Либан: Корак по корак кроз минска поља

Посета минском пољу почиње са неким кључним безбедносним белешкама. И оне вам спасавају живот - кад сте на свега неколико корака од смртоносних закопаних експлозива, морате да обраћате пажњу.

У црвено обојени штапови укопани у земљу значе опасност. Пођите даље и ризикујете да ћете нагазити право на мину.

Бели штапови су знак безбедног, рашчишћеног канала.

Црни штапови показују где су се некада налазиле противтенковске мине, за експлозивом у њима који је сада сагорен.

Ношење заштитне опреме је од кључне важности. Шлем са визиром који вам обавија лице од ува до ува и штити вас добрано испод браде. Заштитни телесни оклоп спушта се скоро до колена, штитећи виталне органе и артерије од удара било какве случајне експлозије.

У врелини либанског лета, температура је неиздржива.

Деминери започињу рад чим изађе сунце, да би ухватили најхладније температуре.

У сваком сату, одморе по 10 минута.

Кад подневно сунце достигне највишу тачку, малтене су завршили за тај дан.

Сувише је опасно да се ради кад због временских услова могу да изгубе концентрацију.

Чак и непажња само на секунд уме да буде фатална.

Пре нешто више од 25 година, 3. децембра 1997. године, потписан је споразум из Отаве.

Познатији је као Споразум о забрани мина - међународни договор којим се забрањују противпешадијске мине - и нашироко се сматра једним од најуспешнијих светских споразума о разоружању.

До данас је 164 земље пристало да се обавеже на њега.

Свега неколико недеља пре потписивања овог споразума, Саветодавна група за мине (МАГ) добила је Нобелову награду за мир због напора у борби против мина широм света.

Она ради у Либану од 2001. године.

Деминерска операција је огромна и наставља се готово свакодневно.

Само 2022. године очистили су два милиона квадратних метара земље и уништили око 10.000 мина.

Поред рада са касетним бомбама у долини Бека и импровизованим експлозивним уређајима које је за собом оставила Исламска држава на североистоку земље, главни посао им је деминирање територије између Либана и Израела.

Такозвану Плаву линију исцртале су Уједињене нације 2000. године, осмишљену да физички разграничи повлачење израелских снага са југа Либана.

У неким деловима то је високи зид, у неким другим једва нешто више од металне ограде која се провиди.

Испод површине је 120 километара минског поља чији је циљ да створи непробојну баријеру.

Тамо је постављено око 400.000 мина, неке једва на метар једне од других.

У селу Арапски Елуаизи, баријера која обележава крај Либана и почетак Израела налази се на самој ивици минског поља.

Метар, два од ње, иза сивих бетонских блокова издиже се израелски војни торањ.

Брда у даљини обавијена су измаглицом.

Ова жестоко минирана територија опасан је проблем за велики број избеглица које долазе у Либан из Сирије.

Оне желе да живе на земљи и да је обрађују, али не знају за њене опасности.

Три четвртине становништва Арапског Елуаизија су сиријске избеглице које покушавају да зараде за живот стотинама километара од куће.

И због тога је то још један кључан разлог - поред безбедности - да се очисти ова област.

Пољопривреда је главни извор прихода на југу, а земљорадници очајнички желе да рашчисте земљу да би могли да је користе.

Акутна финансијска криза у Либану, у садејству са несташицом хране коју је изазвао рат у Украјини, значи да је пољопривреда важнији приоритет него икад.

Абу Гасан Авада има засађене паприке које су зреле и спремне за бербу.

Изнад њих, дрвеће брескви надвија се над нашим главама.

Он се присећа звукова експлозија ноћу кад би козе, овце и лисице залутале међу мине.

То је значило да годинама није могао да обрађује властиту земљу.

„Некада сам био само радник ког су унајмљивали други. Али сада ја могу да унајмим људе да раде на мојој земљи", каже он.

Он и даље издваја време да би одржавао и поправљао металну ограду која обележава ивицу његове фарме.

Са друге стране, свега неколико метара даље, земљиште је и даље активно минско поље.

Он зна да не сме тамо да зађе.

Неки чланови МАГ-а који су најдуже у служби део су овог тима деценијама.

На великом плакату у предворју њиховог штаба приказана су њихова имена и лица.

Хива Гандур је програмска менаџерка МАГ-а у Либану.

Она такође страствено води рачуна о томе да у деминирању учествује једнак број жена и мушкараца.

„Кад оглашавамо радна места која морамо да попунимо, чак и додавање фотографије жене која ради овај посао осигурава да можемо да допремо до свакога", објашњава она.

