Филм, телевизија и породица: Зашто нас толико фасцинирају идентични близанци

Данас се близанци рађају чешће него икада. Цифре су одлетеле у небо у последњих 20 година према британској организацији Twins Trust која помаже близанце и њихове породице.

Према њима, два главна фактора која су допринела томе су повећање броја процеса вантелесне оплодње и чињеница да људи сада касније почињу да заснивају породице.

Током вантелесне оплодње имплантира се већи број ембриона, док старије мајке имају повишен ниво фоликуло-стимулирајућег хормона (ФСХ), а оба фактора повећавају шансе за рађање близанаца.

Без обзира на то, број рођења идентичних близанаца није имао драматичан раст.

Вероватноћа да ћете имати близанце је око 0,5 одсто.

Ова релативна реткост је само један од разлога због којих идентични близанци кроз историју толико фасцинирају писце.

Идентични близанци (такође се користи и назив једнојајчани близанци) резултат су фертилизације једног јајета једним сперматозоидом, с тим што се оплођено јаје затим дели на два дела.

Идентични близанци деле исти ДНК, иста физичка својства и исти пол.

Из уметничог угла, сама идеја о двоје људи који изгледају исто у сваком погледу и које је немогуће разликовати, отвара многа нова, занимљива питања, о природи себе самог и о томе шта нас чини оним што јесмо - наши гени или наше васпитање.

Идентични близанци се налазе и у главним заплетима два Шекспирова комада - Комедије грешака и Дванаесте ноћи, а и грчко-римска митологија их је препуна.

Један од најистрајнијих парова идентичних близанаца у литератури је онај у роману Лоти и Лиза немачког писца Ериха Кастнера.

Објављен 1949. године под оригиналним називом Das Doppelte Lottchen (Двострука Лоти), он се бави причом две идентичне девојчице које се сусрећу у летњем кампу.

„Баш си храбра да се појавиш овде са таквим лицем", каже једна од Лизиних пријатељица Лоти, негодујући када их види заједно.

Девојке откривају да су оне у ствари сестре близнакиње чији су се родитељи растали још док су биле бебе.

Једна је одрасла са мајком у Минхену, друга са оцем у Бечу и никада им није било речено да постоји и она друга.

Тада њих две одлучују да замене места и упознају родитеља којег до тада нису никада знале.

Погледајте видео о Фестивалу близанаца

Комедија за сва времена

Кастнерова књига је имала филмске и позоришне верзије небројено пута у последњих 70 година, али је Дизнијева верзија Замка за родитеље вероватно најпознатија.

У оригиналној верзији филма из 1961, главна улога је била поверена Хејли Милс, док је у римејку из 1998. у првом плану била Линдзи Лохан.

Једно од главних упоришта у немачкој популарној култури, такође је и основа у мјузиклу Идентични који су написали Џорџ Стајлс и Ентони Дру - стваралачки дуо познат и по адаптацији Мери Попинс.

Представу која ових дана започиње позоришни живот у Нотингем Плејхаусу у централној Енглеској (уколико буде успешна вероватно и на Вест Енду) режира ветеран Тревор Нан.

„Тај осећај да на неки начин постоји и твоја друга половина негде на свету, од које си био отргнут, веома је моћна", каже Стајлс.

„Начин на који су две девојчице написане је да су њих две у ствари један формиран лик када су заједно, али и две контрастне индивидуе када живе одвојено.

„Једна је прави штребер, док друга има особине уметнице. Једна има сјајне оцене, док је друга поприлично несташна".

„Иако имају идентичан ДНК, оне су васпитаване другачије. Њихове карактеристике се потпуно разликују. То вам је природа против начина васпитања", додаје Дру.

И док је за потребе филмова Замка за родитеље радња измештена у Америку и Велику Британију, мјузикл Идентични задржава оригинално Кастнерово европско окружење и епоху педесетих година.

„Сценографија изгледа као стара породична фотографија из албума из педесетих", објашњава Дру.

Много је лакше поверовати у то да девојчице нису знале једна за другу у свету у којем није било коминикационих средстава на каква наилазимо данас.

Како каже Тревор Нан, који је раније режирао оба поменута Шекспирова комада и који признаје да има фасцинацију близанцима, каже да нам ,,Кастнеров инвентивни и генијални ум даје наратив који однос близанаца диже на потпуно други ниво комичне комплексности".

