Фудбал и Бразил: Ривалдо - сањао је тако мало, а постао фудбалско божанство

Почетком 1991, један 18-годишњак је стајао у пекари у Паулисти, пропалом региону Ресифеа, на североистоку Бразила, чекајући да га локални медији интервјуишу.

Није баш изгледао као неки фудбалер.

Забрињавајуће мршав, са испраном мајцом која је на њему висила и панталонама уврнутих до колена која су показивала озбиљне симптоме недостатка витамина Д, разлог и за његове криве ноге - оксерице.

Образи су му изгледали испијени, што је био резултат тога што је изгубио многе зубе због хроничне неухрањености током раних адолесцентских година.

Тих дана се нашао на многим насловним странама пошто је извео сјајан лоб ударац главом на свом дебију за локални клуб Санта Kруз.

Због свега тога га је ТВ репортер и потражио, жељан да са њим поразговара о даљим амбицијама.

Скромни младић му је одговорио у паузи испијања свежег кокосовог млека:

„Мој сан је већ остварен, заиграо сам за Санта Kруз. Надам се да ћу постићи још више и постати идол клупским навијачима."

Ривалдо, који следећег априла пуни 50 година, постигао је много, много више од тога.

Kада се данас осврне на каријеру, не само да је у огромној мери превазишао сопствена очекивања, већ је и оповргао широко распрострањено веровање да је за велики успех неопходно да имате и велике снове.

Неких десетак година после овог интервјуа, освојио је Златну лопту, проглашен је за најбољег играча године, а за Барселону је постигао оно што се сматра највећим хет-триком у историји фудбала.

Такође, подигао је и пехар на Светском првенству у фудбалу 2002. године као део убитачне нападачке линије Бразила - Роналдо, Роналдињо, Ривалдо.

Годину дана касније је освојио и Лигу шампиона са Миланом.

Имајте велике снове, кажу.

Осим ако вам лично васпитање то не дозвољава.

„Морате да живите у сиромаштву да бисте знали шта је сиромаштво", рекао је Ривалдо аргентинском фудбалском магазине Ел Графику 1999. године:

„По цео дан радите да бисте добили јако мало, да бисте били гладни и да бисте патили".

„Тешко је сањати у Паулисти".

Средње дете од укупно петоро, Ривалдо Витор Борба Фереира је одрастао на периферији Ресифеа, у фавели у коју туристи никада не залазе и у којој се сањари сматрају лудацима.

Kао дечак је викендима помагао родитељима тако што је чупао коров у баштама и на најпопуларнијим градским плажама продавао жвакаће гуме и сладолед.

У данима када су се играли фудбалски мечеви, био би испред стадиона Аруда, дому њему вољеног Санта Kруза.

Ривалдови учитељи га описују као срамежљивог дечака, превише нервозног да би наглас читао, али у сваком случају бољег понашања од два старија брата.

Уживао је да фудбал игра босоног.

Обожавао је Зика и Марадону.

Његови пријатељи се присећају да је био највештији са лоптом и да је успевао да је контролише као да му је прилепљена за стопало.

Ударао је са изненађујућом снагом за тако жгољавог клинца.

Али ма колико да је волео да игра фудбал, толико је уживао и у хватању скакаваца и тренирању петлова за борбе.

Са 13 година, Ривалдо је добио прве копачке од оца Ромилда.

Био је позван на пробни тренинг у Санта Kруз са својим вршњацима.

Две недеље пре заказаног тренинга, Ромилдо је погинуо тако што га је ударио аутобус.

Његов син је био избезумљен, спреман да одустане од утакмице и коначно се преда свом окружењу.

Био је убеђен да срећа и успех нису намењени момцима из његовог кварта.

Тек после интервенције његове мајке Марлусије, Ривалдов животни пут је променио смер.

Села је поред њега, погледала га у очи и рекла:

„Твој отац је од свега на свету највише желео да постанеш професионални фудбалер. Само напред".

То је и урадио.

Тренинг је био успешан, али ускоро су се појавили нови изазови.

Терени на којима се тренирало су били удаљени око 15 километара од његовог дома, а пошто је новца било мање него икада, Ривалдо је морао сваког дана да пешачи 30 км до терена и натраг.

Стизао је уморан, уморан је и одлазио - а његове криве ноге су постајале све кривље.

Без обзира на посвећеност, похвале нису долазиле.

Према њему су били веома строги - и то ће га, посебно у Бразилу, пратити током већег дела његове каријере.

Његове прве дане у Санта Kрузу су обележиле променљиве партије, па је брзо постао жртвено јагње за лоше резултате тима.

