Кад те тетка Радмила пробуди и јави ти за Мадура: Срби из Венецуеле

Када је Александер Мартинез Солунац те ноћи легао да спава, није ни слутио да ће се пробудити у некој потпуно другачијој Венецуели.

„Тетка Радмила ме је пробудила око седам ујутру и кад ми је рекла шта се десило скочио сам из кревета“, каже Мартинез Солунац из Маракаја, града на северу земље, на око 120 километара од престонице Каракаса.

„Отишао сам одмах на Јутјуб да гледам снимке, било је невероватно“, додаје потомак српских емиграната у далекој Јужној Америци, за ББЦ на српском.

У ноћи између 2. и 3. јануара, америчке снаге упале су у Каракас, ухапсиле председника Николаса Мадура и његову супругу и одвеле их у САД, где су оптужени, између осталог, и за „наркотероризам“.

Мадуро је све оптужбе одбацио на саслушању пред судом у Њујорку.

Иако је Америка већ неко време гомилала војску уз обале Венецуеле, а председник Доналд Трамп често нападао венецуеланског лидера, заробљавање Мадура у филмској акцији специјалних јединица САД изненадило је свет.

Па и чланове породице Мартинез Солунац, до чије невероватне приче сам дошао 2019. године, када је такође била актуелна политичка криза у Венецуели.

Како ли је Алекс усред свега овога, помислио сам.

Нешто касније сам му послао поруку.

„Мислио сам да су све само празне приче“, каже 54-годишњак чији су баба и деда са мајчине стране, Драгослав Солунац и Стоја Дракулић, у Венецуелу стигли 1947, тик по завршетку Другог светског рата у којем су преживели усташки логор Јасеновац.

Међу оснивачима су Српског клуба савезне државе Арагве и православне цркве Сан Хуан Баутиста, тик уз његову кућу у Маракају.

„Већина људи у Венецуели ове догађаје дочекује са одобравањем“, сматра опозицији склон фотограф.

„Од јула 2024, кад је Мадуро поново покрао изборе, више од 2.400 људи је завршило у затвору под оптужбама за издају и тероризам, а инфлација не стаје, као ни полицијска репресија, и све то пролази некажњено“.

Мадуро је проглашен победником на председничким изборима 2024, али званични резултати нису објављени.

Опозиција је објавила више од 80 одсто пребројаних гласачких листића према којима је њен кандидат Едмундо Гонзалес Урутиа био очигледан победник.

Оптужби за нереглуларности било је и током претходних изборних циклуса.

Солунац Трампа назива „највећим пријатељем Венецуеле“, иако у једном тренутку каже и да „нису његови љубитељи“.

„Хтели ми то или не, он је једини који је урадио нешто конкретно… Ово је једини начин да се оконча овај страшан период“.

Међутим, поступак Трампа и америчке војске налази на бројне критике широм света и оптужбе да их интересују само венецуеланске рекордне резерве нафте.

„Флагрантно и грубо кршење Повеље Уједињених нација о суверенитету и територијалном интегритету, ту нема никакве сумње“, истиче Дејан Михаиловић, професор Универзитета Технолохико де Монтереј у Мексику, за ББЦ на српском.

Упад америчких снага у Венецуелу назива „живом сликом епохе“ и „опасним преседаном који би могао да постане модел како се поступа са свима који нису по укусу неке суперсиле“.

Живот у Венецуели

После напада америчке војске, који је трајао око два сата, све се брзо смирило, каже Мартинез Солунац.

Све је преспавао, као и већина у Венецуели.

„Улице су ионако данима биле празне због празника и чињенице да немамо пара - сваког дана треба све више новца за основне трошкове.

„Сада већ све делује нормалније, јавни превоз функционише и људи се враћају свакодневним рутинама после празника“, описује.

Иако богата природним добрима, пре свега нафтом, Венецуела се годинама готово искључиво помиње уз суморну слику хиперинфлације, протеста, хапшења, економске кризе, пада животног стандарда и високе стопе криминала.