Девојке су у књизи у стању да замене места и преваре све остале.

Чак ни њихови родитељи нису у стању да их разликују.

Управо је та могућност да збијају шале и преузму идентитет свог парњака оно што је људима неодољиво код близанаца, па је баш зато замењен идентитет у основи свих наратива који укључују и близанце.

„Фасцинирани смо чињеницом да двоје људи може да има идентичан изглед који је у стању да превари многе, међу њима чак и родитеље, до те мере да нико не зна ко је ко", каже Дру.

„Иако Виола и Себастијан у Дванаестој ноћи технички нису идентични близанци, пошто су и различитог пола, очигледно међу њима постоји довољно сличности да збуне околину".

„Чак ни преполовљена јабука нема две толико сличне половине као ова два створења", каже Антонио када их коначно види заједно.

Иако зависи од иначе окрутног процеса раздвајања девојчица још док су биле мала деца - ,,прилично опака ствар", каже Дру - Кастнерова књига је у крајњем случају „прича о радости и помирењу".

Дуо се нада да ће песме које су написали за представу нагласити да је ,,излечење могуђе, чак и после најгорих догађаја".

Прича је зачета током Другог светског рата, а написана непосредно након његовог завршетка.

„Мислим да је Кастнер желео да каже да свако може да се поправи уколико то заиста жели", каже Дру.

Сам Шекспир је био отац Џудит и Хемнета, близанаца који нису били идентични.

Хамнет је умро са само 11 година, а то је на дирљив начин обрађено у роману Хамнет списатељице Меги О'Фарел, који је освојио Букерову награду 2020. године.

То можда објашњава, каже Нан, зашто га је оригинално толико привукла Плаутова комедија Менехми која је била основа за Дванаесту ноћ.

Доктор Вил Тош, истраживач у Шекспир Глоуб театру, објашњава да је Шекспир користио близанце и као „извор за комични мотив замењеног идентитета, али касније и као симбол чежње и губитка".

Лако је, каже он, бити „терапеут заваљен у софу" ако посматрате улогу близанаца и у Комедији грешака и Дванаестој ноћи, а знате да да је ова прва била написана пре, а Дванаеста ноћ после Хемнетове смрти.

Тон овог другог комада прожима горчина „фантазије о деци која су поново заједно, што можемо да видимо и у неким каснијим комадима".

Узнемирујући прикази

У фиктивним наративима идентични близанци су обично или извор комедије или нечег узнемирујућег.

Допелгангери или духовни двојници постоје у многим културама - нордијски и египатски митови - и појављивање неког од њих обично представља неко лоше предсказање.

Једна од најчувенијих хорор слика је она на којој су близнакиње Брејди из филма Исијавање (1980) Стенлија Кјубрика, како стоје у ходнику хотела у идентичним хаљинама и углас позивају младог протагонисту Денија Торенса да „дође да се игра са њима, једном и заувек".

У филму Дејвида Кроненберга Уклети близанци (1988), у којем Џереми Ајронс игра гинекологе Елиота и Беверлија Ментла, инспирација је језовита прича о правим докторима гинеколозима Стјуарту и Сирилу Маркусу.

И ова прича је дубоко узнемирујућа, а и у њој Ментлови чине опаке ствари користећи чињеницу да нико не може да их распозна.

Везе између близанаца, било да су они идентични или не, често се описује као интензивна и клаустрофобична када они међусобно користе скоро натприродне везе.

Интензивни однос међу близанцима је и тема готског романа „Тринаеста прича" Дајане Сетерфилд, док „Земља сестара" Куртиса Ситенфелда обрађује тему близанаца који имају телепатску везу.

Ускоро стиже и филм Ањешке Смочински Нечујни близанци са Летишом Рајт и Тамаром Лоренс, о Џун и Џенифер Гибонс, близнакињама које одрастају у Велсу током 1980-их година и које комуницирају искључиво једна са другом током много година проведених у психијатријској болници у Бродмору.

Прича о близнакињама Гибонс се већ нашла као тема једне књиге, документарног филма и позоришне представе.

Ова интензивна веза се завршава смрћу једне од сестара, чиме она друга долази до „слободе".

У филму Адаптација за који је сценарио написао Чарли Кауфман, а режирао Спајк Џоунс, Николас Кејџ игра фиктивну верзију Кауфмана, као и његовог измишљеног брата близанца Доналда који није у толикој мери неуротичан и који се боље сналази са женама и оличење је свега онога што Чарли није.

То је прворазредни пример наратива који се бави идентичним близанцима и који је, како то обично бива, више заинтересован за питања која се тичу идентитета и себе самог него чињенице да је неко близанац.

Доналд се у много мањој мери бави питањима уметничке оригиналности, мање је критичан према себи самом и више је пародија Чарлијевог лика, па је и логично што у циљу проналажења решења он мора да умре за Чарлија.

Мјузикл „Идентични" има три пара близанаца у улози Лоти и Лизе - „и све смо их питали да ли су икада збијали неслане шале и они су то потврдили", каже Дру.

Било како било, преваре су најчешће конструисане тако да омогућују да један глумац игра оба близанца.

У шездесетим је коришћен подељени екран како би Хејли Милс могла да игра и сестру.

Од тада је технологија узнапредовала па су тако камере омогућиле да близанци у „Уклетим близанцима" ходају један поред другог, док је на пример лице Армија Хамера дигитално пребачено на другог глумца који је играо Винклвосовог близанца у „Друштвеној мрежи".

У Шекспирово време, објашњава Тош, костими, перике и шминка су коришћени у циљу стварања илузије да ликови толико личе.

„Понекада и није тешко да двоје глумаца личе једно на друго на самој позорници", каже он.

Овакав приступ је веома ефикасно коришћен у Глоубу и продукцији Дванаесте ноћи из 2002. године.

Први пут је играна у Мидл Темпл дворани и у њој је Марк Рајленс играо Оливију, а веома млади Еди Редмејн Виолу, насупрот Себастијана којег је играо Рајс Мередит - било је јако тешко распознати ово двоје глумаца.

Данас није реално очекивати да Виолу и Себастијана играју два младића, па тако није ни битно да изгледају скоро идентично.

Привлачност Кастнерове књиге није ништа мања након неколико деценија - ова прича као да не зна за границе.

Адаптације Лоти и Лизе се могу пронаћи у јапанском филму Хибаријева успаванка из 1951, као и у Двапут давно Емерика Пресбургера из 1953.

То је једини филм који је он направио без Мајкла Пауела - баналном холивудском филму Потребно је двоје са близанцима Олсен из 1995, или у боливудском Kuch Khatti Kuch Meethi (Мало кисело, мало слатко) из 2001, са индијском звездом Кађолом у улози близанаца.

У Немачкој је остао културални стандард.

У последњих неколико година је било неколико позоришних адаптација, ТВ филм и, најскорије, шестоделна ТВ серија Дер Паласт редитеља Урија Едела који је радњу преместио у Берлин 1980. и легендарни Фридрихштат Палас.

Близанци у адаптацији списатељице Родике Донерт су две младе девојке које су одрасле на различитим странама берлинског зида и које поново не знају за постојање сестре.

Једна је плесачица у Источној Немачкој, друга је пословна жена из Баварске.

Близнакиње представљају подељену Немачку тог времена - Источну и Западну - и њихова прича је метафора за неизбежно уједињење.

Дру напомиње да заплет Лоти и Лизе проналази и у одјецима документарног филма „Тима Вордла" из 2018, о животима Едварда Галанда, Давида Келмана и Роберта Шафрана, тројице мушкараца који су тек као тинејџери сазнали да су тројке када је један од њих на колеџу препознат као неко други.

Испоставља се да су намерно раздвојени још док су били деца и да су усвојени од три различите породице као део тајне психолошке студије психијатара Петера Нојбауера и Виоле В. Бернард.

Они су у почетку одушевљени што постоје још двојица који деле исто лице и уживају у слави која им се дешава, али временом утицај онога што им је приређено узима свој психолошки данак.

Филм живописно показује како тенденција да на близанце - у овом случају тројке - гледамо као на куриозитете, пориче њихову индивидуалност и игнорише чињеницу да су њихове идентичности заправо само један аспект онога што заиста јесу.

Приче о близанцима се обично завршавају на један од два начина: раздвајањем близанаца у покушају да се истакне њихова индивидуалност или поновним спајањем близанаца након перода раздвојеног живота, то јест са поново успостављеним поретком.

Пишући после Другог светског рата, после великих светских превирања, Кастнер је изабрао исход који буди наду јер његови близанци не само да успевају да се пронађу, већ су у стању и да поново споје породицу.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]