'Урбана трулеж се увлачи у душу': Филм 'Седам' одсликао страхове у Америци

Мрачни трилер Дејвида Финчера коментар је на урбану трулеж и верски конзервативизам Реганове ере. Али предвидео је и нашу опсесију истинитим злочинима данас.

Тридесет година после премијере, филм Седам Дејвида Финчера данас се слави као сам зенит нео-ноар криминалистичких трилера.

Зарадио је на благајнама невероватних 327 милиона долара са буџетом од 34 милиона долара и стекао хвалоспеве већине критичара кад се појавио 1995.

Ипак, упорни аргумент против филма био је да се превише ослања на језивост и жељу да шокира и задиви како би скренуо пажњу са једнодимензионалних идеја и излизаних архетипова кримића.

Критичар Вашингтон поста острвио се на Седам због маскирања „клишетизираног сценарија“ експлицитним „крвопролићем“, док се рецензент Њујорк тајмса жалио да га „чак ни вреће са лешевима не спасавају од досаде“.

Упозорење: Овај чланак садржи описе насиље који би могли да узнемире неке читаоце.

Три деценије касније, међутим, јасно је да је неким критичарима промакао један други слој филма - начин на који је тумачио кризу америчког друштва осамдесетих.

Почетком те деценије владала је рецесија у читавом свету, а то се поклопило са високом стопом криминала у урбаним центрима, епидемијом крека и ширењем сиде.

Нови амерички председник Роналд Реган реаговао је на ове проблеме говором о „строгости против криминала“.

Међу његовим истакнутим присталицама биле су разне утицајне хришћанске личности, лидери онога што је постало познато као хришћанска десница или религиозна десница, које су проповедале важност традиционалних породичних вредности.

Све је то утицало на филм Седам.

С једне стране, филм је изузетно вешто направљен трилер о психопатском серијском убици, али испод тог ноаровског сјаја крије се фасцинантна визија начина на који је Америка реаговала на неке од њених најконтроверзнијих друштвених питања.

Заводљива главна премиса филма може лако да се распакује.

Двојица детектива, уморни ветеран Вилијам Сомерсет (Морган Фримен) и идеалиста новајлија Дејвид Милс (Брад Пит) траже класично образованог серијског убицу познатог као Џон Доу (Кевин Спејси, преварантски одсутан с уводне шпице) док оркестрира убиства у симболичној паралели са седам смртних грехова раног хришћанства.

Траг започиње лешом гојазног човека, узетог на зуб због греха прождрљивости, чији је стомак попуцао пошто је под претњом оружја био присиљен да се преједе.

Како се друга убиства гомилају, детективи се врпоље около без много правог рада све док им се Џон Доу необјашњиво сам не преда.

Обрт следи кад Милс открије шта се налази у картонској кутији коју му достави курирска служба, то је одсечена глава његове жене Трејси (Гвинет Палтроу), и у сада легендарној завршној сцени, он подлеже седмом греху гнева убивши Џона Доа на лицу места.

За разлику од мистериозног Џона Доа, филм има праву и јасну причу о пореклу које је могуће испратити.

Ендрју Кевин Вокер је писао оригинални сценарио три године позних осамдесетих, након што се преселио у Њујорк 1986. и добио посао у Тауер рекордсу у четврти Асторија у Квинсу.

За некога ко је одрастао у валовитим брдима централне Пенсилваније, долазак у бетонску џунглу Њујорка, тада похарану таласом злочина и епидемијама крека и сиде, представљао је шок.

„Сваки пут кад бисте се пели уз степениште, бочице крека би вам крцкале под ногама“, каже Вокер за ББЦ.

„Смеће се гомилало на тротоару, а схватио сам да сам после неког времена огуглао на звуке пуцњаве.

„Током недеље виђали бисте напуштени аутомобил, па онда како су му разбијени прозори, а затим покрадене гуме, и до недеље би од њега остао само изгорели скелет. Осећали сте се као да вам се спољашња трулеж завлачи у душу и празни вас изнутра.“

То су могле да буду само Вокерове личне импресије, али извештаји из тога времена показују да је урбани криминал био у порасту.

чланку Њујорк тајмса из јануара 1987. године истиче се да су убиства у неким од највећих градова у земљи нагло скочила баш 1986.

А Вокерова искуства су се одсликавала и у политичким говорима из те деценије.

„Многи од вас сте ми писали колико се бојите да ходате улицама сами ноћу“, рекао је Реган у радијском обраћању из 1982.

„Имате свако право да будете забринути. Живимо усред епидемије злочина која је прошле године однела животе више од 22.000 људи и дотакла скоро трећину америчких домаћинстава.“

Да би створили атмосферу за Седам, Вокер и Финчер су повезали Вокерове личне опсервације о хаосу са теоријом о „разбијеним прозорима“.

То је био криминолошки концепт, разрађен у броју Атлантика из 1982. године, који је тврдио да видљиви знаци вандализма стварају петљу позитивне повратне спреге која покреће још разарања и криминалитета.

Седам је препун таквих знакова у његовим оронулим просторима, фарба која се гули, испуцали малтер, гњило смеће, станови пуни бубашваба, и индустријске атрофије зарђалог метала и спаљених зидови од цигала.

Али људска беда била је, каже Вокер, оно што је највише оставило утисак на њега.

„Сваког јутра на путу до посла, пролазио сам поред гомиле бескућника који су просили у очају, превише њих да бисте им икада значајније помогли, док су њихова деца доколичарила уз њих и пишкила у улични сливник“, каже он.

