„О мама, мама, мама - заљубио сам се": Како је било гледати Марадону и постати део историје

Док милиони из читавог света оплакују Дијега Марадону, део привилегованих се са сетом присећа како је било уживо га гледати у Београду, Италији, Мексику… И бити део историје.

„Не знате шта сте пропустили", гласио је сада већ чувени транспарент исписан 1987. на зидинама једног гробља у Напуљу.

Дијего Марадона је те године предводио Наполи до прве титуле шампиона Италије у историји (до тада пуној шампиона са богатог севера).

Сиромашни југ је добио хероја, а Напуљ нешто више од тога - божанство - па навијачи Наполија и даље певају песму о мами, Дијегу и срцу које куца као лудо:

„O mamma mamma mamma, o mamma mamma mamma, sai perche' mi batte il corazon?Ho visto Maradona, ho visto Maradona, eеееh, mamma', innamorato son".

(„О мама мама мама, о мама мама мама, да ли знаш зашто ми срце туче? Видео сам Марадону, видео сам Марадону, еееех мама, заљубио сам се ".)

Ипак, у Марадониним чаролијама уживо нису уживали само Италијани и Аргентинци - већ и људи са ових простора, јер је Ел Пибе играо и против Звезде и репрезентације Југославије.

Ти људи били су сведоци историје.

„Живот новинара обележе два или три тренутка у 50, 40 година. Намести се тако", каже за ББЦ на српском Милорад Ђурковић, чувени спортски новинар и коментатор из периода СФРЈ, који је 1986. у Мексику уживо видео и Божију руку и гол века.

„Сви су устали и аплаудирали Марадони, цела Маракана. Никад то нисам видео", додаје Ненад Ранковић, који је 1982. на Звездином стадиону гледао како Марадона лобује Дику Стојановића и ради оно у чему је најбољи - ствара историју.

Божја рука

„Марадона је играо у време великих играча", каже Ђурковић кратко.

„Али ако за некога може да се каже да је сам освојио Светско првенство у фудбалу, који је екипни спорт, онда је то Марадона у Мексику 1986".

Те године Аргентинци су у финалу савладали Западну Немачку, али се много више памти четвртфинални дуел против Енглеске.

У том мечу Марадона је показао фудбалско умеће, али и неке друге ствари.

„Можете на разне начине да опишете његову каријеру, али ништа је није тако добро записало, исписало, описало, обележило и обојило као та четири минута против Енглеске", каже Ђурковић.

У 51. минуту прво се, како је рекао после меча, догодила Божија рука.

„Тај стадиона Астека је огроман театар, тако да је све било прилично загонетно, иако је постојао телевизијски пренос - није се баш одмах са трибина видело да је ударио руком лопту", каже Ђурковић.

Неколико минута касније Марадона је узео лопту на центру игралишта, предриблао готово цео тим Енглеске и затресао мрежу, што је касније проглашено за гол века.

„Публика је била уз њега. То су углавном били људи из средње и јужне Америке и сви су били уз Марадону", каже Ђурковић.

„Енглези нису могли да прихвате то што се десило… Сада има ВАР, тако да више неће бити тога, али зна и ВАР да вара", додаје уз осмех.

Ђурковић каже да је о Марадони све речено и да не треба поредити различите генерације фудбалера, али да је он „ипак био и остао непревазиђен".

„Тако се родио једноставно - он је број један. Аргентина је посебна земља, посебан народ. Оно што се сада дешава тамо после његове смрти… То је нешто изнад свега".

Лоб

Само четири године раније Марадона је са Барселоном, у другом колу Купа победника купова, гостовао на стадиону Црвене звезде.

Календар је показивао 20. октобар 1982. године, стадион је био пун, а на северној трибини Маракане био је 12-годишњи Ненад Ранковић.

„Био сам мали, али се живо сећам свега, то ми је била прва велика утакмица у животу… Огроман број људи, сви смо хтели да видимо Марадону и Шустера", присећа се он.

„А до два сата пред меч нисам ни знао да ћу ићи - ћале дошао са посла и рекао 'ајде, пакуј се, идемо на утакмицу'. То је био доживљај".

Недалеко од њега, на средини севера, при врху трибине, био је Зоран Маричић - мој отац.

„Нормално, стајање је било, није било седења. Ђока Бомба је играо, Дика Стојановић… Пун стадион, 80.000 или 90.000 људи је било сигурно", каже.

На питање чега се сећају, одговор је јасан - гола.

Марадона је узео лопту, нанизао неколико Звездиних фудбалера и са ивице казненог лобовао Александра Дику Стојановића - а са њим и свих 90.000 гледалаца - постигавши један од најлепших голова икада виђених на стадиону Црвене звезде.

И за то добио аплауз београдске публике.

„Јесте, цео стадион је аплаудирао, никада то раније нисам видео. Најежио сам се кад се то догодило, сви су устали и аплаудирали, буквално цео стадион", каже Ранковић.

„Аплауз је био дугачак, прави домаћински, пријатељски… Одушевљење целог стадиона", каже мој отац.

„То је тако ушло у историју. Сви су аплаудирали само Марадони, ником другом", додаје.

Меч се завршио победом Барселоне 4:2, а Ранковић се сећа како су у повратку са меча причали о томе колико је Марадона био невероватан.

„Могао је све са лоптом и није мала ствар што сам био тамо. Наравно да сам сачувао карту са тог меча - барем на неко време", наводи.

„Ставио сам је негде на сигурно, тј. сакрио сам је сам од себе и никада је више нисам нашао.

„Негде у неком речнику је остала и то се изгубило у селидбама, али чувам све друго пре и после тога. То је нестало. Можда се појави некад".