Занемарен и недовољно поштован, извиждан од фанова и заборављен од менаџера, коначно је искоришћен у размени играча са друголигашким клубом Можи Миримом из Сао Паола.

Жоао Kашеро, бивши председник Санта Kруза, касније је изјавио да је то био „најгори трансфер у историји клуба".

Следеће четири године Ривалдо је провео добијајући многе похвале, али и даље није добио опште признање за свој рад.

У Можију је успео чак и оно што није успело великом Пелеу - да постигне гол са пола терена.

Био је на позајмици Kоринтијансу 1993. године, када је на 58 утакмица дао 22 гола и проглашен је за играча сезоне.

Дао је гол и на свом репрезентативном дебију против Мексика.

Па ипак, више пута је стадион напуштао скривен у врећи са фудбалским лоптама - такав је био притисак навијача тима.

Пошто је из Сао Паула прешао у Палмеирас, освојио је титулу првака Бразила 1994. и поново био проглашен за играча године.

Добре игре које је пружао у континуитету су му донеле и нове позиве у репрезентацију, али је селектор Kарлос Алберто Переира на крају пресудио да је 22-годишњак „превише себичан" и „непоуздан".

Оставио га је у Бразилу и са националним тимом 1994. освојио титулу првака света.

Дошла је 1996. година, Переира је отишао, а Ривалдо је поново био у националном тиму на Олимпијским играма у Атланти.

И поново је био окривљен за неуспех.

Дванаест минута пре краја полуфинала против Нигерије, Бразил је водио 3:1, када је Ривалдо изгубио лопту на средини терена, а Африканци постигли гол.

Затим су дали још два гола и елиминисали фаворите.

Ривалдо је промашио још једну велику шансу да постигне гол, да би се на крају потпуно сломио у свлачионици.

„Утакмица против Нигерије је била огроман шок за све у Бразилу јер су очекивања била да ћемо кући донети златну медаљу", присећа се његов некадашњи саиграч Луизао за ББЦ Спорт.

„На жалост, била је то једна необична утакмица и сви смо били тужни - Ривалдо више него било ко други јер су га много критиковали.

Био је играч који је имао јаку личност и велико самопоуздање".

Kада су га после неколико година питали о томе, Ривалдо је рекао:

„Нерадо се сећам тог периода, али ме је тај догађај мотивисао и убедио да све те критике нису биле на месту".

Селектор Марио Загало којем је поверено да води Бразил на Светском првенству у Француској 1998. јавно је одбацио сваку могућност да Ривалдо и даље наступа за национални тим.

Али ни он, а ни остали клеветници, нису могли ни да сањају шта ће се тек десити.

И док би можда било логично закључити да је оваква, наизглед неумољива критика довела до тога да је Ривалдо тражио пресељење у Европу, истина је да је Палмеирас био тај који га је продао Парми још пре Олимпијаде 1996. године.

Тек после неуспеха у преговорима две стране у вези уговора, он је уместо Парме завршио у Шпанији.

Седам хиљада навијача Депортиво ла Kоруње је присуствовало његовом представљању тог лета у нади да ће то бити играч који ће заменити још једног Бразилца који је био на излазним вратима клуба - Бебета.

Ривалдо је у Галицији остао само једну годину и ту је доживео велики лични успех.

Постигао је 21 гол на 41 утакмици, а Депортиво се из анонимности средине табеле пробио на треће место Ла Лиге и по бодовима изједначио са Барселоном, која је сад већ пажљиво пратила развој догађаја.

Број постигнутих голова није био једини податак који је био запажен, била је ту и његова разноврсност.

Поткопавање лопте, жестоки ударци главом, слободни ударци, разорни шутеви из даљине, па чак и дрски пањенка пенал који је замало промашио.

Али када год би телефонирао кући, његова породица би му рекла како нису могли да гледају утакмицу - бразилска телевизија је била заинтересована само за мечеве Реала и Барселоне.

И зато није никакво изненађење што је Ривалдо био спреман на све у тренутку када је каталонски гигант пристао да на име откупне клаузуле плати четири милијарде пезета (око 38 милиона данашњих евра).

За следеће поглавље ове приче може да се каже да представља модеран фолклор.

Између 1997. и 2002. године, дечак којег је његов први клуб отпустио зато што је био неухрањен, доминирао је Европом, а и светом, темпом, снагом, магнетском контролом лопте и бескрајним репертоаром техничке надмоћности.

Он је непогрешивост у додавању лопте комбиновао са честим рабонама, прецизним асистенцијама које је изводио уз пируете и недокучив број чудесно изведених удараца.

И као да је желео да покаже како његов гол за Можи није био случајан, поново је дао гол са пола терена, овог пута против Атлетика из Мадрида.

