Сент Паули: Култни немачки клуб који жели да за сва времена измени фудбал

У фудбалу новац води главну реч. Привлачи најбоље менаџере, купује најбоље играче - помаже чак и повратку фудбала након пандемије.

По свему судећи, он води ка слави и радости. Неким од мањих клубова, често се чини да је он неопходан за успон ка врху.

Али постоји један клуб, ушушкан у немачкој другој лиги, који ствари ради на нешто другачији начин. Сент Паули је политички тим без пардона.

Фудбал овде никада није био у главној улози. Нема великих трофеја за витрине клуба.

Сент Паули је у својој историји провео само 8 година у Бундес лиги, а 2011. годину су завршили на дну и то је за њих једино учешће у најјачем такмичењу у последњих 18 година.

Ове сезоне су стигли близу испадања у трећу лигу, а продаја дресова је и даље била слабија само од три највећа немачка клуба. На дан када се игра утакмица, у нормална времена, тешко је пронаћи карту за меч.

Грозничава подршка Сент Паулију нема много везе са оним што се догађа на самом терену, али има све са културним обрасцем који га окружује.

И сада, у време када ће се многи клубови наћи на ивици понора када прође епидемија корона вируса, они отварају нови прозор ка одрживијом будућношћу модерног фудбала.

Транспаренти и заставе који одбацују фашизам, расизам, хомофобију и сексизам су уобичајени инвентар на Милернтору, стадиону који прима 29.500 гледалаца, на којем је ,,начин живота" Сент Паулија храбро истакнут.

Није увек било овако. Сент Паули је основан 1910, али све до средине 80-их он није био жила куцавица радничке класе у овом делу града. Чак и тада, поновно рађање се десило пуком случајношћу.

Дом озлоглашених хамбуршких квартова као што су улица црвених фењера и неонска ,,грешна миља", позната и као Рипербан, и социјална динамика у одметнутом лучком граду, постали су темељ за врсту идентитета која сада уједињује више од 400 званичних навијачких клубова широм света.

Али није то била идеја водиља када је један навијач из сквотова у улици Хафенштрасе почео да маше гусарском заставом са своје терасу у знак отпора сиромашног Сент Паулија у борби са богаташима.

Али се то догодило када су Сент Паули као фудбалски дом прихватили они који су били у потрази за неким другим путем.

Некада скромни Милернтор који је обично привлачио неколико хиљада посетилаца, био је трансформисан.

Порука која ја стајала иза гусарског симбола консолидовала је навијачку базу којој су на првом месту биле друштвене и политичке вредности.

Уз свеопшту вашарску атмосферу која је осликавала алтернативну сцену тог краја и уз напредовање тима из треће у прву лигу 1988. године, продаја карата је донела распродате трибине и посету већу од 20.000 навијача.

А од када су планови за изградњу новог, мултифункционалног стадиона били одбачени након протеста навијача 1989. године, Сент Паули је наставио да поносно представља можда и највећу фудбалску посвету навијачкој снази - о чему може да посведочи и Михаел Пал, председник клупског музеја којег су сами фанови и основали.

„Сент Паули је потпуно аутентичан", каже он. „Овде се све ради другачије, сами одређујемо свој пут и остајемо верни својим вредностима колико је год то могуће у овом комерцијализованом окружењу.

То је оно чему Сент Паули тежи деценијама.

„И то је битка која ће се вечно водити".

Иако су се изазови променили, клуб остаје неодвојив од непоколебљивог активизма уграђеног у навијачко језгро.

Вредности које дефинишу дух Сент Паулија су заштићене са 15 принципа који се крећу од посвећености друштвеној одговорности клуба до лобирања за одређивање сатнице утакмица у складу са жељама навијача.

Кључни елемент је отворени дијалог са навијачима. Они су гласали против продаје имена стадиона спонзору, што је клуб коштало милионе.

