Вељко Пауновић, Премијер лига и нови талас српског фудбала: О Спартанцима у Редингу, Антићевом савету и тренерским тактикама

Био је 21. август 1977. године - легендарна рок група Тин Лизи спремала са за наступ на чувеном фестивалу у Редингу, а 2.000 километара даље, истог дана, у македонској Струмици у тадашњој Југославији, родио се Вељко Пауновић.

Четрдесет три године касније, Пауновић је тренер фудбалера Рединга, а о његовој „револуцији" се прича баш као што се те 1977. на фестивалу можда говорило о Филу Лајноту из Тин Лизија, бенда који је утирао пут новом таласу британског хард рока.

Пауновић, познат као љубитељ доброг гитарског звука, у Рединг је дошао током прошлог лета, а у септембру је проглашен за тренера месеца у Чемпионшипу, другој енглеској лиги.

Екипа коју води налази се на првом месту на табели са све четири победе, довољно да већ сада међу навијачима крену приче о повратку у Премијер лигу у којој је Рединг последњи пут играо 2013.

„Забрањено је да се гледа на табелу, само може у календар и ко нам је следећи противник", не оставља ни трунку дилеме Пауновић у разговору за ББЦ на српском.

Пауновић, који је као селектор омладинске репрезентације Србије 2015. био првак света, познат је и по јаким мотивационим говорима.

Један такав одржао је играчима одмах по доласку у Рединг, а мотив су му били древни Спартанци.

„Радили смо одбрану и хтео сам да им објасним колико је она важна. Рекао сам им - Спартанци нису били љути на ратника који изгуби мач у борби, већ на оног који остане без штита".

„А разлог је био тај што су имали посебну тактику у којој је изгубљени штит значио да противник има шансу да пробије одбрану. А ми нећемо да дамо противнику ту шансу".

И делује да је играче заиста та прича мотивисала, пошто је Рединг на четири утакмице примио само један гол.

„Сад сви причају о штиту. Прво наместимо њега, па шлем и, на крају, мач и крећемо у борбу", објашњава Пауновић.

„Немам времена да тражим оправдања"

За поједине медије у Енглеској избор управе Рединга да доведе Пауновића представљао је изненађење, али некадашњи српски фудбалер, а сада тренер, претходно је „испекао" занат и у америчком Чикаго Фајеру који је водио четири године.

Иако навикавање на острвски фудбал уме да потраје и код тренера и код играча, чини се да Пауновићу за сада добро иде.

„Ово је лепа прилика за мене и за људе са којима радим, да се развијамо и на да се образујемо на фудбалском и приватном плану", сматра он.

Кроз шалу, Пауновић каже да је највећа разлика, ипак, у томе што се у Енглеској вози на десној страни.

„Мада тренутно ни не возим. Живим у хотелу и само радим, једем и спавам. Све што би могло да ми скрене пажњу са фудбала сам склонио у страну - немам времена да тражим оправдања за било шта", јасан је тренер клуба са југоистока Енглеске.

Додаје је да му се допада што постоје развијена фудбалска култура и традиција у Енглеској.

А у Редингу је та традиција баш, баш дугачка - основан је 1871. године и четврти је најстарији професионални клуб у Енглеској.

„Имамо сада нови стадион и веома добре услове за рад. Клуб постоји дуго, али последњих година је реструктуиран, што даје резултате", наводи Пауновић.

У мају 2017, кинеска компаније Женхе постала је већински власник Рединга. Иста фирма власник је и белгијског клуба Роселар и као и кинеског тима Пекинг Женхе.

Пауновић истиче да је један од квалитета Рединга добар рад у млађим категоријама.

„Доста се ослањамо на сопствене играче, пошто је Редингова фудбалска академија заиста квалитетна".

А квалитетна је и организација самог Чемпионшипа, за који многи тврде да је међу најбољим у Европи.

„Ниво је изузетно висок, верујем да је још боље када је ситуација нормална.

„Имао сам добро и слично искуство у Америци где је МЛС лига заиста одлична. И ту сам научио оно што ми користи сада - да радим и тренерски посао и онај ван терена који је специфичан за менаџере и Енглеску", каже Пауновић.

Ко је Вељко Пауновић?

