О „Вољи синовљевој" и фантастици на домаћем филму: Зашто партизани никада нису пуцали у ванземаљце

Сабља који бира јунака.

Постапокалиптична Србија, чије је друштво подељено на племена, попут Зрнољуда, Крвавих глава и Покислих, којима влада велики, суморни Град.

И једна далека крчма, у којој слепи гуслар пева Вољу синовљеву, како гласи назив дугоочекиваног филма који је недавно стигао у биоскопе и изазвао доста пажње.

„Волим гусле, мислим да су веома филмичне, а и гуслари су вековима радили оно што ми радимо – причали приче", каже Страхиња Маџаревић, сценариста Воље синовљеве, за ББЦ на српском.

„И зато ми је било интересантно да адаптирам или измислим епску песму, а да то буде у апокалиптичној будућности, где је све пропало, али гусле су остале и где смо се вратили том начину приповедања".

Воља синовљева није баш уобичајан филм за наше просторе.

У најширем смислу спада под фантастику, веома популарну у светским оквирима, коју воле и многи у земљама бивше Југославије, али где су такви филмови ретко снимани.

Заправо, готово никад, упркос богатом митолошком наслеђу и вампирима домаће производње.

„Суштински се такмичимо са Холивудом, што није лако", каже Стеван Филиповић, редитељ неколико филмова са елементима фантастике, попут Шејтановог ратника и краткометражног Стар Wарс: Бреакинг поинт.

„Публика има исте критеријуме, ако су гледали Дину – једну од најпознатијих научнофантастичних прича у историји – и наш филм није близу њеног нивоа, онда им је то проблем", додаје Филиповић за ББЦ на српском.

Јован Ристић из Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић" у књизи „Изгубљени светови српског филма фантастике" овдашњу кинематографију назива „бескрајном пучином реализма", а домаћу фантастику „неискоришћеним потенцијалом".

Ипак, додаје и да је имала неколико представника који су „сијали пуним сјајем".

„Да ли данас имамо домаћу фантастику? Имамо, али то није довољно", каже Ристић за ББЦ на српском.

Зашто нема више домаћих филмова фантастике?

Вртим пре неколико недеља канале на телевизору и налетим на младог Радета Марковића - славног глумца из доба Југославије и оца редитеља Горана Марковића - на коњу, са мачем у руци.

У црно-белом формату, разуме се.

„Шта је ово", помислих и телевизор ми је одмах одговорио: Чудотворни мач.

Никад чуо.

Брзом интернет претрагом утврдио сам да је реч о култном остварењу, објављеном сада давне 1950. године, познатом као „један од првих српских и југословенских филмова фантастике".

Режирао га је Војислав Нановић, који је уз Југослава Ђорђевића писао и сценарио, настао на темељу приповедака и српских народних бајки „Златна јабука и девет пауница" и „Баш челик".

И све је ту, као у многим филмовима фантастике – пастир Небојша који креће на пут хероја, замак, вештица, кобила која се претвара у рибу, шаран који говори и зли Баш челик.

Данас је део листе Сто српских играних филмова (1911 – 1999) проглашених за културно добро од великог значаја, коју је направила Југословенска кинотека.

Познат је и по цитату „Дај бабо главу", за који сте можда чули у такође култном Како је пропао рокенрол (1989) – то је референца на Чудотворни мач.

„Велики, значајан филм", каже Ристић, директор Фестивала српског филма фантастике.

„Сниман је у готово холивудској продукцији, са огромним буџетом, много статиста, кадровима из пулске Арене, док су за поједине сцене чак коришћени и коњи београдске полиције."

Међутим, после њега је уследила дуга пауза када су у питању филмови домаћи фантастике.

Све док Вељко Булајић, познат као редитељ Битке на Неретви, није 1960. снимио први југословенски научнофантастични филм Рат, са мотивом нуклеарне апокалипсе.

Тек седам година касније, на пример, уследио је Боксери иду у рај са Мијом Алексићем у главној улози, који Ристић назива „простодушном и лепом комедијом, али са елементима фантастике."

До распада земље почетком деведесетих снимани су бројни партизански филмови, разне драме и комедије, као и значајна остварења Црног таласа, којима је критикован тадашњи живот у социјализму, али фантастика баш и не.