Једна од ових жена је Суад Хотеит.

Она је започела посао пре четири године и чак упознала вереника док су радили заједно у минском пољу.

Вешто ставивши шлем на главу, описује како изгледа њен један радни дан.

„Узмем детектор, уђем у поље и почнем да тражим. Кад пронађем мину, позовем супервизора да је погледа. И кад се заврши дан, покренем експлозију."

Изненађена сам колико нехајно она говори о нечем толико опасном.

„Прошло је већ четири године, тако да је то постала свакодневна рутина", смешка се она.

„Моје прве године овде, била сам јако уплашена. Сада разумем опасност. И радим овде зато што желим да покажем људима да жене могу да ураде било шта. Ми смо снажне и самосталне."

Тип мина за којима трага Суад редовно повређује и убија људе у 60 различитих земаља.

Широм света петнаестак људи дневно.

Хајдар Маруф Хајдар је био једна од њих.

Он носи специјалну белу еластичну протезу на десној руци и скида је пажљиво док се присећа дана када је случајно детонирао мину док је садио дрвеће у башти.

Тај тренутак је још увек јасно урезан у његово сећање, иако се десио пре две године.

„Одједном је нешто експлодирало и чуо сам звук, као у сну. Нисам знао шта се десило. Једног тренутка сам се наслањао на земљу, а следећег је нешто пукло. Остао сам без свести и кад сам се пробудио, нисам могао да видим прсте. Није их било."

Хајдар окреће шаку да ми покаже оно што је остало од његових прстију - само четири патрљка који се криве од длана.

„Моје психолошко стање се променило, то је прва ствар. Био сам надничар, све сам радио рукама, ломио сам њима камење и секао дрвеће. Моје тело је било активно. Сада када користим руке, као да осећам електрицитет у њима. Моје повреде ногу ми отежавају ходање. Мој живот се потпуно изменио, не могу да радим више ништа сем да одгајам децу."

После толико бола, линија циља сада је на видику - макар у Либану.

Док стојимо заједно у минском пољу у Арапском Елуаизију, Хиба Гандур из МАГ-а жели да истакне колико су далеко стигли.

„Свеукупно у Либану очистили смо 80 одсто контаминиране земље. Само морамо да наставимо а све то омогућује подршка наших међународних донатора."

Земље као што су САД, Француска, Норвешка, Холандија и Јапан налазе се на прочељу финансирања чишћења мина.

Помоћ је од кључне важности, али количина обећаног новца почела је да опада.

Само у Либану пала је са 19,7 милиона долара из 2019. године на очекиваних 12,1 милиона 2023. године.

Тешко је предвидети колико дуго ће бити потребно да се очисте преосталих 20 одсто контаминиране либанске земље.

Нестално финансирање један је од разлога за то.

Али нове технологије такође играју велику улогу у временском распореду.

У протеклој години велика машина звана „дробилица крша" драстично је убрзала процес уништавања мина.

Она гута и земљу и њене скривене уређаје, ломећи их на комаде пре него што стигну да експлодирају.

Ипак понекад детонирају у машини, а њени дебели оклопљени зидови задржавају ударни талас.

Она не замењује људске деминере, зато што може да ради само на равном терену. Али дефинитивно убрзава посао.

Неке од већих комада муниције - противтенковске мине - такође се неутралишу на нов и специјалан начин.

Деминерски тимови су сада толико близу политички осетљивој граници између Либана и Израела да активирање великих мина ризикује њено физичко оштећење.

То не може бити добро за крхке односе између ове две земље.

И зато се сада специјални штапови од пиротехничке смесе зване термит, убацују у мине у земљу у којој су закопане.

Јака топлота спаљује експлозиве, а да не изазову велику експлозију.

У видокругу жестоког пламена, Мухамед Атрис милује свеже зелене изданке који покривају његову земљу.

Деценијама је земља чији је он власник била неупотребљива, препуна мина. Чак ни ходање по њој није долазило у обзир.

„Осећао сам се тужно, депресивно и фрустрирано", каже ми он.

„Не могу да опишем осећање немоћи зато што не можеш да користиш земљу коју су обрађивао раније, пре него што је била минирана и постала немогућа за узгој. Било је грозно."

Поврће које он гаји засађено је пре само шест недеља, свега 24 часа након што је земља проглашена безбедном и враћена му на коришћење.

„Нисам могао да чекам. Свима онима који су ово омогућили, захвалан сам за њихов труд."

Сагињући се да убере нове усеве, он нежно брише земљу са њиховог корења и лице му се развлачи у блистави осмех.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]