Повремено на Балкану ту суморну слику разбије понеки текст о Кораими Торес, Венецуеланки познатијој као Касандра, из чувене теленовеле.

„Венецуела изгледа напуштено и пропало“, каже Мартинез Солунац, по струци виши техничар индустријске производње „без сталног посла од 2017. године“.

До 2000. је радио у нафтној индустрији - и сарађивао са америчким компанијама - а затим до 2017. у текстилној фирми која је банкротирала.

Од тада некако крпи крај са крајем, каже.

После избора 2024. дошло је до „енормног скока цена“ и честе су несташице основних намирница, тако да многи у великој мери зависе од помоћи пријатеља или родбине из иностранства, истиче.

Зато многи уместо новца користе криптовалуте, додаје.

„Имам 54 године и видео сам неку другачију Венецуелу, гледао како људи долазе у потрази за послом и бољим животом, да граде и напредују.

„Данас немамо готово ништа осим онога што нам је генерација наших родитеља оставила… Венецуела је рушевина“.

Мадуро, некадашњи заменик социјалистичког лидера Уга Чавеза, на челу Венецуеле је од 2013.

Чавез је хтео да Мадуро настави Боливарску револуцију, пројекат политичких и економских промена у Венецуели, чији је циљ већа једнакост, социјална правда и латиноамеричко јединство, уз смањење страног утицаја.

Међутим, не само да Мадуро није имао подршку, а ни харизму као Чавез, већ га је 2014. дочекала велика економска криза услед пада светске цене нафте.

Венецуела се од ње још није опоравила, а критике на рачун ауторитарне и репресивне владавине Мадура и лажиране изборе само су се гомилале из године у годину.

Било је и мртвих у протестима против његове власти.

Реакције на хапшење Мадура су различите.

Влада „одговара искључиво пропагандом и смешним претњама које нико не схвата озбиљно“, каже Мартинез Солунац.

„Војска, која је највећа срамота ове земље, излази на улице у кацигама, рукавицама и панцирима, размећући се гојазношћу и садизмом“.

На неколико места у Каракасу су се окупиле присталице председника у знак подршке, док се могу видети фотографије људи у редовима испред банкомата, апотека и супермаркета.

Поједини прелазе и границу са Колумбијом, због страха од рата.

„Оптимистични смо у вези са оним што долази, иако после две генерације и овако корумпиране и разваљене земље ништа неће бити лако“, сматра Мартинез Солунац.

„Већина нас слави у тишини, уз неверицу и дозу страха, пошто знамо да је још све веома свеже, али ово је почетак промена.

„Морамо очистити цео систем и кренути испочетка“.

На место председнице - иако Мадуро тврди да је он и даље председник - ступила је Делси Родригез, којој је Трамп запретио да ће „платити већу цену него Мадуро" ако не буде слушала.

„Без САД, које су нам одувек биле савезник и најбољи клијент, ово неће ићи – морају да нам помогну“, уверен је Мартинез Солунац.

„Овдашњим политичарима не треба веровати, нарочито не такозваној опозицији, која стално саботира ствари у корист чавизма.“

Међународни преседан

„Промена режима у Венецуели, или како год желите то да назовете, боља је од овога што имате сада - од тога не може горе", рекао је Трамп.

Америка ће водити земљу све док не буде омогуц́ена „безбедна, правилна и разумна транзиција“ власти, каже.

Америчке нафтне компаније ће ући у Венецуелу како би поправиле инфраструктуру „и почеле да зарађују новац за земљу“, обећава Трамп.

Вашингтон Мадура оптужује за „заверу за наркотероризам и увоз кокаина, поседовање оружја и разорних направа и заверу против Сједињених Држава“.

Претходних месеци, Америка је у Карипском мору у више наврата нападала венецуеланске чамце и бродове, оптужујући, без очигледних доказа, да превозе дрогу, а заплењена су и најмање два нафтна танкера.

Оптужбе о аутократској владавини Мадура, „димну завесу“ о наводној борби против трговине наркотицима и „узурпацију природних богатстава, попут нафте“, професор Михаиловић види само као делове пузле који причају причу о тренутној ситуацији у Венецуели.

