Бокс: ’Осећаш се као бог’, анатомија једног нокаута

Упозорење: Овај текст садржи референце на депресију и самоубиство

Били Грејам је у боксу видео све.

Шездесетосмогодишњак је професионални деби имао још као тинејџер, али је најпознатији постао по томе што је тренирао Рикија 'Убицу' Хатона у шампионским данима.

Посматрајући борбе из самог ринга, он види сваки ударац, али и оно што се одвија у главама боксера.

„Борци можда кажу да не желе да повреде своје противнике, али да вам кажем, док сте у рингу, желите... у потпуности.

„Желите да их нокаутирате, ударате док не падну да не би они вас могли да ударају и да можете да побегнете из тог кошмара - то вам је реалност", каже он.

Било би једноставно претпоставити да је ударац којим нокаутирате противника тренутак чисте екстазе, осећај који фудбалери имају када постигну гол.

Али бокс није фудбал и нокаут није исто што и постигнути гол.

Нокаут је бруталност, коначница, неповратна радња - судбина које се боје сви борци и на коју нико није имун.

Неколико месеци сам провео бавећи се тим јединственим тренутком за потребе моје књиге, причао са свима који су умешани у ову најдрастичнију и најстрожу поделу на победнике и поражене које има у спорту.

Открио сам неке изненађујуће ствари.

За неке боксере је способност да нокаутирају противника дефинишућа карактеристика, део њихове ДНК.

Дејвид Хеј и Деонтеј Вајлдер су такви борци.

Збирно су победили у 71 борби, 68 таквих мечева је завршено нокаутом.

Ево како Хеј описује нокаут.

„Осећај је диван. Волимо ми борбу, али када завршите меч у једном налету, тај моменат…ништа не може да се упореди са њим.

„Никада нисам искусио осећање које може да се пореди са овим, ни близу", каже он.

Вајлдер одлази и корак даље.

„Осећаш се као бог. Осећаш се веома моћно", каже Американац.

„Невероватан је тај осећај. Последице само појачавају тај осећај", додаје.

За борце попут њих, бокс је религија, а нокаут обожавају.

Неки други боксери су неодлучни по том питању.

„Ради се о мешавини емоција и мислим да до следећег јутра ниси ни свестан шта си урадио".

Тако Карл Фрок описује сопствена осећања пошто је нокаутирао Џорџа Гроувса пред 80.000 људи на Вемблију 2014. године, последњим ударцем у његовој професионалној каријери.

Најава меча је обиловала анимозитетом.

Гроувс, који је шест месеци раније изгубио њихов први међусобни меч након контроверзне судијске одлуке, ниједног тренутка није штедео противника Фрока.

Фрок је задовољење нашао после професионалног, а не личног ударца његовом моћном десницом која је Гроувса послала на патос.

„Током борбе, роје се најлуђе мисли

„Али оног тренутка када се меч оконча, немам неке посебне емоције. Био сам потпуно обузет, само сам тражио начин да га уништим, а када сам га нокаутирао, имао сам осећај као да сам знао да ће се то и догодити", прича он.

Уколико и има неких емоција, онда је реч о олакшању.

Ради се о осећању који помињу многи борци.

Олакшање да је меч готов, да ниси ти тај који ће да пати и осећа бол, понижење због пораза и губитка.

Управо се тако осећао Тони Бељу када је нокаутирао Илунгу Макабуа на Гудисон парку после чега је постао светски шампион у крузер категорији у верзији WБЦ.

„Само сам клекнуо и заплакао", каже он.

„Плакао сам због олакшања и чињенице да се остварило све што сам говорио све ове године. Било је то највеће олакшање у мом животу.

„Била је то потврда свега што сам говорио, да ћу бити првак света. То је био мој ултимативни циљ. Стигао сам до ултимативног циља", додаје.

Понекада се тај излив олакшања претвори и у нешто друго.

Понекада се олакшање које осетите када видите како противник пада и када знате да је борба завршена, претвори у зебњу и ледени страх када приметите да се противник не помера.

Џејми Мур је осетио тај растући страх када је нокаутирао Метјуа Меклина у десетој рунди крваве борбе за титулу у средњој категорији, одржаној 2006. године.

Меклин је ринг напустио на носилима, али је из локалне болнице отпуштен после контролних прегледа.

Мур је отказао победничко славље и отишао у болницу да посети Меклина.

„Ово је спорт који је у исто време и диван и бруталан, јер ви желите да противнику нанесете бол пошто је то једини начин да добијете борбу", каже Мур.

„Али када дође до оваквог исхода, то вас уплаши. Свако жели да победи, али нико не жели да се ствари заврше на овакав начин".

„Тако да увек покушавате да нађете неку средину. Ипак, када дође до оваквог исхода, то је поприлично застрашујуће", додаје.