„Кад се сусрећете са тим свакодневно, завршите са оклопом апатије да бисте се одбранили од осећаја кривице.“

Серијске убице и телевангелисти

Вокер је желео да опише свет отупео од апатије, али и антагонисту, Џона Доа, који упија патњу око себе као сунђер.

Доделио је овом лику да буде серијски убица, што је поново био избор инспирисан стварношћу.

Гомила новинских извештаја о серијским убицама из стварног живота током читавих осамдесетих претворила је људе као што су Џефри Дамер, Убица из Голден Стејта, Ричард Рамирез и Убица из Масвел Хила у славне личности.

Испоставља се да перцепција о порасту серијских убистава није било пуко медијско извитоперивање, већ мерљива реалност.

Таква убиства винула су се у небеса крајем седамдесетих, а врхунац доживела осамдесетих, пре него што су поново опала у последњој деценији 20. века.

У међувремену, реформе кривичног права председника Регана, строже казне, проширена овлашћења органа реда, и чешће затворске санкције, стигле су упаковане у бескомпромисну реторику.

„Амерички народ жели да његова влада постане строга и да пређе у офанзиву“, рекао је председник 1986. године, док је потписивао закон против дроге.

„А то је управо оно што и намеравамо, са већом ревношћу него икада пре.“

Лик Џона Доа је карикатура тога става, мада Ендрју Хартман, академски историчар и стручњак за културолошке ратове с краја 20. века, каже за ББЦ да би било погрешно сугерисати да се филм сврстао са десничарским или левичарским странкама.

„Филм Седам никад не попује“, каже он, истакавши да кад је демократкиња Хилари Клинтон била прва дама деведесетих, „преузела је штафету строгости према криминалу“.

Клинтон је 1994. године објавила: „Треба нам више полиције, строже затворске казне за повратнике... Треба нам више затвора да склонимо насилне преступнике са улица на колико год је потребно.“

А Клинтон баш и није била повезана са регановском десницом.

„Ове идеје о криминалитету долазе и одлазе као плима и осека у обе политичке партије“, каже Хартман.

Створивши Џона Доа за Седам, Вокер је био инспирисан идејама греха, проклетства и божанске казне који су били изузетно распрострањени у јавном простору.

Истакнути евангелисти као што су Џери Фалвел Старији, на пример, баптистички свештеник и оснивач Моралне већине, нападао је „порнографе, ситне трговце и оне који кваре омладину“.

За то време, Џејмс Добсон, оснивач светске хришћанске свештеничке службе 'Фокус на породици', тражио је да се врати богобојажљива покорност код деце кроз физичко кажњавање у уверењу да је „бол предиван прочишћивач“.

А телевангелиста Пет Робертсон предвидео је долазећи Армагедон на основу „одређених знакова или трагова да је Његов долазак близу“.

Хартман види паралеле између овог речника и оног у Седам, колико год да је преувеличан и извитоперен кад потиче од Џона Доа.

„Кад се религиозна десница угнездила у средишту културе и америчког етоса, кривила је попустљиву културу хедонизма за уништење породице, покретање кризе са сидом и изазивање делинквенције", каже он.

Ако је лик Џона Доа инспирисан говорима политичара и теоријама евангелистичке деснице, детектив Сомерсет одговоре тражи из другачијег извора: библиотеке.

Ту он прочешљава томове Томе Аквинског, Чосера, Дантеа, Милтона и Шекспира ради бољег увида у седам смртних грехова.

У контрасту са његовим минуциозним радом су Милсови аљкави покушаји да чита препричане верзије ових дела, што је елемент уведен ради хумора, али је био потентно проткан ширим културолошким значењем.

Шачица бестселера из осамдесетих делила је исто упозорење: да се ти суштински текстови који чине кичму западне културе, такозвана лектира „великих књига“, напуштају, и то са кобним последицама.

Јавни интелектуалци као што су Алан Блум, Е.Д. Хирш, и Аласдер Мекинтајер тврдили су да је непознавање ових великих књига међу младежи разлог неморалности савременог друштва.

Вокер није читао ове књиге из прве руке, али се гравитациона сила њихових порука прелила у свакодневни културолошки дискурс.

„Морам да вам откријем нешто: ја сам Милс“, каже он.

„Бенетова Енциклопедија за читаоце ми је омогућила да се пробијем кроз релевантне литерарне референце, а потом сам нашао начин да декодирање тог истраживања налик читању препричане лектире преточим у сценарио као благу аутосатиру.

„Смешно је, међутим: тек сам касније почео да митингујем како тражење ствари онлајн није замена за право учење.“

Можда би тако, по начину на који је коментарисао осамдесете, Седам могао да буде још релевантнији за данашњи тренутак.

„Његов театар окрутности мотивише оно што бисте могли да назовете осмим кардиналним грехом: опсесију“, каже Кевин Хагопијан, професор медијских студија на Пен Стејт универзитету.

„Џон Доу је свестан да је покренуо медијски циркус који антиципира опсцену фасцинацију савремене културе крвавим детаљима из жанра истинитих злочина.

„У том смислу, Седам је засађен у тлу осамдесетих, али утицаји које је изродио тек су сада достигли пуну зрелост у медијском пејзажу, који жуди за најкрволочнијим детаљима криминалитета.

„Та импликација из Седам би заправо могла највише да узнемири“, додаје Хагопијан.

„Не због тога што смо инертно апатични, већ што бисмо, кад бисмо добили прилику, сви волели да се маринирамо у истим табу задовољствима и садистичким одмаздама које фасцинирају и Џона Доа.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]