Од Бронзаног доба до Злице: Вишевековно порекло вештичјег шешира

Сад кад је филм Злица: Други део доживео премијеру, можемо да се запитамо које је историјско значење купастог шешира и како се развијао – од његовог порекла у старом свету, преко Средњег века и шпанске инквизиције, све до Елфабе?

Која је прва слика која вас асоцира на вештицу?

Могла би да буде метла, која је први пут повезана са враџбинама и јереси 1342. године, кад је Иркиња леди Алис Кајтелер била оптужена за врачање.

Док јој је истражитељ претресао кућу, пронашао је сумњиви предмет, „на који је наскочила и одгалопирала њим кроз шибље и грмље“.

Или је то можда казан, у ком се кувају напици у Магбету Вилијама Шекспира.

„Нек' се казан закувава, укрчкава, набубрава" било је данас легендарно бајање вештице у том делу.

Али можда најтрајнија слика вештице је њен купасти шешир, као што може да се види у класичној дечјој књизи Френка Л. Баума из 1900. године Чаробњак из Оза; у истоименом филму из 1939. године и застрашујућој Злој вештици са запада у тумачењу Маргарет Хамилтон; у уводној анимираној шпици за ситком из шездесетих Ожених се вештицом (Беwитцхед); у филмовима о Харију Потеру; и, наравно, код Синтије Ериво у улози Елфабе у адаптацији Злице, која сада још једном пркоси гравитацији, филму који је премијеру имао крајем новембра.

Неки од најранијих примера купастих шешира су величанствени, златни, зашиљени шешири украшени астрономским симболима из Бронзаног доба, кад се причало да свештеници који су их вероватно носили поседовали божанско знање и моћ.

Шпицасти шешири пронађени су на главама кинеских мумија из 4. до 2. века пре нове ере, што им је донело савремени надимак „Вештице из Субешија“ кад су ископани из гробова 1978. године.

Како је, дакле, шпицасти шешир постао синоним за вештице?

Постоје бројне теорије за то.

Обавезни купасти шешир био је коришћен током историје као средство за присилну идентификацију и прогон.

Они који су заступали веровања или ставове у супротности са ортодоксним верама, нарочито хришћанском доктрином, били су проглашавани јеретицима и присиљавани да носе овај препознатљиви шешир.

Јевреји у 13. веку били су приморавани од римокатоличке цркве да носе купасту капу са роговима звану Јуденхут.

Током Шпанске инквизиције – која је започела 1478. године – сви који су били оптужени за јерес, апостазу (одметање), бласфемију (светогрђе) и врачање, између осталих злочина, били су присиљени да носе високе, зашиљене капе или капуљаче зване капироте или корозе као облик идентификације.

Капироте се и даље носе на верским фестивалима у Шпанији, нарочито током Свете недеље.

Је ли ово поглавље у историји било фактор у каснијем појављивању шиљатог шешира као вештичјег мотива?

Мишљења о томе варирају.

Неколико векова касније, сликар Франциско Гоја као да се позвао на корозу на слици Вештичји лет (1798), на којој три вештице носе мушкарца док лебде у ваздуху.

За ово дело се верује да је сатирична критика сујеверја и незнања.

Настале током Просветитељства, вештице у ваздуху са гротескним изразима лица носе високе, купасте шешире – подсећајући на црквене митре или можда карозу коју носе јеретици – поред магарца који симболише незнање.

Испод њих, два мушкарца, за које неки коментатори верују да симболизују страх и заблуде, реагују на нешто што доживљавају као демонски или натприродни догађај.

Историчари уметности су тумачили слику – и приказане купасте шешире – на различите начине.

Вештичја чорба

У Средњем веку, шпицасте шешире су носиле крчмарице – средњевековне пиварице – чије познавање хербологије учвршћује везу са казанима који се користе за мућкање напитака.

„'Мудре жене', траварице и старице биле су посматране са подозрењем у многим културама током миленијума, тако да су се пиварице придружиле тој групи… сујеверни, необразовани људи сматрали су такве људе 'другачијима'“, рекла је експерткиња за алкохол Џејн Пејтон ауторкама Тари Нурин и Тери Фарендорф у књизи Женино место у пивари: Заборављена историја крчмарица, пиварица, вештица и директорки.

Докторка Лора Кунин, доценткиња ране савремене историје на Универзитету у Сасексу, верује да су везе пиварица са враџбинама „помало мит“ и да су оне настале ретроактивно.

У 16. веку „сви су имали казан – људи су га користили за кување".

„Сви су имали метлу и сви су носили шешир – не нужно шпицасти шешир, само било какав шешир.

„Све жене би носиле разноврсне женске шешире, у зависности од њиховог друштвеног и брачног статуса“, каже она за ББЦ.

Кунин, која предају историју врачања, признаје да оно што је заправо разликовало наводне вештице од остатка становништва у раном савременом периоду јесте било то да нису носиле шешир.

„Ако погледате слике из тога времена, на заиста упечатљивим као што је Вештица јаше унатрашке на кози Албрехта Дирера (1501–02) или Вештичији сабат Ханса Балдунга Грина (1510), вештице су приказане без ичега на глави“.