Били Грејем је те ноћи био Меклинов тренер. Сматра да је та средина опсена и нема је у спорту какав је бокс.

Било каква емпатија мора да сачека крај меча, али када вас стигне, стигне лагано, јер сваки победник зна да га само делић секунде дели од судбине губитника.

Почетком марта Френсиса Нгануа је нокаутирао Ентони Џошуа.

Издале су га ноге које су попустиле када је око 120 килограма костију, тетива и мишића почело да се обрушава.

Његови удови су се прострли по патосу пре него што су обликовали скоро савршену симетрију: ноге су биле раширене, док су руке мировале поред самог тела које је било положено на леђа.

Без свести.

Касније је рекао да ништа није осећао и да се ничега не сећа.

Можда ће неко помислити како је ово шокантно, али тако је када боксер доживи такав нокаут.

Ударац у мозак је толико јак да не нема ни трачка наде да бисте могли да се сећате детаља борбе.

Хатона је нокаутирао Мени Пакјао на сличан, бруталан начин током борбе у Лас Вегасу у мају 2009. године.

„Нокаутирао ме је и тек сам после неколико минута дошао свести", каже он.

„Пробудиш се и схватиш да си у рингу, да си се борио и онда одеш у свлачионицу и питаш тренера: 'Је л' то било то? Какав је био ударац којим ме је поткачио?

„А онда кажеш 'да, да, сад се сећам, тако је' и врати ти се свест само да би све још једном проживео", додаје.

Хатонов земљак из Манчестера, Ентони Кроља имао је слично искуство када се борио против украјинског чаробњака Василија Ломаченка, 2019. године у Лос Анђелесу.

Минут пре краја четврте рунде, Кроља се срушио на под право на лице, после нокаута.

„Нисам ни схватио колико је то лоше изгледало док све није и прошло. У свлачионици, мој телефон је очигледно подивљао, људи су били забринути, желели су само да им јавим да је све океј.

„Осећам се сасвим добро у том тренутку и кажем: 'Ништа не схватам. Супер је што се људи оволико јавља, али није сад да сам претрпео неки страшан нокаут', а у свлачионици мук.

„Видео сам како људи размишљају: 'Уф, ко ће да му каже? Тако да сам узео телефон, погледао снимак и помислио: 'Ух'. Било је сасвим лудо, јер сам свега могао јасно да се сетим, како ме је наместио и упутио ми одлучујући ударац.

„Сећам се и како сам лежао на поду, лицем окренутим на доле и како сам размишљао како засигурно изгледам глупо, али нисам могао да се померим, као да ме је неко омамио електрошокером.

„Причао сам са судијом, рекао сам му да сам добро и заиста сам се тако осећао. Само што нисам могао ни да се померим извесно време.

„Из све снаге сам покушао да се окренем на бок, али сам се опет стропоштао на лице и нисам могао да се померим. То сам осећао, али моја чула су била изоштрена, само нисам био у стању да се померим. Јасно се тога сећам. Ништа ме није болело", препричава детаље.

Ово је заиста потпуно фасцинантно сведочење - живописно, до детаља описано и самим тим и савршено убедљиво.

Али Крољино сећање, баш као и Хатоново, није стварно.

Доктор Нил Скот, медицински саветник Британског боксерског савеза и хирург за главу и врат, појашњава ситуацију.

„Он је вероватно од тог ударца остао без свести, али га је пад на лице пробудио.

„Он моментално показује знаке потреса мозга јер је дезоријентисан, покушава да се придигне, одржи равнотежу, покрене ноге, али се оне не мичу, јер је његов нервни систем у том тренутку и даље у шоку од ударца.

„Нема довољно јаких сигнала који допиру из његовог мозга и спуштају се низ кичмени стуб да би покренули удове.

„Он можда мисли да је покушавао да помери своје ноге, али сумњам у то. Када бисмо имали ту могућност да видимо шта се заиста дешавало у његовом мозгу, мислим да бисмо увидели да се то једноставно није десило", каже Скот.

Скот сматра да је оно што је Кроља описао више био неки луцидан сан одсањан после борбе, него стварно сећање.

Бери Мекгиган је сликовито дочарао овај феномен у аутобиографији, присетивши се и ударца који му је задао порторикански нокаутер Хуан Лапорте у деветој рунди меча који је изгубио на поене 1985. године.

„Када ме је ударио десницом, транспортовао ме је натраг у продавницу играчака коју је држала госпођа Кинан, тамо доле низ улицу", написао је Мекгиган.

„У делићу секунде сам помислио сам тамо, осетио сам да би требало да зграбим Лапорту и да дам времена глави да се разбистри, као када вас ухвати киша док се шетате и затим уђете у ауто: стакла се замагле, ви упалите климу да растерате ту маглу, али је потребно извесно време да поново можете да јасно гледате кроз њих", наставља даље.