Рођен је 21. августа 1977. у Струмици

Професионалну играчку каријеру почео је у Партизану, за чији први тим је дебитовао са 17 година.

Као осамнаестогодишњак је отишао је у шпанску Марбељу, а 1996. прешао је у мадридски Атлетико.

Променио је више клубова у Шпанији - играо је још за Мајорку, Овиједо, Тенерифе, Хетафе и Алмерију.

Носио је још дрес руског Рубина, а онда се 2008. вратио у Партизан где је провео пола сезоне и још толико 2011. у Филаделфији.

Тренерску каријеру почео је 2012. у млађим селекцијама Србије, а три године касније на шампионату на Новом Зеланду водио је репрезентацију до титуле првака света.

Како су реаговали фудбалери Рединга?

Капитен Рединга Лијам Мур недавно је говорио о томе колико је Пауновић утицао на играче и стекао поштовање иако релативно кратко води екипу.

„Чини ми се да је екипа добро реаговала на његов долазак. Показао је да нам верује и заиста га веома поштујем", рекао је Мур недавно на конференцији за новинаре у Редингу.

Одбрамбени фудбалер Рединга каже да је Пауновић показао да је добар човек који жели да помогне, поред тога што је квалитетан тренер.

„Јасно је да поседује победнички менталитет, да је борбен, а то је успео да пренесе и на екипу", објаснио је Мур који је у Редингу од 2016.

„Уме да за време тренинга одвуче у страну сваког играча и понаособ поразговара са свима како би им помогао да унапреде неке елементе игре", додао је он.

А награду за менаџера месеца у Чемпионшипу Пауновић је посветио играчима.

„Рекао сам играчима да је то признање њихово. Они су од мене направили победника. Истовремено, свестан сам да је ово тек почетак, морамо да гледамо дугорочно и да наставимо у овом ритму", објашњава Пауновић.

Падање од умора и прославе победа

Пауновићеву тренерску филозофију, наравно, не чине само мотивациони говори, већ и изузетно напоран рад на тренинзима.

„Сваки дан радимо јако физички, буквално момци падају од умора. Али рекао сам им, не можемо да идемо до краја, ако није тако. И скроз су прихватили ту филозофију", каже српски тренер.

Или можда је једноставније то срочити овако:

„Кад се ради, ради се. Кад се губи, онда плачемо, а када побеђујемо, идемо да славимо"

Поред Пауновића, честа тема у енглеским медијима је и фудбалер Александар Митровић који игра за Фулам у Премијер лиги.

А да ли поред Митровића, Луке Миливојевића (Кристал Палас) и Немање Матића (Манчестер Јунајтед), Пауновић види још неке српске фудбалере који би могли да добију значајну улогу у Енглеској?

„Познајем наше играче и српски фудбал одлично, али сада није време трансфере, видећемо у следећем прелазном року".

Можда ће вас занимати видео о успону фудбалског клуба ТСЦ из Бачке Тополе

Животне лекције од оца Благоја и Радомира Антића

Пауновић каже да се приликом доношења одлуке водио саветом који му је давно дао трофејни стручњак Радомир Антић.

„Он ме је научио да прво увек све добро сагледам и анализирам. Онда правим план и доносим одлуку. Тако је било и овај пут", објашњава Пауновић.

Информације о летошњим преговорима са Редингом трудио се да држи за себе док све није било готово, али се „саветовао са људима који су му важни".

Антић је својевремено као играч наступао за Лутон Таун у првој половини осамдесетих година прошлог века, а онда је имао богату тренерску каријеру у Шпанији.

Преминуо је 6. априла ове године.

Један од људи са којима је Пауновић разговарао пре него што је дошао у Енглеску, био је некадашњи репрезентативац Југославије, а сада тренер Славиша Јокановић.

„Причали смо пар недеља пошто сам дошао овде. Био је отворен, дао ми је пар савета које би задржао за себе, али леп је то био разговор", објашњава.

Јокановић је 2015. водио Вотфорд и изборио пласман у Премијер лигу са тим клубом, али је убрзо добио отказ. Исти успех поновио је 2018. са лондонским Фуламом и постао први српски тренер у Премијер лиги.

А најважније животне савете Пауновић је, каже, добио од покојног оца Благоја, прослављеног репрезентативца СФРЈ.