Међутим, ниједан од тих делова „нити објашњава, нити оправдава“ чин Трампа и његове војске, наглашава професор политичке филозофије.

„То је врло комплексно питање и опасан преседан“, сматра он.

„Видимо да је Венецуела у политичком смислу дубоко поларизовано друштво и да Мадуро има одређени ниво подршке, али чак се и код оних који су против ситуација нагло промени када по њиховој земљи почну да падају бомбе.“

Стога ни међу неким опозиционим снагама не постоји пуна подршка за даље војно присуство и акције САД у Венецуели, каже Михаиловић.

Трампова операција „нити је легална, нити је легитимна“, истиче он.

„Наравно да је то све забрињавајуће, међународни поредак стоји на веома климавим ногама и полако се привикавамо на чињеницу да војни сукоби, ратови и екстремно политичко насиље постаје део свакодневног живота на глобалном нивоу.“

Свет све више „иде ка некој врсти Дивљег Запада“, алудирајући на период ширења САД ка западу из 19. века, познатом по слабим или непостојећим законима, уз пуно сукоба и пљачки, каже.

„Све је мање Запада, а све више дивљине“, истиче.

Поступак Америке осудиле су Русија и Кина, већина земаља Латинске Америке - Мексико, Колумбија, Бразил, Куба, Чиле, Никарагва, али и поједине савезнице САД, попут Француске и Шпаније.

И сви махом истичу исто - да се територијални интегритет и суверенитет морају поштовати.

„Земље Европске уније су одмах истакле да се ради о аутократском режиму Венецуеле и председнику који нема легитимитет, чиме су на известан начин оправдали интервенцију“, указује Михаиловић.

Мартинез Солунац не мари много за критике америчке интервенције.

У порукама му се јасно оцртава љутња због година тешког живота.

„Та поетска реторика нас оставља без ичега и без помоћи“, истиче.

„Живот се не решава говорима, већ радом, запошљавањем и трговином, а Венецуела је била просперитетна док је (пре Чавеза) пословала са Америком, која је увек поштено плаћала нафту и доносила технологију, учила нас како да производимо.

„Зато је Венецуела пре била уточиште Европљанима - овде су се обогатили, заснивали породице и све је то остављено Угу Чавезу да уништи.“

Божић

Питам га шта му се у животу променило од те 2019, када смо се чули последњи пут.

И даље се бави фотографијом, за коју истиче да му је раније био само хоби, а сада му помаже да преживи.

Некада је правио и цервеза Балканица – балканско пиво – али је 2020. одустао и продао сву опрему.

„Било је немогуће због корупције било шта урадити“, истиче.

У његовом Маракају данас готово да више нема Срба.

Сви стари су преминули, а њихов потомци отишли у потрази за бољим животом, каже.

А добро су сви памтили како их је крајем 1960-их посетио „краљ Педро“ – Петар ИИ Карађорђевић, последњи краљ Југославије.

Не зна ни колико укупно има Срба у Венецуели, али мисли да их „нема много“.

„Црква у Маракају нам је у веома лошем стању, литургију нисмо служили скоро две године... Нема свештеника и немамо новца за одржавање.“

Бака му је преминула баш те 2019.

Њена сестра Радмила има 75 година и више не ради.

„Пензија јој је мања од три долара месечно, рођак и ја се бринемо о њој, али је изузетно тешко.

„Остало нас је само троје од породице Солунац“.

Сви са очеве стране су му у Америци, а он до сада није желео да оде.

„Али размишљамо о томе, иако нимало није лако оставити све."

Посебна му је жеља да посети Лапово, родно место његовог деде, Стрмен у Хрватској, одакле му је бака, као и Јасеновац.

„Божић славимо у децембру, као и остали Венецуеланци, а наш традиционални 7. јануара обележимо у приватности дома.

„Спремим углавном сарму и свињетину, али сада морам да нађем новац и за то“, закључује уз осмех.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]