијих календара и променио наше разумевање планете и њене климатске циклусе.

Иза портрета мушкарца густих обрва на новчаници од 2.000 динара крије се прича о једном о најзначајнијих светских научника.

Милутин Миланковић био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, али и писац.

Радио је као професор примењене математике и небеске механике на Универзитету у Београду.

Био је директор Астрономске опсерваторије у Београду, а учествовао је и у поновном оснивању Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније, где је био члан од 1948. до 1953.

„Миланковић је оживео астрономску теорију и увео идеје климатских модела", каже Андре Бергер, професор на Католичком универзитету у Лувену у Белгији и добитник награде „Милутин Миланковиц́" коју додељује Европско геофизичко друштво.

Ево пет занимљивих чињеница о Миланковићу које можда нисте знали.

1. Изучавао бетон и градио мостове на почетку каријере

Рођен је 1879. године, као и један други познати научник - Алберт Ајнштајн.

Одрастао је у Даљу, малом месту у данашњој Хрватској, недалеко од Осијека, у тадашњој Аустроугарској.

„Године 1878. мој отац Милан оженио се мојом мајком Јелисаветом, из познате српске породице Муачевић.

„Идуће 1879. године бог им је подарио близанце, моју сестру Милену и мене, а затим још петоро деце: Љубишу, Владана, Војислава, Видосаву и Богдана", писао је у књизи Успомене, доживљаји, сазнања.

„По завршетку школе одлази у Беч да студира инжењерство на Техничкој школи", каже Слободан Стојановић из удружења „Милутин Миланковић"за ББЦ на српском.

Докторирао је 1904. године на теми теоријског истраживања бетона и пројектовања бетонских конструкција.

То је довело до успешне, али кратке каријере инжењера који је радио на сложеним пројектима широм Аустроугарске империје.

Током тог периода осмислио је и патентирао нове приступе бетонској конструкцији.

„Он је био један свестран научник, а често се заборавља да се прво бавио техничким наукама и пројектовањем зграда", додаје Стојановић.

Почетком 1905. године Миланковић се запослио у тадашњем чувеном бечком грађевинском предузећу.

Градио је бране, мостове, подизао грађевине у армираном бетону широм тадашње Аустроугарске, а реконструисао је и крило Техничке велике школе у Бечу.

2. Кратер на Месецу носи његово име

У животу Милутина Миланковића, 1909. година била је преломна.

Напушта Беч и постаје професор Универзитета у Београду где ће остати наредних 46 година.

„Тада је кренуо да се бави небеском механиком, граном астрономије која проучава кретање небеских тела", каже Лука Поповић, директор Астрономске опсерваторије у Београду, за ББЦ на српском.

Написао је неколико универзитетских уџбеника - Небеска механика, Основе небеске механике и Астрономска теорија климатских промена и њена примена у геофизици.

„Миланковић је у кратком периоду био и директор Астрономске опсерваторије.

„Ту је, у једној од првих рачунарских лабораторија израчунавао параметре Земљиног кретања", додаје Поповић.

Миланковић се бавио и теоријом планетарних температура.

Та открића омогућила су одређивање средње годишње температуре на површини Марса, писао је научник Татомир Анђелић.

Утврдио је да је средња температура на површини Марса нижа за читавих 30 степени Целзјуса него на Земљи.

Тада је било још пуно оних који су веровали да на овој планети има високо развијених бића - Марсоваца.

Ово Миланковићево откриће ишло је у корист онима који су тврдили супротно, па је постало веома популарно, писао је Анђелић.

У част његових достигнућа у астрономији, 1965. после успешних совјетских мисија које су обавиле снимање Месеца, научници Совјетске академије су један кратер на тамној страни Месеца назвали „Миланковић".

3. Миланковићев календар

Током 1923. године Миланковић одлази на Конгрес православних цркава у Истанбулу.

Тамо ће представити његову реформу јулијанског календара.

Јулијански календар је соларни календар са 365 дана и сваком четвртом преступном годином.

Данас га користи Српска православна црква.

Грегоријански календар је најраспрострањенији на свету, увео га је папа Гргур Тринаести у 16. веку.

Миланковић је имао идеју да се преступне године више не рачунају по правилу „свака четврта", већ посебним прорачунима, пише у књизи Милутин Миланковић - путник кроз васиону и векове.