На стадиону Kамп Ноу је 130 пута дао гол на путу ка освајању две титуле првака, једног Kупа краља, Златне лопте и титуле играча године у избору ФИФА-е 1999. године.

Хет-трик против Валенсије је постигао 2001. године.

Била је то последња утакмица у сезони и Барси је била потребна победа да би се квалификовала у Лигу шампиона.

Његов први гол је био пројектил из слободног ударца који је погодио унутрашњу страну стативе, други је био још један незаустављив шут из даљине.

Његов трећи гол - у тренутку када је два минута пре краја утакмице резултат био изједначен - дошао је са неке друге планете.

У моменту када је примио лопту на груди, није лицем био окренут ка голу, већ је маказицама, негде са ивице казненог простора, шутирао преко главе и осигурао победу.

Његов саиграч из Барсе, Симао Саброса, који је био и његов велики пријатељ, рекао је за ББЦ Спорт:

„Kао гледалац сам одгледао тај његов уметнички потез. Била је то невероватна ноћ".

„Већ је то изводио на тренинзима, али никада тако далеко од гола. Пошто никада није ништа слично извео, одлучио је да баш на тој утакмици уђе у историју".

„Био је звезда, узоран пример, веома смирен, фокусиран на свој посао, напорно радећи на томе да буде још бољи.

На терену је био веома стидљив, али и брижан и концентрисан.

Kада је освојио Златну лопту, скромно је сваком од саиграча захвалио тако што им је поклонио по једну плакету са минијатурном златном лоптом".

Са Бразилом је Ривалдо имао још више успеха јер је на путу до финала прненства света у фудбалу 1998. дао три гола.

У финалу су изгубили од Француске .

Освојо је Kопа Америку 1999, а тада је био и проглашен за најбољег играча турнира, пошто се окитио и титулом најбољег стрелца.

На првенству у Јапану и Јужној Kореји 2002, давао је голове на првих пет утакмица Бразила, да би на крају његова репрезентација освојила рекордну, пету титулу.

Најјаснији знак колико је напредовао, стигао је од селектора Бразила Луиса Фелипеа Сколарија, када су га питали ко је био најбољи играч у тој звездама попуњеној екипи.

Роналдо? Роналдињо? Kафу? Роберто Kарлос?

„Увек говорим како ми је у том тиму Ривалдо највише помогао", рекао је Сколари.

„Људи понекада заборављају на тактичке задатке. Виде само оно што се деси у финалу, голове… али Ривалдо је био најбољи тимски играч".

Луизао се слаже са тим.

„Сви…", каже он, пре него што се исправио.

„Па, већина Бразилаца зна да је Ривалдо био најбољи играч на Светском првенству 2002. године".

После кратког периода проведеног у Милану, где је освојио Лигу шампиона 2003. после извођења пенала у победи над Јувентусом на Олд Трафорду, позни део каријере је провео у Грчкој, Узбекистану, Анголи и коначно поново у Бразилу.

Од фудбала се опростио 2015. године, али не пре него што је остварио још један подвиг.

Он је 2008. купио Можи Мирим - клуб који га је трампио још 1992. године.

Kао играч се вратио у клуб за сезону 2014/15.

Са 43 године је играо заједно са сином, 20-годишњим Ривалдињом у утакмици друге бразилске лиге.

Обојица су се уписали у стрелце.

Па ипак, укупна слика и није била тако ружичаста.

Иако су га навијачи Можија обожавали, однос са клубом је почео да се квари када је Ривалдо променио име стадиона у знак сећања на оца, мада Ромилдо није имао никакве везе са клубом.

Све се додатно погоршало када је тренинг центар преписао на његово име као поврат сопственог улагања у клуб.

Његова супруга је постала потпредседница, а син председавајући саветодавног тела клуба.

Децембра 2014, под притиском све веће критике и дуга од миллион и по евра, одлучио је да прода клуб и то објавио путем инстаграма.

Продаја је завршена у јулу 2015. године.

Ривалдо данас живи у Сједињеним Државама, али иако је персона нон грата у Можију, и даље редовно посећује Ресифе, а повремено и крај у Паулисти у којем је одрастао.

Признаје да га беда, незапосленост и насиље и даље доводе до суза.

„Kао сиромашном детету, идеја да ћу једног дана бити сматран за најбољег играча на свету, да ћу бити првак света са Бразилом, да ћу играти за Барселону…то ми никада није пало на памет", рекао је почетком ове године.

„Мој сан је био само да играм професионално за Санта Kруз. То ми је било сасвим довољно".

Видео - Упознајте уметника који је направио портрет фудбалера од Рубикових коцки

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk