'Urbana trulež se uvlači u dušu': Film 'Sedam' odslikao strahove u Americi

Mračni triler Dejvida Finčera komentar je na urbanu trulež i verski konzervativizam Reganove ere. Ali predvideo je i našu opsesiju istinitim zločinima danas.

Trideset godina posle premijere, film Sedam Dejvida Finčera danas se slavi kao sam zenit neo-noar kriminalističkih trilera.

Zaradio je na blagajnama neverovatnih 327 miliona dolara sa budžetom od 34 miliona dolara i stekao hvalospeve većine kritičara kad se pojavio 1995.

Ipak, uporni argument protiv filma bio je da se previše oslanja na jezivost i želju da šokira i zadivi kako bi skrenuo pažnju sa jednodimenzionalnih ideja i izlizanih arhetipova krimića.

Kritičar Vašington posta ostrvio se na Sedam zbog maskiranja „klišetiziranog scenarija“ eksplicitnim „krvoprolićem“, dok se recenzent Njujork tajmsa žalio da ga „čak ni vreće sa leševima ne spasavaju od dosade“.

Upozorenje: Ovaj članak sadrži opise nasilje koji bi mogli da uznemire neke čitaoce.

Tri decenije kasnije, međutim, jasno je da je nekim kritičarima promakao jedan drugi sloj filma - način na koji je tumačio krizu američkog društva osamdesetih.

Početkom te decenije vladala je recesija u čitavom svetu, a to se poklopilo sa visokom stopom kriminala u urbanim centrima, epidemijom kreka i širenjem side.

Novi američki predsednik Ronald Regan reagovao je na ove probleme govorom o „strogosti protiv kriminala“.

Među njegovim istaknutim pristalicama bile su razne uticajne hrišćanske ličnosti, lideri onoga što je postalo poznato kao hrišćanska desnica ili religiozna desnica, koje su propovedale važnost tradicionalnih porodičnih vrednosti.

Sve je to uticalo na film Sedam.

S jedne strane, film je izuzetno vešto napravljen triler o psihopatskom serijskom ubici, ali ispod tog noarovskog sjaja krije se fascinantna vizija načina na koji je Amerika reagovala na neke od njenih najkontroverznijih društvenih pitanja.

Zavodljiva glavna premisa filma može lako da se raspakuje.

Dvojica detektiva, umorni veteran Vilijam Somerset (Morgan Frimen) i idealista novajlija Dejvid Mils (Brad Pit) traže klasično obrazovanog serijskog ubicu poznatog kao Džon Dou (Kevin Spejsi, prevarantski odsutan s uvodne špice) dok orkestrira ubistva u simboličnoj paraleli sa sedam smrtnih grehova ranog hrišćanstva.

Trag započinje lešom gojaznog čoveka, uzetog na zub zbog greha proždrljivosti, čiji je stomak popucao pošto je pod pretnjom oružja bio prisiljen da se prejede.

Kako se druga ubistva gomilaju, detektivi se vrpolje okolo bez mnogo pravog rada sve dok im se Džon Dou neobjašnjivo sam ne preda.

Obrt sledi kad Mils otkrije šta se nalazi u kartonskoj kutiji koju mu dostavi kurirska služba, to je odsečena glava njegove žene Trejsi (Gvinet Paltrou), i u sada legendarnoj završnoj sceni, on podleže sedmom grehu gneva ubivši Džona Doa na licu mesta.

Za razliku od misterioznog Džona Doa, film ima pravu i jasnu priču o poreklu koje je moguće ispratiti.

Endrju Kevin Voker je pisao originalni scenario tri godine poznih osamdesetih, nakon što se preselio u Njujork 1986. i dobio posao u Tauer rekordsu u četvrti Astorija u Kvinsu.

Za nekoga ko je odrastao u valovitim brdima centralne Pensilvanije, dolazak u betonsku džunglu Njujorka, tada poharanu talasom zločina i epidemijama kreka i side, predstavljao je šok.

„Svaki put kad biste se peli uz stepenište, bočice kreka bi vam krckale pod nogama“, kaže Voker za BBC.

„Smeće se gomilalo na trotoaru, a shvatio sam da sam posle nekog vremena oguglao na zvuke pucnjave.

„Tokom nedelje viđali biste napušteni automobil, pa onda kako su mu razbijeni prozori, a zatim pokradene gume, i do nedelje bi od njega ostao samo izgoreli skelet. Osećali ste se kao da vam se spoljašnja trulež zavlači u dušu i prazni vas iznutra.“

To su mogle da budu samo Vokerove lične impresije, ali izveštaji iz toga vremena pokazuju da je urbani kriminal bio u porastu.

članku Njujork tajmsa iz januara 1987. godine ističe se da su ubistva u nekim od najvećih gradova u zemlji naglo skočila baš 1986.

A Vokerova iskustva su se odslikavala i u političkim govorima iz te decenije.

„Mnogi od vas ste mi pisali koliko se bojite da hodate ulicama sami noću“, rekao je Regan u radijskom obraćanju iz 1982.

„Imate svako pravo da budete zabrinuti. Živimo usred epidemije zločina koja je prošle godine odnela živote više od 22.000 ljudi i dotakla skoro trećinu američkih domaćinstava.“

Da bi stvorili atmosferu za Sedam, Voker i Finčer su povezali Vokerove lične opservacije o haosu sa teorijom o „razbijenim prozorima“.

To je bio kriminološki koncept, razrađen u broju Atlantika iz 1982. godine, koji je tvrdio da vidljivi znaci vandalizma stvaraju petlju pozitivne povratne sprege koja pokreće još razaranja i kriminaliteta.

Sedam je prepun takvih znakova u njegovim oronulim prostorima, farba koja se guli, ispucali malter, gnjilo smeće, stanovi puni bubašvaba, i industrijske atrofije zarđalog metala i spaljenih zidovi od cigala.

Ali ljudska beda bila je, kaže Voker, ono što je najviše ostavilo utisak na njega.

„Svakog jutra na putu do posla, prolazio sam pored gomile beskućnika koji su prosili u očaju, previše njih da biste im ikada značajnije pomogli, dok su njihova deca dokoličarila uz njih i piškila u ulični slivnik“, kaže on.

„Kad se susrećete sa tim svakodnevno, završite sa oklopom apatije da biste se odbranili od osećaja krivice.“

Serijske ubice i televangelisti

Voker je želeo da opiše svet otupeo od apatije, ali i antagonistu, Džona Doa, koji upija patnju oko sebe kao sunđer.

Dodelio je ovom liku da bude serijski ubica, što je ponovo bio izbor inspirisan stvarnošću.

Gomila novinskih izveštaja o serijskim ubicama iz stvarnog života tokom čitavih osamdesetih pretvorila je ljude kao što su Džefri Damer, Ubica iz Golden Stejta, Ričard Ramirez i Ubica iz Masvel Hila u slavne ličnosti.

Ispostavlja se da percepcija o porastu serijskih ubistava nije bilo puko medijsko izvitoperivanje, već merljiva realnost.

Takva ubistva vinula su se u nebesa krajem sedamdesetih, a vrhunac doživela osamdesetih, pre nego što su ponovo opala u poslednjoj deceniji 20. veka.

U međuvremenu, reforme krivičnog prava predsednika Regana, strože kazne, proširena ovlašćenja organa reda, i češće zatvorske sankcije, stigle su upakovane u beskompromisnu retoriku.

„Američki narod želi da njegova vlada postane stroga i da pređe u ofanzivu“, rekao je predsednik 1986. godine, dok je potpisivao zakon protiv droge.

„A to je upravo ono što i nameravamo, sa većom revnošću nego ikada pre.“

Lik Džona Doa je karikatura toga stava, mada Endrju Hartman, akademski istoričar i stručnjak za kulturološke ratove s kraja 20. veka, kaže za BBC da bi bilo pogrešno sugerisati da se film svrstao sa desničarskim ili levičarskim strankama.

„Film Sedam nikad ne popuje“, kaže on, istakavši da kad je demokratkinja Hilari Klinton bila prva dama devedesetih, „preuzela je štafetu strogosti prema kriminalu“.

Klinton je 1994. godine objavila: „Treba nam više policije, strože zatvorske kazne za povratnike... Treba nam više zatvora da sklonimo nasilne prestupnike sa ulica na koliko god je potrebno.“

A Klinton baš i nije bila povezana sa reganovskom desnicom.

„Ove ideje o kriminalitetu dolaze i odlaze kao plima i oseka u obe političke partije“, kaže Hartman.

Stvorivši Džona Doa za Sedam, Voker je bio inspirisan idejama greha, prokletstva i božanske kazne koji su bili izuzetno rasprostranjeni u javnom prostoru.

Istaknuti evangelisti kao što su Džeri Falvel Stariji, na primer, baptistički sveštenik i osnivač Moralne većine, napadao je „pornografe, sitne trgovce i one koji kvare omladinu“.

Za to vreme, Džejms Dobson, osnivač svetske hrišćanske svešteničke službe 'Fokus na porodici', tražio je da se vrati bogobojažljiva pokornost kod dece kroz fizičko kažnjavanje u uverenju da je „bol predivan pročišćivač“.

A televangelista Pet Robertson predvideo je dolazeći Armagedon na osnovu „određenih znakova ili tragova da je Njegov dolazak blizu“.

Hartman vidi paralele između ovog rečnika i onog u Sedam, koliko god da je preuveličan i izvitoperen kad potiče od Džona Doa.

„Kad se religiozna desnica ugnezdila u središtu kulture i američkog etosa, krivila je popustljivu kulturu hedonizma za uništenje porodice, pokretanje krize sa sidom i izazivanje delinkvencije", kaže on.

Ako je lik Džona Doa inspirisan govorima političara i teorijama evangelističke desnice, detektiv Somerset odgovore traži iz drugačijeg izvora: biblioteke.

Tu on pročešljava tomove Tome Akvinskog, Čosera, Dantea, Miltona i Šekspira radi boljeg uvida u sedam smrtnih grehova.

U kontrastu sa njegovim minucioznim radom su Milsovi aljkavi pokušaji da čita prepričane verzije ovih dela, što je element uveden radi humora, ali je bio potentno protkan širim kulturološkim značenjem.

Šačica bestselera iz osamdesetih delila je isto upozorenje: da se ti suštinski tekstovi koji čine kičmu zapadne kulture, takozvana lektira „velikih knjiga“, napuštaju, i to sa kobnim posledicama.

Javni intelektualci kao što su Alan Blum, E.D. Hirš, i Alasder Mekintajer tvrdili su da je nepoznavanje ovih velikih knjiga među mladeži razlog nemoralnosti savremenog društva.

Voker nije čitao ove knjige iz prve ruke, ali se gravitaciona sila njihovih poruka prelila u svakodnevni kulturološki diskurs.

„Moram da vam otkrijem nešto: ja sam Mils“, kaže on.

„Benetova Enciklopedija za čitaoce mi je omogućila da se probijem kroz relevantne literarne reference, a potom sam našao način da dekodiranje tog istraživanja nalik čitanju prepričane lektire pretočim u scenario kao blagu autosatiru.

„Smešno je, međutim: tek sam kasnije počeo da mitingujem kako traženje stvari onlajn nije zamena za pravo učenje.“

Možda bi tako, po načinu na koji je komentarisao osamdesete, Sedam mogao da bude još relevantniji za današnji trenutak.

„Njegov teatar okrutnosti motiviše ono što biste mogli da nazovete osmim kardinalnim grehom: opsesiju“, kaže Kevin Hagopijan, profesor medijskih studija na Pen Stejt univerzitetu.

„Džon Dou je svestan da je pokrenuo medijski cirkus koji anticipira opscenu fascinaciju savremene kulture krvavim detaljima iz žanra istinitih zločina.

„U tom smislu, Sedam je zasađen u tlu osamdesetih, ali uticaji koje je izrodio tek su sada dostigli punu zrelost u medijskom pejzažu, koji žudi za najkrvoločnijim detaljima kriminaliteta.

„Ta implikacija iz Sedam bi zapravo mogla najviše da uznemiri“, dodaje Hagopijan.

„Ne zbog toga što smo inertno apatični, već što bismo, kad bismo dobili priliku, svi voleli da se mariniramo u istim tabu zadovoljstvima i sadističkim odmazdama koje fasciniraju i Džona Doa.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]