Амир Кан је био непоражена боксерска звезда у успону, са 18 победа, када је два пута био оборен на под после само 54 секунде у мечу против Брејдиса Прескота.

У оба случаја када је пољубио под, осећао се као умотан у густу, вртложну маглу док је покушавао да се прибере.

„Најгоре место на којем можете да се задесите, попут неке слагалице која се одједном распала у комадиће, а ви покушавате да је на брзака поново сложите - такав је осећај.

„Са свих страна чујеш гласове различитих људи, неке другачије гласове, гласове које препознајеш, судију који одбројава и мислиш: 'Шта се ово чује? Шта да радим?'. Веома неугодна позиција", каже он.

Погледајте интервју са Мухамедом Алијем

Нико овај вантелесни осећај не описује боље од Мухамеда Алија.

Највећи боравак у таквом стању када не знаш где си описује као да си на прагу „Суседне просторије".

Џорџ Пимплтон, писац који се бави боксерским темама, објашњава оно што Али назива Суседном просторијом у његовој књизи Шедоу бокс.

„То је место чија врата он замишља када упадне у неку невољу у рингу. Он тада види делимично отворена врата и кроз прорез у њима он види неонска светла, наранџаста и зелена, како трепере, види шишмише који дувају у трубе и алигаторе који свирају тромбоне, змије које вриште.

„На зиду висе неке чудне маске и костими за глумце и свестан је да када би закорачио у ту просторију и посегао за тим стварима да би се препустио сопственом уништењу", писао је Пимплтон.

Суседна соба прети борцима, мами их, али томе се мора одупрети.

У том стању у којем влада неки чудан сумрак свести, борац мора да се одупре жељи да у њу оде и да се ту сакрије све док се, како то Мекгиган објашњава, стакла не одмагле и „поново прогледаш" и док Суседна соба постепено не избледи.

Али има и оних нокаута којима се не може одупрети и чије последице могу да буду ужасне.

Још једна верзија патриотске песме Рул Британија коју је путујућа армија обожавалаца певала само што је утихла, када је убитачна левица Менија Пакјаоа послала Хатона на под.

Било му је потребно неколико минута да се поново дигне на ноге.

Последице су имале много дужи ефекат.

Хатон је по буђењу од нокаута пао у депресију, имао је самоубилачке нагоне и „неколико пута" је покушао да се убије.

„Људи су говорили: 'Шта је ту посебно депресивно? Океј, пребио га је Пакјао, али види - има лепу кућу, ауто, има ово, има оно, због чега је толико забринут?' Али људи не схватају у каквом стању остајеш након оваквих ствари", каже Хатон.

„Када си борац и победник, мораш да верујеш у себе, мораш да имаш то у себи, као и став да нико не може да те пребије, да си најбољи.

„Уколико си поносит, поносан човек, поносни боксерски шампион, онда, знаш, није битно колико новца имаш на рачуну и колико је велика твоја кућа, то те све некако поремети, додаје.

Начин на који је изгубио од Пакјаоа је био болан. Разарајући.

Ето шта може нокаут да ти уради, какав ефекат може да има. Он од пораженог борца може да одузме значајан део личности.

Једноставније је психолошки објаснити шта се дешава у тренутку нокаута.

„То се разликује од особе до особе, али у принципу, ударац изазива промену кретње мозга у односу на лобању.

„Тај трзај може потпуно да поремети нервне сигнале у глави и последица тога је да се систем моментално блокира.

„То је као нека заштитни механизам који резултира привременим губитком свести. Свако може да буде нокаутиран, једино се поставља питање колико ће компликован бити тај процес", каже Скот.

Погледајте како се бокс вратио у Србију

Има много професионалних боксера који никада нису били нокаутирани.

Америчка легенда Марвин Хаглер је преживео неке сурове борбе, нарочито онај рат из 1985. године против Томаса Хернса, пре него што се повукао из бокса без претрпљеног нокаута.

Али Скот сматра да су такви исходи, макар делимично, последица срећних околности.

„Они нису били изложени таквом степену силе или се једноставно нису „поклопиле околности" - ради се о „ефекту Швајцарског сира", када се сложе све коцкице - које би довеле до нокаута", каже он.

Нокаут се најчешће догађа када „нисте припремљени на ударац који вас је задесио", а када нисте припремљени на тако нешто, онда ни ваш систем не може да се одупре.

Када ударац слети на неприпремљеног противника, силина се ефектније преноси кроз лобању боксера и узрокује још веће померање мозга, па су сходно томе и шансе да остане при свести много мање.

У боксу често користимо израз „стаклена брада" када желимо да истакнемо да је неки боксер подложнији нокаутима.