Сузе

Данијел Букумировић, новинар

Имао сам 10 година, био сам четврти основне и већ сам био задојен фудбалом и Звездом.

И пре тога сам ишао на утакмице са оцем, али за ту утакмицу против Барселоне није могла да се нађе карта.

Обично сам на мање мечеве улазио са њим на Запад преко његове сезонске, али то овог пута није било могуће.

Због тога ми је уступио сезонску,спровео ме до улазне капије, одакле ме је обезбеђење одвело до мог места, а он је купио карту од тапкароша и ушао на југ.

Тако да са тог меча памтим ту ситуацију, невероватну Барселону и одличну Звезду која једноставно није могла више.

Марадона је дао тај незабораван гол…

До тада никада нисам видео да цео стадион аплаудира противничком играчу, не памтим ни после да се то догодило.

Био сам клинац и тешко ми је то све пало - прво то што смо примили гол, а онда и то што нисам разумео зашто му сви аплаудирају, па сам био сав у сузама…

Барем док Звезда није дала гол.

Сахрањен поред родитеља, навијачи пратили возило са ковчегом

Дијего Марадона сахрањен је у Буенос Ајресу на приватној церемонији, којој је присуствовало око двадесетак људи.

На последњем верском обреду били су само чланови породице и ближи пријатељи.

Марадона је сахрањен поред родитеља, Дијега и Далме.

Навијачи су испратили возило са ковчегом од града до гробља, а многи су додиривали аутомобил док је стајао због саобраћаја.

Претходно се од њега опростило више десетина хиљада људи.

Kовчег са телом Марадоне био је изложен у председничкој палати у Буенос Ајресу, испред које се створио километарски ред који се пружао кроз 20 квартова.

Људи су се у мимоходу опраштели од Марадоне, многи су аплаудирали, бацали цвеће, шалове, заставе и дресове.

Италија

Ђурковић Марадону није гледао само у Мексику - био је ту и на Светском првенству 1982. у Шпанији, као и оном 1990. у Италији.

Репрезентација Југославије је у Италију отишла са много самопоуздања, предвођена низом звезда попут Стојковића, Савићевића, Просинечког, Шукера, Сушића, Вујовића…

У четвртфиналу наишли су на Аргентину и - Марадону.

„Уф, како сам страшно био мотивисан за тај меч с Марадоном. Судар две десетке. „Хтео сам да му покажем да мало и ја знам да играм фудбал", изјавио је Драган Стојковић Пикси за Нову.

Пикси је Марадону назвао „чаробњаком у копачкама", истичући да је „имао ту част и привилегију да игра са њим (репрезентација света против Енглеске) и против њега".

„Прво сам пратио оно његово чувено загревање, по којем је био јединствен, препознатљив. Развезане пертле поскакују, док он у ритму музике плеше с лоптом, жонглира…"

Меч је завршен 0:0 и уследили су пенали - Стојковић је први промашио.

„Oнда је промашио и Марадона и рекох себи: 'Ма, кад може он да промаши, могу и ја", рекао је Пикси.

„Био је велики емотивац, није се скривао, видео сам му тада сузе, није му било лако".

Са тог меча у Италији остаће упамћено управо то - Томислав Ивковић је одбранио пенал славном Марадони, што је урадио и годину дана раније у мечу Наполија и Спортинга.

„Остаје у историји да сам му једини одбранио два пенала, али оба пута је он прошао даље", изјавио је Ивковић за Б92.

„Чувена је прича у Напуљу. Био сам са Спортингом и играли смо пенале. Кладио сам се са Дијегом у 100 долара да ми неће дати гол.

„Дао ми их је, уз дрес, ево и даље их чувам у мојим књигама успомена", наводи некадашњи голман Динама из Загреба и Црвене звезде.

Како каже, пред меч против Аргентине новинар га је питао шта ће урадити ако опет буду пенали.

„Одговорио сам му да ћу му опет одбранити, на шта ми новинар рекао да сам луд.

„Није имао снаге (Марадона) опет да ме гледа… Рекао сам му 'Знам где ћеш да шутираш и где иде лопта'. Цимнуо сам га и опет одбранио. Практично ми је додао лопту", истакао је Ивковић.

Аргентина је ипак прошла даље, а Стојковић и Марадона су после меча разменили дресове.

„Ту његову десетку чувам у свом музеју у Београду и сад ми је поготово драга", каже Стојковић.

Историја

Од те Италије прошле су тачно три деценије, а од београдског лоба готово четири.

Свет се променио, многе ствари отишле су у заборав и ништа више није као пре, aли битне ствари се памте - оне које су историја.

„Нисмо ми били свесни да је то историја", каже Букумировић.

„Јесмо били свесни да гледамо најбољи напад на свету, предвођен Шустером и Марадоном, али то да ће он постићи гол који ће се препричавати 40 година… Тога нисмо били свесни".

Саговорници ББЦ-ја су ту сагласни - привилегија је била бити тамо тог дана.

„Имао сам ту срећу да ту после на Маракани гледам и Роналда и многе друге великане, али нико није тако доминирао као Марадона. Па, Роналдо се није видео у Београду", истиче Букумировић.

„Не памтим да је неко оставио такав утисак на мене, а ни на остале људе на стадиону… Зато је ваљда заслужио и тај аплауз од 90.000 људи", додаје.

Са њим је сагласан и мој отац.

„Јесте, била је привилегија бити тамо као што је привилегија био онај Бајерн 1991. кад је било 2:2 или Реал у Београду кад смо победили 4:2 по оној зими.

„То је историја. И Марадона је историја".

А историја се памти. Заувек.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]