Минути пре почетка меча су резервисани за навијачка скандирања која не смеју да буду прекидана комерцијалним порукама.

Рекламе за сексистичке часописе су протеране са стадиона на којем су се, током Светског првенства 2006. године, играле утакмице између земаља које ФИФА не признаје.

Нема сумње да је фудбал изузетно важан, али он мора да се уклопи са широм сликом.

Пал, који је ко-аутор јубиларног, стотог клупског годишњака из 2010, од своје прве утакмице у 1987, када је имао само 14 година, само је гледао унапред.

Сведок сцена са балкона, његова фасцинација клубом развијала се паралелно са његовом политичком свешћу.

„Клуб је развио културу слушања различитих мишљења и покушаја за проналажењем компромиса", каже он. „Није увек могуће да свакога усрећите, али то је нешто за шта се Сент Паули залаже и због чега је и познат".

„Уради сам принцип је веома јак у навијачкој заједници и по томе се они разликују. То дефинише све оно што и јесте Сент Паули. Ако нешто хоћу да променим, ја то и могу. Када се навијачи организују и активирају, велике ствари могу да се догоде".

„Сент Паули је заиста мој клуб. Ја одлучујем о томе ко управља клубом и могу да искажем своје мишљење. За мене је то од изузетног значаја и по томе се клуб разликује од осталих".

Постоје неизбежни дневни изазови за фудбалски клуб којем су одрживост и етичке вредности основни постулат у комерцијализованом свету. Само погледајте пример „утакмица духова".

Од када је такмичење у немачком фудбалу настављено 16. маја, након двомесечног прекида због пандемије корона вируса, утакмице се под стриктним безбедносним протоколима играју иза затворених врата.

Шпанија, Италија и Енглеска су такође кренули тим путем.

Одсуство навијача познатих по својој страсној подршци - нарочито у Бундес лиги која има највећу просечну посету у „лигама петице" - отупело је напету атмосферу и емоције. Отуд и термин „утакмице духова" или Геистерспиеле.

И док је повратак фудбала корисна и добродошла дистракција за многе, финансијска мотивација у форми испуњавања обавеза према носиоцима ТВ права је другима стварала нелагоду.

За Океа Гeтлиха, председника Сент Паулија, тренутна криза представља идеалну прилику да се прича о будућности фудбала.

„У игри је огромна количина новца, тако да смо сада приморани да играмо за телевизије, а не за навијаче", каже он.

„То уопште није добро јер се фудбал увек играо за посетиоце и јер је доносио заједништво. Ако сте клуб који се ослања на локалну заједницу и регију, онда је за вас фудбал без гледалаца прави кошмар".

Гeтлих, који има 44 године, је и сам дугогодишњи навијач. Он је основао дискографску кућу и пре него што је од чланова навијачког клуба изабран за председника 2014, а такође је изабран и за члана одбора Немачке фудбалске лиге августа те године.

„Морамо да се запитамо шта то радимо? Да ли је ово спорт или економска категорија?" додаје он.

„За мене, ово је спорт и то је приоритет број један. Имамо прилив велике количине новца од ТВ права и начин на који трошимо тај новац је изузетно важан. Да ли је такмичење у којем учествујемо занимљиво или је ово такмичење у којем увек побеђује 4 или 5 клубова?

Ковид 19 доноси могућу промену у начину размишљања и Гетлих je јако позитиван по том питању.

„Фудбал који се ослања на заједницу јесте одржив модел зато што га стварају грађани. Немамо једног инвеститора, већ много оних којима је стало до овога", наводи он.

„Али не смемо да будемо ни превише романтични око целе ствари, то можемо само док руководство успева да искористи све ресурсе које има на располагању", истиче.

Тврди да су у Сент Паулију успели да изградe самоодржив модел којим избегава дивље инвестиције.

„Тренутно се налазимо усред фазе успостављања економског баланса у процесу стварања самоодрживог фудбалског тима".