У њу, између осталог, Ристић убраја хороре, фантастику натприродног, суперхеројску, апокалиптичну и постапокалиптичну, епску, уз фантасy филмове у којима постоји магија.

И немојте да вас то уплаши, углавном су то универзалне приче о херојима, љубавима и пријатељствима, смештене само у неко другачије окружење, неки други свет, прошлост или будућност.

„Да бисте имали такве неке филмове, морате да имате мејнстрим из којих се жанровски филмови издвајају, а нама је до данас био проблем колико се филмови праве", каже Ристић.

Као други разлог недостатка фантастике види „просветитељске тенденције још од 19. века и Вука Караџића", реформатора српског језика, када су сви „окренути реализму", а на све остало се „гледало са дозом сујеверја".

Истиче и историјске околности, попут економских криза и ратова, јер „до фантастике тешко долази ако аутор не може да се одвоји од свакодневнице", а како се одвојити од рата и препустити маштању.

Редитељ Стеван Филиповић као један од кључних проблема истиче - новац.

„Није исто као кад се ради социјална драма, где за мала средства може да се направи сјајан филм.

„Потребне су маске, визуелни ефекти и хиљаде других ствари да би то изгледало иоле уверљиво и пристојно".

Притом, пошто таквих филмова овде није много снимљено, домаћа публика на њих није навикнута, већ знају само за холивудске филмове фантастике, додаје.

Шта гледати?

Избор није велики.

Ристић као светлу тачку истиче анимирани филм, посебно чувену Загребачку школу и остварења попут Посјет из свемира (1954), Несташни робот (1956) и Велики страх (1958) Душана Вукотића, иначе освајача Оскара за анимирани филм Сурогат из 1961. године.

Када је реч о дугометражним филмским остварењима, ту је пре свега Мајстор и Маргарита Александра Петровића из 1972. године, снимљен по чувеном роману Михаила Булкаглова, који је добио награде у Пули и Нишу, али је и брзо повучен из биоскопа због етикете „антикомунистичког".

Већ годину дана касније, Лептирица Ђорђа Кадијевића унела је страву у готово сваку југословенску кућу.

Било је примера да су се нека деца толико потресла гледајући филм да су их водили на преглед код психијатра, изјавио је Кадијевић 2023. за ББЦ на српском.

Због Лептирице, али и осталих његових филмова, попут Дарови рођаке Марије (1969), Штићеник (1973) и Свето место (1990), Ристић га назива „највећим мајстором српске филмске фантастике".

Ту су и Гости из галаксије и Ритам злочина из 1981, који имају елементе научне фантастике, па и Лијепе жене пролазе кроз град (1986) Желимира Жилника, који се дешава у Београду 2041. године.

Нешто је боља ситуација била са хорорима.

На пример, Давитељ против давитеља (1984), затим Вариола вера (1982) и Већ виђено (1987) Горана Марковића, Кичма са Драганом Николићем из 1975. и Избавитељ Крсте Папића из 1976. године.

Смрт је била честа тема.

У чувеном Сабирном центру (1988) се мешају овај и онај свет, Данило Стојковић се у Тестаменту (1975) такође враћа из мртвих, чега има и у Времену чуда (1989) Горана Паскаљевића.

Ипак, фантастика се углавном појављивала само у траговима.

У Дому за вешање (1988) Емира Кустурице, главни лик Перхан има телекинетичке способности, док се у Ми нисмо анђели (1992)анђео и ђаво мешају у људске животе.

„Током друге половине осамдесетих је све кренуло узлазном путањом, али онда долази до рата, самим тим и паузе, тако да је прича о домаћој фантастици заправо испрекидана линија", каже Ристић.

За љубитеље хорора са много крви, познатих као слешери, почетком 21. века уследио је ТТ Синдром, о злу које вреба из турског купатила на Београдској тврђави.

Неизбежни су Чарлстон за Огњенку из 2008, у то време један од најскупљих у историји домаће кинематографије, као и анимирани Технотајз: Едит и ја, објављен годину дана касније.

Иначе, кратки филм Звезда Три (2009) Небојше Ненадића је први са Србима у свемиру, пише Ристић у „Изгубљеним световима српске фантастике".