„Њихова пуштена и разбарушена коса лепрша, што означава њихове неспутане страсти и да су у супротности са моралним друштвеним поретком. Не бисте имали распуштену косу у раном савременом периоду – то би значило да сте сексуално изопачени“.

Невидљиви свет

Најранији познати пример купастог шешира у комбинацији са вештицом је у књизи Котона Мејдера из 1693.

Чуда невидљивог света, која описује вештицу на метли раме уз раме са ђаволом.

Међутим, Кунин је и даље скептична да је Мејдер желео да укаже на то да шпицасти шешир означава вештицу.

„То је само зато што је много људи у то време носило шпицасте шешире. Нема ничег посебно вештичјег у томе“, каже она.

Уметничке слике из 17. века као што су Портрет Естер Инглис непознатог уметника и Портрет госпође Сејлсбери са њеним унуцима Едвардом и Елизабет Бегот Џона Мајкла Рајта описују жене – од којих ниједна нема везе са враџбинама – напросто како носе модерно високе, купасте шешире тога времена.

Веза шпицастог шешира са вештицама каснији је мотив који се јавио у уметничким делима и дечјим бајкама од средине до позног 17. века па све до 18. и 19. века.

Сасвим је могуће да је призор купастог шешира, модерног у 17. веку, онај за кога смо се закачили током векова и који истрајава до данас – уместо било какве експлицитне конотације са окултним из тога периода.

Као што Кунин каже, многе жене су стављале на главу купасте шешире током историје, међу њима и хероине у бајкама као што су Пепељуга и Успавана лепотица, чија су капе јарких боја биле засноване на хенину – високој капи коју су носиле европске племкиње 1400-тих.

Онда је можда боја шешира та која сугерише зло?

Кунин се слаже с тим, указујући на позоришни комад из 1621. године Вештице Едмонтона Вилијама Раулија, Томаса Декера и Џона Форда, у ком вештица разговара са ђаволом у облику црног пса по имену Том.

Током читаве историје често се помињало да је ђаво обучен у црно.

„Много тога може да се захвали чињеници да су уметничка дела из тога времена били дрворези тако да су морали да буду у црном, али и зато што се често говорило да су се вештице састајале у тами по ноћи, тако да постоји веза између мрачних враџбина, ноћи и скривања“, каже она.

„Под окриљем ноћи, ви не знате ко је вештица. Црно постаје симбол зла и таме.“

Повратак вештице

За савремену перцепцију вештице као гнусне старице углавном је заслужан Баумов роман Чаробњак из Оза.

Потом је његова дечија књига о авантурама Дороти Гејл и њене групе разнородних пришивака у Озу био адаптиран у истоимени колор филм из 1939. године.

Он је урезао слику Зле вештице са запада зелене коже, кривог носа и кикотавог смеха у тумачењу Маргарет Хамилтон у ноћне море читавих генерација деце са сваком следећом телевизијском репризом.

Међутим, таласи феминизма охрабрили су жене да присвоје особине и животни стил претходно повезиване с онима оптуженим за врачање у историји – од снажне женске солидарности, холистичког исцељења и независности од мушкараца до екофеминистичких вредности и сексуалне аутономије.

Јавило се вишеслојније разумевање архетипа вештица – њу сада неки доживљавају као радикално отелотворење борбе против мизогиније и патријархалне репресије, најбоље оличене у популарном епитету исписаном на свему, од потписа на Instagramу до јастука: „Ми смо ћерке вештица које нисте успели да спалите“.

Као што то каже Кунин: „Вештица је сада симбол самоознаживања, субверзије патријархата и феминизма.“

Са романом Грегорија Мекгајвера из 1995. године Злица, на ком су засновани успешни бродвејски мјузикл и сада дует играних филмова, Зла вештица са запада добила је име – Елфаба – и порекло које изазива емпатију за изгнаницу означену као зликовку зато што се заузела за мање срећне људе.

Поновним присвајањем вештице као погрешно схваћеног лика и, заједно са узорним поп културним примерима као што су Саманта и Пру из Ожених се вештицом, Пајпер, Фиби и Пејџ Халивел из серије Чари из деведесети, купасти шешир постао је много мање злокобан.

То делом такође може да се захвали Оскаром овенчаном костимографу Злице Полу Тејзвелу, који је реинтерпретирао „грозоморни“ шешир, како га назива Глинда, да боље одражава однос Елфабе са Земљом.

„Он га одражава и носталгичан је према силуети која нам је добро позната, али је у међувремену претворен у сасвим своју ствар са тим како се уврће“, рекао је Тејзвел за Кат.

И док Злица преиспитује архетип зле вештице, може се сматрати умногоме заслужним за омекшавање језивости тог купастог шешира.

На крају крајева, као што Кунин признаје, нема ничег суштински страшног у вези с њим.

То је само предмет отворен за тумачења којима ми дајемо значење кроз векове митологије преношене преко уметности и прича – а значења тих митова се временом мењају.

Неки савремени пагани шешир виде као проводник енергије, док га деца и даље траже током сезоне плашења.

Штавише, вештичји шешир је био најпопуларнији костим за Ноћ вештица на Гуглу 2021. године – пре него што је наступила манија коју је покренула Злица.

Баш као што су дрворези, портрети и бајке утицали на савремену материјалну културу купастог шешира, исто тако ће данашњи поступци утицати на његово разумевање код будућих генерација.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]