Постојала су и времена када је фудбал у Сент Паулију био толико слаб да је и сам опстанак клуба био угрожен.

Узастопна испадања у трећу лигу довела су клуб на ивицу банкрота 2003. године, пре него што су навијачи успели да сакупе 1,95 милиона евра продајом смеђих мајци.

Још једно потонуће у трећу лигу је избегнуто за само бод 2015, а тим Јоса Лухукаја је и ове године био близу испадања.

„Дефинитивно нам је потребан амбициознији приступ", каже Гeтлих. „Покушавамо да пронађемо баланс између тога колико вредимо и начина на који ћемо да будемо чвршћи и организованији као фудбалски клуб.

Гетлих каже да je cве ствар баланса - док год навијачи и чланови клуба желе да играју професионални фудбал, они знају да им је за то потребан прилив новца.

„Дефинитивно желимо да будемо успешни јер фудбал видимо као платформу за остваривање ствари битних за друштво. Много боље ће нас чути ако будемо били успешни", рекао је он.

„Уметност управљања је у томе да покушаш да донесеш више добрих него лоших одлука. Врло пажљиво слушамо шта се говори на састанцима са члановима и то увек води ка позитивном исходу. И управо је то оно што Сент Паули представља".

Лобања и укрштене кости - симбол који је синоним за Сент Паули - храбро се носи или се њиме маше на трибинама без обзира на резултате.

Напетост се појављује када се наруши деликатан баланс између бизниса и вредности за које се фанови залажу.

Константни наговештаји комерцијализације који су се чули током сезоне 2011, када се клуб такмичио у Бундес лиги, изазвали су реакцију навијача који су се плашили да клуб губи свој идентитет.

Увођење великог броја спонзорских седишта на централној трибини стадиона, као и корпоративне ложе од којих је једну чак закупиo локални стриптиз клуб, представљали су основ за немир навијача.

Велики ЛЕД екран који је дозвољавао навијачима да јавно приказују своје плаћене поруке, представљао је још једну кап.

Писмо насловљено са ,,Сад је стварно било доста", навијачи су послали клубу.

Тотенкопф, некада наивни симбол борбе против богатих, касније откупљен од стране клуба због свог комерцијалног потенцијала, у знак протеста био је офарбан у црвено.

„Навијачи су сматрали да се значење самог симбола потрошило, па су направили нови, не би ли повратили иницијативу и свој клуб", објашњава Пал.

„То је довело до расправе. Увек се разговара о томе како можемо да набавимо довољно новца без превеликог жртвовања сопствених вредности. Клуб константно покушава да нађе прави пут и око тога се увек води жива расправа".

Пал тврди да дoношењем таквих одлука себи ништа не олакшаваjу.

„Ми себи само успостављамо неке лимите, али сви морају да прихвате то да се губљењем извора прихода смањује и очекивање да ће клуб бити у врху немачког фудбала".

Док се управни одбор бори да обезбеди такмичарски фудбал у складу са клупском самопрокламованом друштвеном одговорношћу, навијачи настављају да се баве друштвеним акцијама као што су подршка сквотерима, избеглицама и осталим рањивим градским групама.

Обављање посла на овакав начин какав може да се види код Сент Паулија - на страну ова необична сезона у немачком фудбалу - може да значи и споро напредовање у фудбалском смислу.

Али ако фудбал и није тако битан, чини се да учествовање у акцијама на Милернтору свакако јесте.

„Људи могу да кажу да бисмо могли да постигнемо и више, нарочито ако увидите какве су све могућности пред клубом", објашњава Пал.

„Клуб је успешан јер се залаже за нешто. Зато је привлачан толиком броју људи.

Такав имиџ, какав клуб има, за мене је чудесан. Видети како се људи поистовећују са клубом и вредностима које деле и за које се залажу навијачки клубови широм света - има нечег потпуно фасцинантног у томе".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]