Неки нови клинци

Управо се тих година, док сам био тинејџер, појавио мени веома драг филм Шејтанов ратник (2006).

Пре тога ништа слично нисам гледао без титла.

Да, није баш ремек-дело, али су ту зелени турски ђаво, Марко Николић као Карађорђе, криминал, двојица обичних средњошколаца из Београда и њихова другарица који се нађу усред древне битке.

Сасвим довољно.

Добро, мало ми је и лик Тиће, коју игра Сташа Копривица, био нешто попут симпатије.

Ристић га назива „прекретницом у српском филму фантастике" и „филмским панком".

„Био је младалачка побуна клинаца који су волели филмове, па су снимили нешто на основу онога што су гледали и на тај начин генерацији дирнули у срце", каже Ристић.

„Знаш ти који је то био аплауз када смо га приказали на Фестивалу српског филма фантастике и то у потпуно хладном биоскопу Дома омладине... То је било као да присуствујеш револуцији".

Период у којем је изашао назива „кризом биоскопа у Србији", па се и Шејтанов ратник „нашао у право време на правом месту".

„Све неке социјалне драме, нека беда, као Бугарска после нуклеарног рата, негледљиво је било", присећа се Филиповић, редитељ Шејтановог ратника, којем је то био први филм.

Више је, како каже, „производ америчке популарне културе осамдесетих", која га је филмски образовала, него јусловенског филма.

Индијана Џонс, Повратак у будућност и Ратови звезда, додаје, били су му бег од ужаса ратних деведесетих, криминала и сивила одрастања на београдској општини Вождовац.

„У Шејтану сам хтео да направим омаж том одрастању", каже Филиповић.

„Да буде утемељено у нашој стварности, али и да нашу историју и митологију искористим на начин као у филмовима које сам волео."

Све је суштински била герилска филмска акција у којој је већина радила без хонорара, пише Ристић.

„Само неко ко је млад може да уђе у то читаво лудило и изгура га", наглашава Филиповић.

Двадесетак година касније, Вољу синовљеву снимили су неки нови клинци.

Редитељ Немања Ћеранић, сценариста Страхиња Маџаревић и већи део њихове екипе на почетку рада на филму – који се због бројних проблема отегао на седам година - имао је у просеку 26 или 27 година.

„Једино нове генерације, њихова отвореност и нове идеје могу да померају границе, они гурају ствари напред", каже Маџаревић.

Како до нових филмова фантастике?

Ка-та-ба-за!

Да, Црна свадба није филм, али је била хит серија из 2021. године, на чијем сценарију је такође радио Маџаревић, а због које је цела земља једно време говорила „катабаза".

И то је фантастика, притом утемељена у традицији истока Србије.

У међувремену је снимљен и Пети лептир (2012), први домаћи 3Д филм у режији Милорада Милинковића, а по роману Уроша Петровића, док је доста пажње изазвао и научнофантастични Едерлези Рисинг (2018).

„Нешто се померило, нешто се дешава, није као раније", каже Ристић.

„Комерцијализацијом фантастике у светским оквирима и појефтињењем технолгоије, млади су потпуно преузели узде тог жанра, неоптерећени предрасудама одраслих."

За нешто више, како каже, потребно је више снимања.

Суштински – новац.

„Данашњи студенти режије би можда и направили филм фантастике, али се премало пара генерално врти за снимања и ти као млад тешко убедиш неког да их добијеш.

„И онда раде рекламе, зато што не могу да дођу до првог филма."

Стеван Филиповић је и даље у том свету.

После Поред мене (2015) и Поред тебе (2023), ускоро у биоскопе стиже и Поред нас, у којем је помало „искорачио у нешто што му је највећа љубав – фантастику".

За „иоле нормалну кинематографију", па и више филмова фантастике, потребна је политичка промена, како би „таленат, знање и љубав према филму" поново били релевантни при одабиру ко ће их снимати, сматра.

А док је Воља синовљева и даље у биоскопима, њени аутори раде на истоименој серији која би 2025. требало да стигне на мале екране.

„Долази до смене генерација, уверен сам да ће у будућности бити све више пројеката попут Воље и да ће се додатно померати граница", закључује Маџаревић.

„Зашто не бисмо имали нашу фантастику на филму, то је најнормалнија ствар."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]