Мода у ренесанси: Наглашени и украшени накурњаци постали су тренд, а потом нестали

Негде око 1536. године, сликар Ханс Холбајн Млађи је умешно приказао међуножје Хенрија Осмог.

Користећи фину четкицу и палету водених боја, уметник се много помучио како би китњасто украсио „буџу" његовог клијента и тако је долично истакао.

На припремном цртежу у пуној величини за слику која је некада прекривала цео зид у палати Вајтхолу у Лондону, краљ је, како се прича, изгледао величанствено и мужевно.

На њој Хенри Осми има чврст став, стоји размакнутих ногу, обе руке држећи сугестивно испод струка и y њима предмете који као да усмеравају пажњу посматрача на његове гениталије апсурдне величине.

Према записима савременика, коначна верзија слике изазивала је код публике осећај „срама и поражености".

Накратко током ренесансе, између проналаска микроскопа, штампарске пресе и оловака - и других технологија које су допринеле развоју савременог друштва - мушкарци више класе били су прилично заокупљени стварањем још једног изума - наглашеног накурњака.

Ове „слатке личне палате за пенисе", како их је један писац назвао, имале су џепове од тканине који су се носили преко међуножја и били су постављене да би се направила испупчења у разним бизарним облицима који подсећају на спирале, кугле и кобасице.

На некима су чак била исцртана лица.

Била је то ретка прилика за мушкарце да њиховом интимном подручју дају мало елеганције те су за многе израђивани од раскошних тканина, као што су свила, сомот и сатен, и украшавани драгуљима, златом и, слатким машницама које су биле врхунац изражавања мачо плодности.

Али чему су служили овакви накурњаци?

И зашто су нестали?

У почетку су накурњаци прављени од челика и додавани су оклопима ради заштите плодности витезова на бојном пољу.

Но, убрзо су постали згодно решење за незгодан свакодневни проблем.

Све до касног 15. века, мушкарци су носили дугу тунику или дублет, у суштини, хаљину преко уских чакшира (хеланки).

А онда се мода променила.

Дужина дублета се постепено скраћивала и у једном тренутку су постали толико кратки да је међуножје остало непокривено.

Ово је било посебно неугодно, јер су панталоне које су мушкарци у то време носили имали одвојене ногавице, па нису покривале мушку интимну регију.

„Значи, ставили бисте ногу у ногавицу и привезали је за дублет.

„Затим бисте исто урадили и другом ногом", каже Викторија Бартелс, историчарка која проучава рану савремену Италију у Центру у Фиренци Универзитета у Сиракузи.

Мода кратких дублета је „оставила откривено подручје које је свакако требало покрити", каже она.

То је створило моралну панику, а свештеници су се прибојавали да ће нови модни тренд бити неодољив „содомистима" и да ће искварити младиће.

Први овакви накурњци били су израђени у облику троугла од мекане тканине која би се увлачила између две ногавице чакшира и тако би се затворио отвор.

Али мушкарцима није требало дуго да почну да користе предности овог новог одевног комада и да их постављају.

У року од неколико деценија, ови лабави преклопи су се претворили у фалусне одевне комаде монструозних величина.

Погледајте видео о личким накурњацима:

Мушкарци који су у раном савременом добу желели да буду заводници пунили су њихове накурњаке коњском длаком, тканином и сламом, а понекад су у њих стављали и корисне предмете, попут марамица или новца.

Од Фиренце, где су били познати као sacco, до Париза, где су их звали braguettes (брагете), младићи су се шепурили наоколо њиховим протетичким гениталијама, и где год би ишли, сви су гледали у њихово међуножје.

Одевни комад који је уведен из скромности, сада је добио сасвим супротну сврху.

Ови истурени комади одеће имали су симболику за ренесансне мушкарце који су их носили.

На енглеском, кованица „codpiece" садржи староенглеску реч „cod", што значи „мошнице".

У сатиричном тексту који је Бартелс пронашла, заштита коју су пружали, посебно као део оклопа, пореди се са оном коју пружају љуске орашастих плодова и семенки.

И баш попут ових природних љуски, накурњаци су помогли да се обезбеди размножавање, тачније рађање следеће генерације.

Хенри Осми, који је због репродуктивних проблема измислио нову грану хришћанства, накурњаке је користио као фигуративни елемент да асоцира на мушкост.

Слика у палати Вајтхолу уништена је у пожару, али је оригинални цртеж сачуван и други уметници су подстицани да га копирају.