Овом реформом календар постаје прецизнији, а разлика у односу на грегоријански појавила би се тек 2800. године.

Правило за одређивање хришћанског празника Ускрса није дирано.

Ипак, није „заживео" у Србији.

Иако је настао на предлог Српске православне цркве, СПЦ није желела да прва уведе реформу, писао је раније ББЦ на српском.

Неке православне цркве јесте прихватио овај такозвани Ревидирани јулијански календар и Божић славе 25. децембра, а Ускрс када и Српска и Руска православна црква.

4. Миланковићеви циклуси - теорија о смењивању ледених доба

Миланковић је открио и да дугорочне промене у односу Земље и Сунца утичу на климу и да управо оне покрећу почетак и крај ледених доба, пише НАСА.

Мале измене у Земљиној орбити посматране појединачно и заједно, утичу на климу током десетина и стотина хиљада година, закључио је он.

Ови циклуси, данас су познати као Миланковићеви циклуси.

Миланковић је закључио да се ледена доба смењују на око 41.000 година.

„Био је први који је дизајнирао климатски модел заснован на физичким принципима.

„Кроз контакте са геолозима убедио их је у важност астрономске теорије за објашњење дугорочних климатских промена", каже професор Бергер.

Миланковићева теорија поступно је добијала подршку, али је шира научна заједница почела да је прихвата тек десетак година после његове смрти 1958. године.

Преломни тренутак био је 1976, када је студија објављена у часопису Сциенце показала да се велике климатске промене у последњих 450.000 година поклапају са фазама ових циклуса, пише НАСА.

„Каснија истраживања, као што је анализа дубоких морских седимената и ледених језгара потврдила су Миланковићев рад", каже Лука Поповић из београдске опсерваторије.

Његова теорија данас је део званичне научне литературе Националне академије наука Америке.

„Ипак, климатски модел помало је потцењен у научној заједници.

„Зато сам увек почињао предавања о Милутину Миланковићу представљањем садашњих и прошлих климатских варијација", каже Бергер.

Погледајте видео: Пет чињеница о научном великану Михајлу Пупину

5. Научник, али и писац

Миланковић је веровао да науку треба учинити доступном свим људима.

Током 1920-их године имао је идеју да развој астрономије представи у форми личних доживљаја.

Писао је писма младом имагинарном пријатељу која су излазила у Летопису Матице српске.

У њима је описивао путовања у прошлост како би посец́ивао познате научнике и истраживао њихове идеје, посебно о астрономији.

Писао је на питак и разумљив начин.

Преписка је касније сакупљена и објављена као књига Кроз васиону и векове: Писма једног астронома.

Миланковић је аутор и других дела у којима се сусрећу наука, књижевност и простор, попут Сећања, доживљаји, сазнања.

Природне процесе приказивао је кроз интимне, готово лирске слике.

„Читајући историју наука увидео сам да се из уџбеника не види како су науке настале, већ само њихово садашње стање до којег се дошло из првобитних концепција њихових стваралаца каснијим додавањем познијих прерађивача.

„А ја сам желео да видим како се наука ствара, а не како се прекројава у модернији облик", писао је.

У једној од најпознатијих, широки зелени пашњак и смена годишњих доба прате путовање „главног јунака" - грудве снега.

„Ја сам од снега начинио једну малу грудву и бацио је тако да се котрља низ брег.

„При сваком своме обртају, та груда нешто доживи.

„Овде се утиснула у њу борова иглица, овде зрнце шљунка, онде камичак."

Прозна дела Милутина Миланковића и других српских научника могу се посматрати кроз екопоетику - савремену дисциплину који проучава како књижевност обликује разумевање природе и човековог места у њој, рекао је раније теоретичар Урош Ђурковић за ББЦ.

Овакви призори, показују како се научни модели могу преобликовати у причу која објашњава свет око нас, објаснио је Ђурковић.

Милутин Миланковић је преминуо 12. децембра 1958. у Београду.

Прво је био сахрањен у гробници на београдском Новом гробљу, а потом су, осам година касније његови посмртни остаци, по његовој жељи, пренети у породичну гробницу у Даљу.

„Као што муња у тамној ноћи обасја путнику цео хоризонт пред њим, тако се таквом муњом у мозгу генијалног човека отварају у науци нови видици и откривају нове области науке", писао је.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]