У сваком случају се ради о нечему што је тешко дефинисати.

„Можемо истаћи борце који имају снажну браду, али ту постоји и много других фактора које би требало укалкулисати.

„Могуће је да они имају изузетно снажне вратне мишиће или једноставно ментално нису склони потресу мозга.

„Уколико примите снажан ударац у браду, сама природа доње вилице, мандибуле, таква је да она има облик слова У.

„Сила ће се при ударцу преносити око саме доње вилице све до виличног зглоба, потом до основе лобање, a затим се та сила распрши.

„Уколико би се то десило вама или мени, велика је шанса да би из свега изашли поломљене вилице тачно на месту удара", објашњава Скот.

„Ипак, елитни спортиста који има ојачане вратне мишиће, леђа и горњи торзо - има и другачији одговор на удар. Сила се боље распршује због ојачања на местима која окружују лобању", додаје.

Ударац који изазива нокаут одјекује далеко изван ринга.

Бокс пратим још од дечачких дана.

Радио сам преносе бокс мечева, био сам коментатор више од десет година.

Видео сам прегршт нокаута из самог ринга и никада се нисам навикао или отупео на адреналин који он производи.

Мислим да се то никада неће догодити.

Крајем четвртог века, филозоф Свети Августин је писао о посети колосеуму са Алипиусом од Тагасте, пријатељем који је био велики противник насиља које се одвијало у римској арени.

Алипиуса су некако наговорили да пође, али је инсистирао да очи држи затвореним.

На крају је попустио и препустио се окружењу.

Ево како је Свети Августин описао његову реакцију:

„Препустио се свему, онако дивљачки и није окретао главу већ је очи усредсредио на крваву разоноду која се одвијала пред њим, опијен лудилом, одушевљен овим опаким такмичењем

„Више није био онај човек који је дошао у арену, већ део руље. Гледао је, викао, био је узбуђен, а када је одлазио, са собом је понео и то лудило које га је стимулисало да дође поново".

Насиље у боксу није толико екстремно као оно у римском амфитеатру, али је галама посетилаца и даље присутна.

Зашто боксери мисле да је спектакл гледања двојице људи који се боре и даље привлачан гледаоцима који, барем већина њих, никада неће ни крочити у ринг?

Какав је њихов став према људима који плаћају карту не би ли их видели голе до појаса, само са рукавицама на рукама, напујдане један на другог?

„Већина оних који плаћају да виде крв желе да виде једног од боксера нокаутираног и у 90 одсто случајева то и добијају".

Хеј је убеђен да друштво не само да жели да овакве ствари постоје, него да им је то и потребно.

„То је природна ствар, људски је инстинкт гледање обрачуна, гледање битке и то у себи има много мушкараца. Скривено је дубоко у многим од тих људи, а друштво је у стању да смекша доста мушкараца па тако они и добијају жељено узбуђење од гледања других људи који се туку.

„У крајњем случају, ако би њихов живот зависио од тога, њихових породица, они би се упустили у борбу, али ми живимо у једном меканом друштву данас, па већина мушкараца никад и не искуси физички обрачун. Мислим да људи гледањем бокса добијају замену за истински обрачун.

„Све је то природно за сва људска бића, нарочито за мушкарце, али сада и жене почињу да увиђају предности тога. Што више тога, то боље - све док се ствар држи под контролом у смислу правила, судија, медицинске контроле", каже он.

За некадашњег шампиона у крузер категорији у верзији WБО Џонија Нелсона, све је то део хладног и трансакционог бизниса.

„Ви заправо презирете публику.

„Морате да мислите на себе - не да размишљате о томе зашто су они тамо, већ да себи кажете да сте ту да бисте зарадили новац, да сте плаћени за ово и да желите да радите то што радите. Ја користим вас, а не ви мене", каже он.

Као борац чији је заштитни знак нокаут, првак Велике Британије и Комонвелта у тешкој категорији Фабио Вордли сматра да не може да критикује људе због тога што чезну за спектаклом који им он пружа.

„Мислим да је то нешто што je у свима нама. Непосредно пре тешког нокаута, створи се као нека пауза и у том тренутку сви помисле 'Ево га, дешава се' и потом сви као да полуде, покушавајући да досегну тај осећај, али исти тај осећај јуримо и ми, боксери.

„Који год осећај да обузима љубитеља бокса или страсног навијача док гледа мене или неког другог који се бави овим, исти тај осећај је код мене хиљаду пута јачи.

„Окренућу се, погледаћу гледаоце и видећу да су сви на ногама и да скандирају моје име…то ни са једном дрогом не може да се пореди", каже Вордли.

Једна зависност, чежња за завршетком борбе, као да се препушта другој чежњи да се види њен крај.

Овај челични стисак не показује знаке слабљења.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]