„Отац ме је научио вредностима којих се и данас придржавам. То су вредности које су важне да успете у животу, а не само у фудбалу".

Нова генерација српских тренера

Пауновић припада младој генерацији српских тренера која је последњих година почела да прави добре резултате на међународној сцени.

Поред Јокановића који је мало старији и предводник је, ту су још Марко Николић у Русији, Владан Милојевић у Саудијској Арабији и Владимир Ивић који је, попут Пауновића, летос стигао у Чемпионшип, у екипу Вотфорда.

Говорио је Пауновић и томе колико је важно што су поједини српски тренери успели колегама да „отворе врата" клубова у иностраним земљама.

„Ивић је остварио велике успехе прво у Грчкој, па у Израелу и оставио је сјајан утисак, a Јокановић је низао успехе са Вотфордом и Фуламом", наводи он.

Кључ успеха, тврди, представљају љубав према фудбалу и посвећеност.

„Ми јесмо нова генерација, али смо сви већ доста дуго у фудбалу. Волимо овај посао, радимо га најбоље што можемо. И свесни да ће се оно што урадимо сада, одразити на тренере из Србије који ће доћи после нас", истиче.

То је и један од савета који је давао играчима у репрезентацији.

„Говорио сам им - да су сви претходни гледали само себе, ништа не би остало за вас који сте нови".

Репрезентација мора стално да иде на велика такмичења

Освајање титуле омладинског првака света 2015. представља највећи успех српског репрезентативног фудбала, док сениори и даље не могу да повежу одласке на два велика такмичења заредом.

Ипак, то би могли да се промени врло брзо, јер су сениори недавно победили Норвешку и дошли надомак пласмана на Европско првенство.

„Најдраже ми је кад видим да репрезентацији иде добро. Навијам за све те момке, а посебно за оне са којима сам радио у млађим категоријама", каже Пауновић.

Последњи пут, А репрезентација Србије играла је на Европском првенству пре 20 година - 2000. у Белгији и Холандији.

„Много је важно да одемо на ЕП, да будемо константни на тим такмичењима. Србија има добре фудбалере и стручњаке, али то се потврђује само тако што репрезентација редовно игра на ЕП и Мундијалима, а клубови у Европи".

Не желећи да отвара ширу причу о актуелном стању у српском клупском и репрезентативном фудбалу, Пауновић је ипак истакао колико је важно да постоји дугорочан пројекат и да се поштује струка.

„То је својевремено причао Радомир Антић док је био селектор репрезентације, али није имао пуно следбеника. Мора да се осмисли пројекат на дуже стазе, да се улаже у развој тренера и играча, али и у инфраструктуру".

Можда ће вас занимати видео о најстаријем човеку који је превеслао океан

Какав је фудбал у доба короне

Пандемија корона вируса потпуно је пореметила прошлу фудбалску сезону, пауза до почетка нове је била краћа, а навијача на стадионима у Енглеској и даље нема.

Околности су необичне, али су се, према Пауновићевим речима, навикли на сва ограничења.

„Сви смо максимално опрезни, водимо рачуна о екипи и свим људима у нашем окружењу. На крају крајева, цео садашњи систем је направљен тако да можемо да радимо оно што највише волимо - да играмо фудбал", каже он.

„Прихватили смо то као део свакодневице, ионако могу да се бавим само оним стварима над којим имам контролу", појашњава.

„Навијача, на жалост, још нема на стадионима неко време али доћи ће и то надам се ускоро", додао је.

Партизан, па сви остали

Упркос томе што је сконцентрисан на што боље резултате Рединга, Пауновић стиже и да испрати резулате клубова чији је дрес носио као играч.

„Гледам утакмице по приоритетима и личним опредељењима - оне клубове за које сам везан. А Партизан ће заувек бити у мом срцу", наводи Пауновић.

Енглески друголигашки фудбал и раније је био популаран у Србији, а нема сумње да ће и ове сезоне бити тако, поготово ако Рединг буде бележио добре резултате.

Па би на крају сезоне у случају пласмана у Премијер лигу, Пауновић са фудбалерима и навијачима могао да запева и стари хит Тин Лизиј,а The Boys Are Back in Town.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]