Многи су то учинили, па украшено међуножје краља живи на десетинама слика до данас, уверавајући оне који га гледају да је више него способан да има наследника.

Чак и 200 година после његове смрти, његови поштоваоци су у Лондонској кули могли да виде статуу Хенрија Осмог и да се диве његовој плодности.

Дрвена фигура краља одевеног у платнене одоре која је била тамо постављена, имала је тајни механизам за „извлачење" накурњака.

„Ако ногом притисните одређено место на поду, видећете нешто изненађујуће у вези са овом скулптуром, али вам нећу открити ништа више", написао је посетилац како се наводи у једној од књига посвећених историји накурњака у уметности.

Жене су у њега забадале игле надајући се да ће им то помоћи да имају децу.

У то време, тако бестидно изражавање мушкости није било неуобичајено.

На предњој капији од кованог гвожђа Капеле Колеони у Бергаму, у Италији, која је саграђена крајем 15. века, истакнут је грб породице Колеони на којем су три шаре у облику зареза.

То су заправо тестиси, а сматра се да су стављени на грб да прикажу мачо снагу и дочарају сличност породичног имена са италијанском речи „coglioni" (тестиси).

Мушкарци су њихове нове украсе за међуножје користили и да покажу војничку снагу.

Прво, чињеница је да су накурњаци понекад додавани оклопима.

Али Бартелс објашњава да се раст популарности накурњака такође поклопио са Италијанским (Ренесансним) ратовима, у којима су се плаћеници из северне Европе борили на страни Шпаније, Француске и Италије.

Једна од повластица коју би војници добили било је изузеће од Сумптуарних закона, који су уводили ограничења у исхрани, одевању и употреби луксузних добара, углавном ради идентификације друштвених класа.

А војници су ту повластицу искористили за гардеробу.

„Они се супер упадљиво одевају... носе те огромне накурњаке", каже Бартелс.

Тиме је створена још једна веза између накурњака и војничке културе.

Међутим, овако јавном и одлучном приказивању мушкости често су се подсмевали чак и њихови савременици.

Како пише историчар Вил Фишер у књизи Материјализација пола у раној модерној енглеској књижевности и култури, комичари би одушевљавали публику сугестивним сценама у којима би се чини да ће неки лик открити његове гениталије… а онда би извукли нешто неочекивано, попут поморанџе.

Други необични предмети које би пронашли у измишљеним накурњацима били су „боце, салвете, пиштољи, коса, па чак и огледало".

Већ у касном 16. веку, популарност накурњака је опадала, а извори пишу да почињу да излазе из моде, каже Бартелс.

Чудно ја да непосредно пре него што су накурњаци престали да се носе, њихова величина је почела да се значајно смањује.

„Почиње да се појављује други модни тренд дублета који су сада наглашено пуњени на стомаку", каже Бартелс.

Ови „надувани" дублети носили су се преко кошуље, и изгледали су као протетички пивски стомаци.

„Данас нам изгледају смешно", каже она.

Често су се носили уз мекане и лагане кратке панталоне одвојених ногавица, које су неретко личиле на сукње, те је и оваквој одевној комбинација било потребно решење за покривање гениталија, додаје она.

Данас је преостало свега неколико наглашених накурњака.

Међу њима су метални накурњаци у оружарницама, неколико комада израђених од вуне и сомота који су припадали шведском грофу и његовим синовима, и пуна ладица накурњака у Музеју Лондона, које је уштогљени викторијански кустос првобитно класификовао као нараменице, како пише историчарка Луси Ворсли.

Осим ових примерака, представу о величини овог одевног предмета за пенис који се више не носи можемо да стекнемо једино преко слика и скулптура из тог времена.

Међутим, иако су аутентични ренесансни накурњаци данас ретки, одушевљење људи њима није потпуно ишчезло.

Током 1970-их и 1980-их, рок бендови као што су Џетро Тал (Jethro Tull) и Кис почели су да одушевљавају њихову публику верзијама накурњака израђених у леопард принту, кожи, металик боји, и украшених демонским лицима.

Амерички рок бенд Кис је чак има и кројачицу која је за њих правила накурњаке док се нису распали прошле године.

Накурњаци се такође враћају у високу моду - део су тренда који опонаша моду краљевске династије Тјудора, и појављују се у историјским ТВ серијама, међу којима је Wolf Hall.

Међутим, постоји проблем: накурњаци савремене израде нису довољно велики.

Погледајте и овај видео: Најдужи брк у Србији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]